Прочитај ми чланакУ оквиру припрема за „мигрантску кризу без преседана“, Европска унија је направила стратегију, која се заснива на ригидним мерама заштите. „Пакт о миграцији и азилу“ обухвата сет решења која ће спречити улазак мигранта из Азије у ЕУ. За већину нежељених посетилаца намењена је депортација у „сигурне треће земље“, па и у Србију, којој је намењена улога „тампон зоне“. „Пактом“ и пратећим документима предвиђена су три сценарија. Последњи, „екстремни сценарио“ најављује могућност „дуготрајног задржавања“ око милион миграната у Србији, што ће довести до катастрофалне кризе политичког, правног и здравственог система. Док Европска унија припрема одбрану од мигрантског таласа, Александар Вучић прави план како да профитира на избеглицама са Блиског истока, који ће променити демографску карту Србије.
Режим Александра Вучића већ десетак година спроводи процес замене становништва у Србији.
У том периоду, из Србије је отишло око милион грађана, углавном младих и образованих, а продефиловало је петоструко више страних држављана. Већина миграната се задржавала у Србији од једне до три године, а само мали, потпуно занемарљив број је поднео захтев за азилом. На пример, 2015. године је кроз Србију прошло више од 500.000 људи, поднето је 583 захтева за издавање азила, од којих је само 30 прихваћено. До данас, Србија је позитивно одговорила на око 4.000 захтева.
Сасвим је другачији однос по питању издавања радних и боравишних дозвола. У последње три године издато је више од 200.000 таквих дозвола, а Влада Србије је за 2026. одлучила да подели још 300.000 дозвола легалним радницима и члановима њихових породица из Азије и Африке. Иако и то већ значајно утиче на промене у демографској структури, Србија ће се тек суочити са катастрофалним последицама новог мигрантског таласа, који се очекује по окончању рата на Блиском истоку.
Док Вучић прича о изградњи хала за ЕXPО, фудбалских стадиона, делфинаријума и фабрика за производњу робота-војника и робота-поштара, Европска унија је формулисала сценарио за одговор на већи мигрантски талас. Документ, назван „Пакт о миграцији и азилу“, дефинише стратегију за масовни прилив избеглица са Блиског истока, као одговор на изазове које доноси „миграциона криза без преседана“. И неке чланице ЕУ, као што су Немачка, Аустрија, Француска, Данска и Грчка, усвојиле су резолуције, које су дизајниране управо за овакве кризне ситуације.
„Пакт о миграцији и азилу“, који ступа у пуну примену почетком априла ове године, предвиђа обавезни „сцреенинг“ на границама Европске уније. Сви мигранти морају да буду идентификовани и да прођу безбедносне провере. Према том документу, органи Европске уније су обавезни да у року од десет дана одлуче о издавању азила или депортацији. Регулисана је и „бордер процедуре“, којом ће се већем броју миграната забранити прелазак границе и улазак у ЕУ. На граничним прелазима биће направљени затворени центри у којима ће мигранти чекати на одлуку о азилу. Уколико број миграната нагло порасте, чланице ЕУ могу да их распореде у прихватне центре или да другим земљама плате да их оне приме.
Најважнији део „Пакта о миграцији и азилу“ односи се на масовно убрзавање депортација. Од 2015. године, око 25 одсто азиланата је одбијено и принуђено да напусти ЕУ. У тексту „Пакта“ наводи се потреба за „драстичним повећањем броја депортација“. Европска унија, како се истиче у том документу, решења заснива на сарадњи са „трећим земљама“. Европска „мигратион дипломацy“ је усмерена ка томе да се мигранте задржи ван Европске уније.
Независно од ЕУ, власти у Немачкој и Аустрији примењују још рестриктивније моделе. Немачка „спољна димензија“ решавања проблема с приливом миграната укључује убрзање и повећање броја депортација, чак и у земље са „повећаним безбедносним ризицима“. Иако све међународне резолуције, декларације и повеље, које се односе на питања заштите људских права, забрањују депортацију азиланата у земље у којима им је угрожена безбедност, Немачка је одлучила да не поштује те одредбе. Такође, Немачка је узела себи за право и да са своје територије протера мигранте који су се већ нашли у зони Шенгена.
Аустрија се одлучила за најтврђи приступ. Њена стратегија се своди на смањење квота за давање азила, а предвиђа чак и „нулти одговор“, односно потпуну забрану прихвата миграната. И мигранти, који добију могућност уласка у Аустрију, биће изложени рестриктивним мерама. Укинута им је могућност спајања породица, а драстично им је смањена финансијска помоћ. Аустријска стратегија се заснива на „три зида“: физичке баријере на границама, полицијски лов на илегалне мигранте и правне санкције за свакога ко без дозволе уђе у државу.
Процењује се да је од 2015. године у земље Европске уније ушло више од 40 милиона људи из Азије и Африке, што је скоро 10 посто укупног броја становника ЕУ. Такав прилив је омогућила ултра-либерална политика, коју су заступале власти у водећим државама ЕУ, као и импровизација приликом пријема миграната. Без иоле озбиљније безбедносне провере и утврђивање правог идентитета, у ЕУ је ушло неколико десетина хиљада припадника терористичких организација или криминалних кланова. Последице су очигледне: социјална искљученост, драстично повећање броја кривичних дела, огроман притисак на буџет, привредни, здравствени и правни систем. Да би се спречило понављање таквих грешака, ЕУ је унапред дефинисала стратегију контроле пре уласка, филтрирање на граници и екстернализацију, тј. депортацију у земље ван Европске уније.
Европски „Пакт о миграцији и азилу“, као и серија пратећих докумената, предвиђа формирање система за враћање мигранта у матичне или треће земље. На листи „сигурних трећих земаља“, која је дефинисана почетком марта ове године, тренутно се налазе Тунис, Турска, Марко и Бангладеш. Србија се тренутно не помиње као кандидат за „сигурну трећу земљу“, али само зато што је процењено да не задовољава стандарде, јер има лоше правне механизме, посебно по питању азила, и још горе услове социјалне заштите. Ипак, неке земље Европске уније третирају Србију као „тампон зону“, која је погодна за прихват мигранта, којима су оне одбиле захтеве за азилом. У пракси, Србија је још пре осам година прихватила статус „сабирног центра“, кад је склопила уговор са Аустријом о пријему миграната који су, пре уласка у ЕУ, прошли преко ње. Очекује се да такав модел, „ретурн хубс“, Србија прихвати и са другим државама Европске уније, пре свих са Немачком и Данском.
Осим тога, нова правила Европске уније, која су прилагођена изазовима мигрантске кризе која се очекује ове године, иако не помињу експлицитно Србију, истичу могућност да мигранти буду прослеђени у „земље са којима немају никакве везе“. Притом, значајно је проширена примена концепта „сигурне треће земље“, чиме су створени услови да „било која довољно стабилна земља ван ЕУ“ постане део система за прихват неподобних миграната.
Када је у питању тзв. Балканска рута, европски политичари инсистирају на „задржавању миграната у државама на Балкану“, што би довело до тога да Србија уместо статуса транзитне земље постане „слепо црево“, односно „буффер зона“ – место дужег задржавања.
Због тога су направљене пројекције броја миграната који се очекују на Балканској рути ове и током следећих пет година, као и оптерећења у случају новог таласа са Блиског истока. Рутом, која води од Грчке преко Северне Македоније и Србије до Мађарске и Хрватске, у последње две године прошло је око 300.000 миграната. Тачније речено, забележено је толико прелазака границе Србије са чланицама Европском унијом. За разлику од података које пласира Комесеријат за избеглице и миграције Републике Српске, европске институције, укључујући и пограничну службу Фронтеx, процењују да се у Србији у сваком тренутку налази око 10.000 миграната. Они „запну“ у Србији услед затворених граница ЕУ и физичких баријера које су подигле Мађарска и Хрватска. Број миграната варира и због „пусхбацк“ праксе, коју европске земље примењу кад враћају мигранте у Србију, најчешће и без спровођења формалног поступка.
Документима, који прате европски „Пакт о миграцији и азилу“, предвиђају три сценарија за Србију. Први сценарио се заснива на претпоставци да ће 2026. доћи до умереног таласа миграција, какав се одвијао од 2017. до 2020. године. У том периоду, Балканском рутом је пролазило око 200.000 миграната, а у Србији се привремено задржавало око 15.000. Политички, социјални, здравствени и правни систем је био под притиском, али задржао је функционалност. Други сценарио је намењен за услове „озбиљне кризе“, услед ескалације рата на Блиском истоку. Према тим проценама, кроз Србију би могло да прође око милион миграната, а од 80.000 до 120.000 би било задржано. Прихватни центри би били пренатрпани, а велики број људи би остао ван система, у камповима које би сами направили. Српске службе ни до сада нису успевале да идентификују мигранте и изврше њихову безбедносну проверу, а тај посао би био потпуно немогуће извести у случају „озбиљне кризе“. Трећи, екстремни сценарио упозорава на могућност да у Србији на много дужи рок буде задржано око милион миграната, а да двоструко више прође преко ње.
Судбина Србије зависи од одлуке Европске уније да затвори границе и депортује мигранте у „буффер зону“, али и катастрофалних одлука режима Александра Вучића, који је и у свакој мигрантској кризи доказао спремност да жртвује државне и националне интересе. Вучић је од Србије направио „слепо црево“ и „мигрантску депонију“. Криминалне групе блиске Вучићу контролишу Балканску руту, организују транспорт, смештај и пребацивање преко мађарске и хрватске границе. Извршна и судска власт укључене су у тај бизнис. Полиција реагује само у крајње критичним ситуацијама, кад долази до напада мигрантских банди на домицилно становништво или међусобних оружаних обрачуна. Већина таквих случајева остаје без судског епилога. Вучић и његови саучесници из напредњачког картела остварују огромну зараду, док грађани Србије трпе још већу штету.
По принципу „што горе – то боље“, Вучић очекује повећање профита од новог таласа миграната са Блиског истока. Пре тридесет година је профитирао на српским избеглицама из Крајине, Босне и са Космета, па ту традицију намерава да настави и са мигрантима из Азије. Ипак, Србија је устала против његовог картела, па је све изгледније да Вучића и многе друге чланове ОКГ СНС чека „буффер зона“ иза решетака у Забели и сличним установама затвореног типа.
