Pročitaj mi članakNAPADI NA DIJANU HRKU Već vidimo režimske mudrace kako optužuju Dijanu Hrku da koristi emocije kako bi izazvala nasilje prema nevinim stanovnicima Ćacilenda, koji je danima izazivaju puštajući, onako UDBAŠKI, četničke i patriotske pesme, da bi dokazali da su oni, UDBAŠI i udoboliki krimosi, „četnici patriote“, kakav je i njihov „Aca Srbin“, jedini pravi Dinko Gruhonjić u ovoj zemlji i Avetnik koji je opoganio sve čega se dotakao.
Па смо сазнали да је Дијана Хрка „ножем нападала“ неког свог колегу, који је после тога постао трајан инвалид ( ОЗНА све дозна, УДБА нам је судба ).
Па се већ прети Дијани да ће је хапсити, јер позива на насиље ( док нас следебеници Напредњачког Певенсија непрестано позивају на насеље – стално дижу нове надстрешнице, под којима Србија треба да погине, једном и заувек, и ми треба да се веселимо ).
Па ће они доћи, да подрже Аветника и његове сведоке ( секта „Вучићевих сведока“, одавно то пишем, најопаснија је у овој земљи, јер не зна за меру и граниицу у насиљу и срамоћењу свега, баш свега, нормалног ).
Али, Дијана Хрка је тамо, и око ње се, као око Жене која је Застава, окупљају деца и млади – пре свега они.
ЗАШТО ОНА, А НЕ МИ?
Она је тамо уместо свих нас, који би да сменимо Певенсија тако што ћемо да протесте подржавамо преко друштвенх мрежа. Она је кренула да страда, зато што, у овој борби против кловнократије, нико није устао сложно сталешки – осим ђака, студенета и просветара.
Где су лекари? Где су судије? Где су адвокати, осим на кратко? Где су таксисти? Где су водонисталатери? Где су возачи ГСПа? Где су српски интелектуалци који можда мисле да после „патриоте“ Вучића долази Динко Грухоњић, а не желе да верују да је Вучић једини прави Грухоњић? Зашто се опозициони посланици не удруже у штрајку глађу, да подрже борбу за правду? Где су толики мушкарци Србије? Зашто они не штрајкују глађу?
Где су носиоци мантије, да посте строго, да „једнониче“, да не једу хлеба и не пију воде док се српској омладини не обезбеди будућност којом неће владати Певенсијева мафија? Зар је Певенси купио и уплашио толико људи у мантији? Зар ће калуђери рећи – шта ћемо ми тамо, ми немамо децу? Калуђери немају телесну децу, али сва деца су њихова. Нарочито деца која су погинула испод новосадске надстрешнице.
Остаде само Дијана Хрка. Мајка 27-годишњег младића страдалог пре годину дана, због злочиначке власти која зида и реконструшие тако да што више опљачка, а не брине о здрављу и безбедности својих грађана. Остаде Дијана којој су удбо – четници из Ћациленда пуштали песму „Пошла мајка да потражи сина“, не питајући се да ли оно што је она доживела може и њима да се деси.
МАЈКЕ ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ
Најпознатије мајке наше епике су Мајка Југовића и Мајка Јевросима. Мајци Југовића погинуло је девет синова у Косовском боју, и она успева да издржи сав бол и да подржи своје снахе које су остале без мужева. Од Мајке Јевросиме у народној песми „Урош и Мрњавчевићи“ у изреку је ушла највећа поука српском народу:“Сине Марко, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“. Хасанагиница умире од туге за децом. Главни епитет за супругу у народној поезији је „верна“. Истичу се ликови кнегиње Милице, која оплакује судбину свог мужа, браће и народа у Косовском циклусу. Ту је, како рекосмо, и Косовка девојка, видарка и мученица. „Јелица, госпођа разумна“ из песме „Смрт војводе Пријезде“ спремна је да погине са својим супругом у одбрани слободе. Анђелија из „Диобе Јакшића“, која мири завађену браћу, Дмитра и Богдана. Ту је и лик жене из песме „Јетрвица, адамско колено“ која показује велико милосрђе према туђем детету, негујући га као своје. Додуше, жена може бити и зла, као „куја Видосава“, која издаје војводу Момчила. Алил Вукашин се ожени Момчиловом сестром Јевросимом, и „Марко се метну на ујака, на ујака, војводу Момчила“. Као хришћански, наш народ каже:“И Бог има мајку“. Очито је да је жена у нашој народној поезији надасве племенита, а да је мајка носилац свештених моралних вредности.
Дијана Хрка, мајка у Новом Саду убијеног детета, са свим својим слабостима, мајка је у традицији оних мајки које су остале упамћене у нашем народном предању.
Чак и ако, у афекту, каже нешто што Певенсију и његовима не прија, то је од бола. Јер ви стварно мислите да мајка убијеног детета може све време да буде у „хипи фазону“?
Ако знате боље, широко вам поље. Жртвујте се ви више од ње, па онда причајте нешто ново, свеже, самосвојно. Или, ако сте кукавице, причајте срамне будалаштине о „обојеној револуцији“, у земљи која је крвљу обојена за време напредњачке власти. И слободно верујте оном посланику са напредњачке „Топ листе надреалиста“, који „контрагладује“ да би медијски покрио борбу истинске страдалнице.
ТАКО ЈЕ ГОВОРИЛА ДИЈАНА ХРКА
Дијана Хрка је преко Радио Телевизије Војводина рекла „граду и свету“:“Оградила сам се од свих – ово је моја борба… Ниједна мајка више не сме да доживи оно што се мени десило.(…) Ово је за мене сад бити или не бити, председник ме је замолио преко медија, које не пратим, да престанем са штрајком. Зашто није дошао овде испред мене да ми то каже!?(…) Ја сам се јуче захвалила и представницима опозиције који су сада дошли да ме подрже. Где су они били претходних годину дана, знају каква је та година била за мене – „хвала лепо, довиђења“. Оградила сам се и од студента и од грађана, не желим нико да страда због овога, ово је моја борба. Знате ли колико је тешко видети своје дете без делова тела и да не можете да га загрлите…Зато мора нешто да се промени, ово је мој пут до правде. Неће ми бити жао ни да мој живот оде. Сигурна сам да је моје дете негде горе поносно на мене.(…) Идем до краја, ако ће да ме носе на души нека ме носе, хоћу да се ово не понови, да не падају плафони, да не падају надстрешнице…“.
Она одбија да призна да је њено гладовање лаж и политизација, јер се бори само за правду и истину, пошто је тужилаштво под контролом и докази се сакривају.
Једно дете је изгубила, али је у претходних годину дана, каже, добила много деце и много пријатеља. Зато јој деца долазе, да је подрже.
ЗАШТО МОРАМО БИТИ УЗ МАЈКУ ДИЈАНУ?
Зато што нам је, октобра 1915 ( навршило се ове, 2025, сто десет година од тада ), мајор Гавриловић заповедио да образ Београда, наше престонице, мора остати светао, како је, о деведесетогодишњици Свете Одбране, писао, у тексту „Има хероја“, Матеј Арсенијевић. Читам и преписујем:“7. октобра нешто пре 15 часова по подне командант 2. батаљона 10. кадровског пука који је држао положај на Дунавском кеју (од данашњег Спортског центра 25. мај до иза Небојшине куле) млади мајор Драгутин Гавриловић (1882-1945.) излази пред своје војнике и издаје им заповест којом је име србског јунаштва убројано у ред са највишим именима светског јунаштва од Леониде и Термопила до краја века. Заповест је гласила: “Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“ То је београдска заповест и молитва коју сваки Београђанин мора да зна напамет. То је видовданска лозинка његове судбине, то је заветна формула његовог спасења и његове победе.“
Борба Мајке Храброст, која се, пред осрамоћеном зградом Народне скупштине, дигла за правду и истину, скупа са својом децом, средњошколцима и студентима, доказ је да још има оних који не дозвољавају да образ Београда, наше престонице, постане црн од кловнократског изругивања свему људском и нормалном.
Зато је Дијана Хрка мајка која је постала застава Слободне Србије. Колико год да издржи у свом подвигу, довољно је, више него довољно. И, преклињем вас, не будимо лицемери, и не очекујмо од ње да, уместо нас, учини све што је потребно да би се кловнократија срушила, и да би ова земља поново продисала слободом.
