Kako se bliži kraj vladavine Srpske napredne stranke, tako se kod njenih funkcionera povećava strah od odgovornosti za zločine koje su zajedničkim snagama izvršili nad državom i narodom. Goran Vesić, Siniša Mali, Zorana Mihajlović i mnogi drugi danas su taoci Aleksandra Vučića, a sutra će biti svedoci protiv njega. Uskoro, kad počne svođenje računa, sigurno je samo jedno – Vučić će tvrditi da nije znao za njihove koruptivne kombinacije, oni su potpisivali sporne ugovore, pa moraju i da snose odgovornost za to.

Aleksandar Vučić ljude tretira kao potrošni repromaterijal za političke prevare i kriminalne akcije. Ne postoji čovek koji je s njim imao bilo kakvu vrstu kontakta, a da ga on nije iskoristio i uprljao.

Na isti način zloupotrebljava sve stranačke kolege, poslovne ortake, kadrove iz državnih institucija, pa i članove svoje porodice. Uvlači ih u svoje kriminalne i koruptivne kombinacije, a onda svu odgovornost prebacuje na njih.

Posle svakog ratnog, političkog ili privatnog poraza, drugi su bili kažnjavani, a on se provlačio bez posledica. Huškao je na rat, pozivao vaskoliko srpstvo da gine i ubija za Veliku Srbiju. Na nesreći desetina hiljada poginulih i miliona progranih Vučić je sticao politički status, poslaničke i ministarske mandate, stanove, kuće, automobile i ogromne količine novca.

Kasnije, kad je sve prošlo, hladnokrvno je lagao: „Nikada, baš nikada iz mojih usta niste čuli da sam pomenuo Veliku Srbiju!“ Posle hapšenja Slobodana Miloševića, na protestu u noći 1. aprila 2001. godine, Vučić je skandirao „Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu“. Dve godine kasnije, kad je Đinđić zaista streljan, Vučić se rugao: „Ja to nisam pevao, samo sam otvarao usta, glas je bio Šešeljev…“

Na isti način, prebacujući odgovornost na saradnike, Vučić se izvlačio i iz problema sa običnim građanskim parnicama. Kako je to izgledalo u praksi, na svojoj koži je osetio autor ovog teksta, koji je od marta 2007. do juna 2010. bio glavni urednik Vučićevih dnevnih novina Pravda.

Gostujući u emisiji „Utisak nedelje“, Vučić je rekao da tužilaštvo treba da utvrdi odgovornost Vladimira Bebe Popovića i Čedomira Jovanovića u otmicama Milije Babovića i Miroslava Miškovića. Agencija Beta je objavila tu izjavu, a Vučić je tražio da je prenese i Pravda. Kad je Vladimir Popović, zvani Beba, tužio glavnog urednika Pravde, Vučić je prvo odbio da se pojavi kao svedok, da potvrdi navode iz „Utiska nedelje“, a onda je svu odgovornost prebacio na mene.

„Tužilac (Vladimir Popović) je saznao da je ova novina vlasništvo Aleksandra Vučića. Tužilac je pozvao Aleksandra Vučića i pitao ga zbog čega vodi kampanju protiv tužioca i zbog čega to radi u tim novinama. Vučić mu je odgovorio da on to ne radi i da to sa njim nema nikakve veze, da to radi urednik Predrag Popović samoinicijativno i lično, da će proveriti i da će javiti tužiocu. Posle 15 minuta Vučić je pozvao tužioca telefonom i rekao mu da je urednik Predrag Popović opstruisao objavljivanje demantija“, navodi se u zapisniku sa ročišta, koje je održano 2. aprila 2009. godine, kada je saslušan tužilac Vladimir Beba Popović.

– Laže Beba, on je psihopata – rekao mi je Vučić kad sam mu pokazao zapisnik sa suđenja.

Očigledno, Vučić je lagao obojicu Popovića, i tužioca i tuženog. On je napravio problem, pa se primitivnim lažima izvlačio od odgovornosti. Nastavio je da laže i posle izricanja presude. Slagao je glavnog urednika svojih novina da je izdavačka kuća platila kaznu, a godinu dana kasnije sudski izvršitelji su došli u njegovu kuću da plene imovinu.

Ako je tada organizovao celu spletku da bi izbegao plaćanje kazne, od samo 30.000 dinara, po tužbi zbog njegove izjave, može samo da se pretpostaviti kako će se Vučić braniti od odgovornosti za pljačku desetina milijardi evra, koje je izvršio zajedno sa pripadnicima svog kartela. Uskoro, kad počnu istrage i suđenja za najteža krivična dela, Vučić će se braniti na isti način, tvrdiće da on ne zna ništa o njima, da su „samoinicijativno i lično“ krivi njegovi saradnici. Toga su svesni svi u vrhu OKG SNS-a, zato su u panici.

Doskora, dok je Vučić suvereno gospodario kompletnim pravosudnim sistemom, postojala je mogućnost da sebe i svoje saučesniske zaštiti od zakona, pa da posledice prebaci na teret građana. Kako je to funkcionisalo, videlo se po presudi koja je doneta po tužbi firme Transport Peroni.

U noći između 24. i 25. aprila 2016. godine srušene su zgrade u Hecegovačkoj ulici u beogradskom naselju Savamala. Kompanija Milenijum Tim je kasnije, u septembru, po nalogu vlasti Grada Beograda, srušila i tri preostala objekta, koje je koristila firma Transport Peroni. Prvostepena presuda je doneta u decembru 2016, a Privredni apelacioni sud je, sredinom 2024. godine, potvrdio da „postoji pravni osnov tužbenog zahteva za naknadu štete“. U prvoj presudi, kompanija Milenijum Tim je obavezana da isplati milion evra odštete. Međutim, odlukom apelacionog veća utvrđena je odgovornost Ministarstva unutrašnjih poslova za nepostupanje u noći kada je Vučićev kartel, združenom akcijom svih državnih institucija, srušio pravni sistem.

„Ministarstvo unitrašnjih poslova je odgovorno za ostvarivanje bezbenosti, pa je izostanak bilo kakve policijske zaštite na lokaciji na kojoj je najmanje 20 NN lica sa fantomkama i radnom mehanizacijom porušilo objekte, ograničilo kretanje prolaznicima i radnicima obezbeđenja, ugrozilo ličnu i imovinsku bezbednost, ne može podvesti ni pod jedan osnov koji bi isključio odgovornost Republike Srbije, odnosno MUP-a, koji u periodu dužem od dva sata, koliko je trajalo rušenje, nije preduzeo nijednu meru ostvarivanja bezbednosti“, navodi se u presudi Privrednog apelacionog suda.

Tužena strana – Milijeniju Tim, Grad Beograd i kompanija „Beograd na vodi“ – podneli su zahtev Vrhovnom sudu za reviziju predmeta. Isti je ishod i postupka, koji je pokrenula firma Iskra, kojoj je u Savamali srušeno 17 objekata.

U sudskom postupku je utvrđen lanac subordinacije u MUP-u, koji je omogućio nezakonito rušenje objekata. Goran Stamenković, šef smene dežurne službe Beogradske policije, rekao je da mu je nadređeni Zvonko Kostić dao direktivu da ne reaguje na zahteve građana. Kostić je to naređenje dobio od Veselina Milića, šefa Beogradske policije.

Na kraju, kaznu će platiti građani Srbije, a ne nalogodavci i izvršioci krivičnog dela. Međutim, kad se država oslobodi naprednjačke okupacije, moraće da odgovaraju svi koji su izvršavali Vučićeva naređenja. Naravno, Vučić će tada optužiti Milića da je postupao po ličnom nahođenju, baš kao i ostali učesnici u tom državnom udaru.

Talačka kriza u OKG SNS-u obuhvatila je mnoge njihove funkcionere i poslovne ortake. Svi sa strepnjom čekaju trenutak kad će početi svođenje računa. Većina se nada da će im i tada pomoći šef kartela. Samo dvojica Vučićevih saradnika pokušavaju da se dobro pripreme pred suočavanje sa zakonom: Goran Vesić i Siniša Mali. To i ne čudi, pošto oni nikad nisu bili Vučićeve sluge, nego punopravni partneri u koruptivnim poslovima.

Vesić na prvi test izlazi 17. novembra, za kada je zakazano njegovo saslušanje u Tužilaštvu za organizovani kriminal. Sudeći po dokumentima koje je pripremio, a o čijoj sadržini je izveštavao Magazin Tabloid, Vesić će za korupciju u projektu rekonstrukcije i izgradnje železničke pruge Beograd – Subotica optužiti Sinišu Malog, Zoranu Mihajlović i državnu sekretarku Anitu Dimovski. Vesić zasad ne pominje Vučića, ali koruptivni vektor usmerava pravo prema njemu.

Ako bude prinuđen, tj. ako proceni da ga mu je šef namenio sudbinu žrtvenog jarca, Vesić će optužiti i Vučića. Uz sve ostale karakterne sličnosti, njih dvojica neguju istu vrstu odnosa prema šefovima – šlihtaju se dok imaju interesa, a kad to izostane, lako i brzo ulaze u klinč. To zna i Vučić, zato i on već godinu dana plete mrežu oko Vesića. Po Vučićevom nalogu, Bezbednosno informativna agencija na merama drži sve Vesićeve poslovne saradnike i članove porodice, naročito suprugu Vanju Kostić i brata Zorana. U takvim okolnostima, bivši ministar građevinarstva i visoke ugradnje neće moći večno da izbegava suočavanje sa optužnicom za saučesništvo u korupciji, koja je izazvala ubistvo 16 ljudi pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.

Istraga tog masovnog ubistva još nije zvanično obuhvatila Sinišu Malog, ali moraće i to da se desi. Kao ministar finansija, Mali je odlučivao o tokovima novca, kome će, zašto i koliki plen biti dodeljen.

– Siniša ima mnogo vrlina, ali nema ni trunku empatije prema drugim ljudima – rekao je nedavno Vučić u jednoj objavi na Instagramu.

Svi postupci i izjave Siniše Malog ukazuju da je Vučić, bar u slučaju ove procene, sasvim u pravu. Bez trunke empatije, Mali će se braniti svim sredstvima. Za početak, pokrenuće svoju medijsku mašineriju u kojoj se nalaze dnevne novine Politika, Večernje novosti, Alo i Srpski telegraf, kao i Televizija Studio B. To bi trebalo da mu bude dovoljno za odbranu od Vesićevih optužbi, ali ne i od pravosudnih organa. Da se nalazi u nezavidnoj situaciji, Mali je shvatio 1. maja ove godine. Dok se nalazio u Americi, kad je Vučić pokušavao da se prošverca na Trampovo imanje Mar-a-lago na Floridi, Tužilaštvo za organizovani kriminal je izdalo nalog za privođenje ministara Siniše Malog i Nikole Selakovića, koji su obuhvaćeni istragom za nezakonite aktivnosti oko zgrade Generalštaba.

Ninoslav Cmolić, tadašnji šef Uprave kriminalističke policije, postupajući po Vučićevom naređenju, odbio je da izvrši nalog tužioca Mladena Nenadića. Umesto ministara, tada je uhapšen samo Goran Vasić, vršilac dužnosti direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Vasić je uhapšen pod sumnjom da je falsifikovao Predlog za donošenje odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra, na osnovu kojeg je Vlada Srbije ukinula taj status kompleksu zgrada Generalštaba u centru Beograda. Ta odluka je bila neophodna kako bi se realizovala Vučićeva ideja da Džaredu Kušneru, zetu Donalda Trampa, pokloni to građevinsko zemljište u Ulici kneza Miloša. Vučić je od tog slučaja napravio cirkus, pa je Vasić, i nakon što je priznao izvršenje krivičnog dela, vraćen na funkciju v.d. direktora Zavoda. Bez funkcije je ostao samo Cmolić, koji je, na lični zahtev, otišao u penziju, kako bi izbegao da i dalje učestvuje u seriji krivičnih dela, koje sprovode Vučić i njegovi najbliži politički i poslovni ortaci.

Na teret Siniše Malog stavljaju se i mnoga druga koruptivna dela. On je upravljao desetinama milijardi evra, koje su izvlačene iz nepotrebnih i preskupih infrastrukturnih projekata. Pod njegovom kontrolom naprasno su se petostruko povećavale cene radova. O tome je javno svedočio Aleksandar Papić, koji je opisao način na koji funkcioniše naprednjački koruptivni mehanizam u kome najvažniju operativnu ulogu ima Mali.

Kad dođe stani-pani, Mali se neće ni sekunda dvoumiti šta da radi. Iskoristiće sva sredstva da sa sobom povuče na dno i Vučića. Kao dugogodišnji nezvanični čuvar trezora porodice Vučić, Mali raspolaže mnogim načinima na koje može da ucenjuje šefa kartela. Naročito sa bezbedne udaljenosti, sa neke od destinacija na kojima već ima kuće i firme, iz Švajcarske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Devičanskih ostrva ili Bugarske.

Za razliku od Vesića i Malog, koji imaju kakve-takve šanse da makar smanje težinu optužbi tužilaštva, ali i Vučića, svi ostali pripadnici dvorske svite i vrha naprednjačkog kartela nalaze se u klasičnoj talačkoj krizi. U najkomplikovanijoj poziciji se našla Zorana Mihajlović, bivša ministarka i potpredsednica Vlade.

Mihajlović je, u ime Vlade Srbije, potpisala ugovor sa arapskom kompanijom Eagle Hills, na kome se zasniva najveći korupcionaški projekat „Beograd na vodi“. Tim ugovorom, strana kompanija je besplatno dobila građevinsko zemljiše čija vrednost se procenjuje na više od 3,8 milijardi evra.

Projekat je pretvoren u najveću evropsku praonicu nezakonito stečenog novca. Osim toga, Mihajlović je u decembru 2019. godine potpisala ugovor sa američko turskim konzorcijumom Behtel-Enka za izgradnju deonice Pojate-Preljina Moravskog koridora. Automatski, cena je skočila sa 430 na 980 miliona evra, da bi do danas dostigla nivo od dve milijarde evra.

Po istoj mustri, Mihajlović je omogućila dizanje cene izgradnje pruge Beograd-Subotica sa 330 miliona evra na 1,4 milijarde evra. Kao ministarka građevinarstva, ona je učestvovala u realizaciji i drugih koruptivnih projekata, kao što su auto-put „Miloš Veliki“, beogradska obilaznica Bubanj potok – Ostružnica, železnički Corridor X, regionalna saobraćajnica Ruma-Šabac-Loznica, kao i nekoliko mostova. Samo ozbiljna finansijska istraga može da utvrdi visinu štete, koja je naneta državnom budžetu na razlici između realnih i isplaćenih cena radova. Da se na vrhu te koruptivne piramide nalazi Zorana Mihalović prvi će ukazati Aleksandar Vučić. Na svim spornim ugovorima potpis je njen, a ne njegov.

Kad je, pre tri godine, ostala bez funkcije u vladi, Mihajlović je napustila SNS i osnovala pokret „Uvek za Srbiju“. Posle medijske hajke, kojoj je izložena, ubrzo je shvatila da se mora vratiti na parolu „uvek za Vučića“. Zaboravila je na optužbe koje je iznosila protiv njega i SNS-a, za koji je tvrdila da je džuboks, koji je omogućio mnogim funkcionerima da se obogate na štetu države i naroda.

U poslednje vreme, kako se širila studentska i građanska pobuna protiv naprednjačkog kartela, Mihajlović se prihvatila obaveze da na najprljaviji način štiti Vučića od odgovornosti za masovno ubistvo u Novom Sadu. U istoriju beščašća ući će njena izjava da Dijana Hrka, čiji je sin Stefan stradao pod nadstrešnicom, „nije nikakva žrtva, nego politički aktivista„. Na izgovaranje takve gadosti, Mihajlović je pristala pod pritiskom nove hajke, u kojoj su režimski mediji počeli da pominju njenog sina Dragana. Prema tim navodima, Dragan u Londonu poseduje vilu od šest miliona evra i noćni klub od 18 miliona evra. Vučić, u pravom mafijaškom stilu, „gasira“ Mihajlovićku. Ipak, ona je suviše pametna da bi pala pod štokholmski sindrom. Kad se promene okolnosti i ona će promeniti priču.

Na sličan način, podjednako vulganaran i prljav, Vučićevu milost pokušavaju da zasluže i drugi njegovi taoci. Šampionka u toj disciplini je Dijana Hrkalović. Iako se njena inteligencija stidi njenog karaktera, ona je, posle kratke rehabilitacije u pritvorskoj jedinici Centralnog zatvora, počela da krajnje degutantno hvali Vučića. Za nju, „Vučić je Sunce“, najbolji čovek na svetu, a njegov sin Danilo je srpski heroj, „svi ga smataju za novog Obilića“.

Zahvaljujući takvom epskom ulizištvu, Hrkalovićka je nagrađena promenom krivičnog dela, koje joj se stavlja na teret, a za koje je zaprećena blaža kazna. Zbog trgovine uticajem, u januaru ove godine prvostepeno je osuđena na 16 meseci zatvora. Apelacioni sud je nedavno doneo odluku o toj presudi, ali ona zasad nije objavljena. Ako konačna presuda bude nepovoljna po nju, Hrkalovićka će se, kao i Mihalovićka, kandidovati za status svedoka saradnika u postupcima kojima će neminovno biti izložen Vučić.

U panici su i svi naprednjaci čija imena se pominju u transkriptima sa Sky aplikacije. Nekoliko njih je već sklonjeno iz žiže javnosti. U ilegalu se povukao Nebojša Stefanović, protiv koga je policija još pre četiri godine podnela krivičnu prijavu zasnovanu na dokazima sa Sky aplikacije. U istoj prijavi, osumnjičen je i Marko Parezanović, doskora glavni režimski operativac u BIA, koji se već nekoliko meseci nalazi u nemilosti šefa Vučića. Najuren je i Novak Nedić, koji je deset godina bio na funkciji generalnog sekretara Vlade Srbije. Nedića kompromituju sadržaji komunikacije Filipa Koraća, koji se već dve godine nalazi u francuskom zatvoru. U tom paketu Sky prepiski pominju se i braća Andrej i Aleksandar Vučić, kao i njegov sin Danilo. Uz njih, kriminalci su se pozivali i na druge saradnike iz vrha vlasti, kao što su Aleksandar Vulin i Miloš Vučević.

U iščekivanju sudskog raspleta, zna se samo da će ih svih odreći Vučić. Za svaki zločin, koji su zajedno izvršili, prebaciće odgovornost na njih.

Svi Vučićevi taoci su u strahu, a on najviše. Nije mu lako, sve saučesnike mora da drži na kratkom povocu, da se ne otmu. Zato vrši permanentni pritisak na sve oko sebe, i one nesrećenike koji mu besramnim izjavama svakodnevno dokazuju lojalnost, kao i one u koje sumnja.

Nenad Stefanović, šef beogradskog Javnog tužilaštva, u hiljadu slučajeva je dokazao spremnost na izvršenje svakog zlodela koje mu naredi Vučić. Ipak, ni slepa poslušnost ne može da mu garantuje zaštitu od medijskih prozivki, koje plasira upravo Vučić. Upravo s vrha kartela je pokrenuta tema o prihodima koje ostvaruje knjigovodstvena agencija STF Glory, čija vlasnica je Slavica Stefanović. Sedamdesetdvogodišnja majka tužioca Stefanovića u podlednjih pet godina je ostvarila prihode od 91,5 milion dinara, odnosno oko 780.000 evra. Malo koja knjigovodstvena agencija u Srbiji može da zaradi toliki novac bez podrške režima. Otvaranje te teme predstavlja jasnu poruku Nenadu Stefanoviću da ni ne pomišlja na mogućnost da promeni modus operandi, pa da postupa u skladu sa zakonom, umesto kao do sada, u skladu sa Vučićevim interesima.

Još prljavijoj hajci je izložena vrhovna javna tužiteljka Zagorka Dolovac. Vučićevi mediji je optužuju da izvršava naloge zapadnih obaveštajnih službi, koje su je još 2009. postavili na to mesto. Uz to, navodi se da je ona, usled teške depresije, godinu dana lečena u jednoj psihijatrijskoj klinici. Možda je to i tačno, pošto niko normalan ne bi zloupotrebljavao tužilačku funkciju da 13 godina štiti Vučića i njegove mafijaše od zakona, kao što je to radila Dolovac.

U svakom slučaju, sasvim je izvesno da će se talačka kriza u naprednjačkom kartelu završiti Vučićevim pokušajem da pobegne. Sam, bez ikoga svog, samo sa zlatnim karticama i računima na koje je deponovao plen. Tako će i završiti. Sam u ćeliji, bez ikoga da mu uplati dinar za kantinu.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, SNS kartel, hapšenja