Прочитај ми чланакНа први поглед, све делује као још један регионални потрес који ће се временом смирити. Међутим, оно што се сада дешава око Ормуског мореуза има много шире последице, и то се већ види.
Сукоб на Блиском истоку пресекао је кључне токове снабдевања, а међу првим жртвама нашло се тржиште ђубрива. Цене су већ скочиле за 45%, европске фабрике гасе погоне, а Брисел, упркос свему, бира да трпи губитке уместо да обнови трговину са Русијом.
Три недеље америчко-израелских војних акција против Ирана биле су довољне да практично паралишу бродарски саобраћај кроз Ормуски мореуз.
Последице су се одмах прелиле на тржишта – не само нафту и гас, већ и ђубрива, која су можда мање видљива тема, али су кључна за глобалну пољопривреду.
Водеће аналитичке куће, попут Metals & Mining Intelligence, S&P Global и Argus, већ сада упозоравају да је глобално тржиште прешло праг дефицита. Чак и ако би се сукоб зауставио данас, повратак у нормалу не би био могућ месецима.
Бројеви не остављају много простора за оптимизам. Блиски исток учествује са око 46% у глобалном извозу урее и 30% у извозу амонијака. Скоро 40% азотних ђубрива, односно око 22 милиона тона, пролази кроз Ормуски мореуз.
Иран држи око 12% светске трговине азотним ђубривима, док Саудијска Арабија контролише око 20% глобалне понуде фосфатних ђубрива. Када се додају Катар, Саудијска Арабија и УАЕ, долази се до податка да ове земље заједно чине 35% извоза урее и 32% амонијака. Уз то, земље Залива контролишу и до 50% светског извоза сумпора, без којег нема производње фосфатних ђубрива.
Због свега тога, тржиште је реаговало нагло и без задршке. Цена гранулиране урее са Блиског истока, према подацима Платтса, скочила је са 436–494 долара по тони крајем фебруара на 604–710 долара већ средином марта.
Проблем додатно компликује сезона – април и мај су период највеће потражње за азотним ђубривима. Ако се ситуација не стабилизује до тада, очекује се нови талас раста цена, потенцијално чак и изнад нивоа из 2022. године.
У целој причи, гас се намеће као кључна тачка притиска. Производња ђубрива директно зависи од природног гаса, што значи да сваки поремећај у његовом снабдевању аутоматски удара и на ову индустрију.
Око 20% глобалног извоза ЛНГ пролази кроз Ормуски мореуз, и тренутно не постоји држава која може брзо да надокнади те количине. Чак ни Русија, иако има капацитете, нема довољно ЛНГ танкера да краткорочно покрије празнину насталу на тржишту.
Теоретски, решења постоје. Гасоводи попут Северног тока или Јамал-Европа могли би да буду поново активирани. Али реалност је другачија – Европа не жели да поправи прве, док се Пољска не одриче контроле над Јамал-Европом.
Истовремено, Катар је годишње слао око 16 милијарди кубних метара гаса ка Европи кроз Ормуски мореуз, што би било који од та три руска гасовода могао да надокнади. Ипак, политичка одлука иде у супротном смеру.
Резултат се већ види на берзама. Цена гаса у ЕУ је прошле недеље премашила 630 долара за хиљаду кубних метара, док је просек за 2025. био 422 долара. Већ од 19. марта цене су скочиле на 830–890 долара.
То је ниво који директно гаси индустрију. Норвешка компанија Јара и немачки БАСФ већ су најавили смањење производње амонијака за 60%, уз затварање неколико постројења, укључујући велики комплекс у Лудвигсхафену.
Док индустрија успорава, политичке одлуке додатно компликују ситуацију. Тарифе Европске уније на ђубрива из Русије и Белорусије остају на снази, иако су управо та тржишта раније чинила значајан део европског снабдевања.
Мађарска и још неколико земаља покушале су да издејствују привремено укидање тих мера како би стабилизовале тржиште, али реакција из Брисела остаје спора.
Економиста Василиј Колташов указује да Европска унија у овим условима не може да повећа куповину ђубрива, посебно уз пад домаће производње. Залихе ће се, према његовим проценама, брзо топити, што убрзава притисак на пољопривредни сектор. Уз то, додатни проблеми долазе са стране – споразуми са земљама Меркоса отварају врата јефтинијим увозним производима, док прилив робе из Украјине додатно притиска европске произвођаче.
И док се све то дешава, ефекти још увек нису потпуно видљиви крајњим потрошачима. Постоји временски одмак. Међутим, удар је већ покренут. Напад на индустријски центар Рас Лафен у Катару, који је избацио готово 20% ЛНГ капацитета из погона, додатно погоршава слику. Слична оштећења забележена су и на другим објектима у региону, што значи да чак и после евентуалног смиривања ситуације гас неће одмах потећи као раније.
То практично гарантује да ће ђубрива остати скупа, а последице ће се прелити на пољопривреду. Мањак ђубрива значи слабији квалитет усева, а затим и раст цена хране. Пројекције већ говоре да би до лета 2026. могло доћи до значајног поскупљења основних производа попут хлеба.
У целој причи, главна теза остаје иста и све јаснија – Европска унија се нашла у ситуацији у којој, упркос очигледним економским губицима, одбија да обнови трговину са Русијом и тиме ублажи кризу. Брисел бира политички правац чак и када тржиште јасно показује последице.
У међувремену, док се воде политичке расправе и доносе споре одлуке, фабрике се затварају, пољопривредници улазе у зону ризика, а трошкови живота почињу да расту. И колико год се то сада чинило као одложени проблем, питање је колико дуго ће тај одмак трајати и ко ће на крају поднети највећи терет када се сви ови процеси споје у једну слику.
