Kako se bliži kraj vladavine Srpske napredne stranke, tako se kod njenih funkcionera povećava strah od odgovornosti za zločine koje su zajedničkim snagama izvršili nad državom i narodom. Goran Vesić, Siniša Mali, Zorana Mihajlović i mnogi drugi danas su taoci Aleksandra Vučića, a sutra će biti svedoci protiv njega. Uskoro, kad počne svođenje računa, sigurno je samo jedno – Vučić će tvrditi da nije znao za njihove koruptivne kombinacije, oni su potpisivali sporne ugovore, pa moraju i da snose odgovornost za to.

Александар Вучић људе третира као потрошни репроматеријал за политичке преваре и криминалне акције. Не постоји човек који је с њим имао било какву врсту контакта, а да га он није искористио и упрљао.

На исти начин злоупотребљава све страначке колеге, пословне ортаке, кадрове из државних институција, па и чланове своје породице. Увлачи их у своје криминалне и коруптивне комбинације, а онда сву одговорност пребацује на њих.

После сваког ратног, политичког или приватног пораза, други су били кажњавани, а он се провлачио без последица. Хушкао је на рат, позивао васколико српство да гине и убија за Велику Србију. На несрећи десетина хиљада погинулих и милиона програних Вучић је стицао политички статус, посланичке и министарске мандате, станове, куће, аутомобиле и огромне количине новца.

Касније, кад је све прошло, хладнокрвно је лагао: „Никада, баш никада из мојих уста нисте чули да сам поменуо Велику Србију!“ После хапшења Слободана Милошевића, на протесту у ноћи 1. априла 2001. године, Вучић је скандирао „Ђинђића и Коштуницу, стрељаћемо обојицу“. Две године касније, кад је Ђинђић заиста стрељан, Вучић се ругао: „Ја то нисам певао, само сам отварао уста, глас је био Шешељев…“

На исти начин, пребацујући одговорност на сараднике, Вучић се извлачио и из проблема са обичним грађанским парницама. Како је то изгледало у пракси, на својој кожи је осетио аутор овог текста, који је од марта 2007. до јуна 2010. био главни уредник Вучићевих дневних новина Правда.

Гостујући у емисији „Утисак недеље“, Вучић је рекао да тужилаштво треба да утврди одговорност Владимира Бебе Поповића и Чедомира Јовановића у отмицама Милије Бабовића и Мирослава Мишковића. Агенција Бета је објавила ту изјаву, а Вучић је тражио да је пренесе и Правда. Кад је Владимир Поповић, звани Беба, тужио главног уредника Правде, Вучић је прво одбио да се појави као сведок, да потврди наводе из „Утиска недеље“, а онда је сву одговорност пребацио на мене.

„Тужилац (Владимир Поповић) је сазнао да је ова новина власништво Александра Вучића. Тужилац је позвао Александра Вучића и питао га због чега води кампању против тужиоца и због чега то ради у тим новинама. Вучић му је одговорио да он то не ради и да то са њим нема никакве везе, да то ради уредник Предраг Поповић самоиницијативно и лично, да ће проверити и да ће јавити тужиоцу. После 15 минута Вучић је позвао тужиоца телефоном и рекао му да је уредник Предраг Поповић опструисао објављивање демантија“, наводи се у записнику са рочишта, које је одржано 2. априла 2009. године, када је саслушан тужилац Владимир Беба Поповић.

– Лаже Беба, он је психопата – рекао ми је Вучић кад сам му показао записник са суђења.

Очигледно, Вучић је лагао обојицу Поповића, и тужиоца и туженог. Он је направио проблем, па се примитивним лажима извлачио од одговорности. Наставио је да лаже и после изрицања пресуде. Слагао је главног уредника својих новина да је издавачка кућа платила казну, а годину дана касније судски извршитељи су дошли у његову кућу да плене имовину.

Ако је тада организовао целу сплетку да би избегао плаћање казне, од само 30.000 динара, по тужби због његове изјаве, може само да се претпоставити како ће се Вучић бранити од одговорности за пљачку десетина милијарди евра, које је извршио заједно са припадницима свог картела. Ускоро, кад почну истраге и суђења за најтежа кривична дела, Вучић ће се бранити на исти начин, тврдиће да он не зна ништа о њима, да су „самоиницијативно и лично“ криви његови сарадници. Тога су свесни сви у врху ОКГ СНС-а, зато су у паници.

Доскора, док је Вучић суверено господарио комплетним правосудним системом, постојала је могућност да себе и своје саучесниске заштити од закона, па да последице пребаци на терет грађана. Како је то функционисало, видело се по пресуди која је донета по тужби фирме Транспорт Перони.

У ноћи између 24. и 25. априла 2016. године срушене су зграде у Хецеговачкој улици у београдском насељу Савамала. Компанија Миленијум Тим је касније, у септембру, по налогу власти Града Београда, срушила и три преостала објекта, које је користила фирма Транспорт Перони. Првостепена пресуда је донета у децембру 2016, а Привредни апелациони суд је, средином 2024. године, потврдио да „постоји правни основ тужбеног захтева за накнаду штете“. У првој пресуди, компанија Миленијум Тим је обавезана да исплати милион евра одштете. Међутим, одлуком апелационог већа утврђена је одговорност Министарства унутрашњих послова за непоступање у ноћи када је Вучићев картел, здруженом акцијом свих државних институција, срушио правни систем.

„Министарство унитрашњих послова је одговорно за остваривање безбености, па је изостанак било какве полицијске заштите на локацији на којој је најмање 20 НН лица са фантомкама и радном механизацијом порушило објекте, ограничило кретање пролазницима и радницима обезбеђења, угрозило личну и имовинску безбедност, не може подвести ни под један основ који би искључио одговорност Републике Србије, односно МУП-а, који у периоду дужем од два сата, колико је трајало рушење, није предузео ниједну меру остваривања безбедности“, наводи се у пресуди Привредног апелационог суда.

Тужена страна – Милијенију Тим, Град Београд и компанија „Београд на води“ – поднели су захтев Врховном суду за ревизију предмета. Исти је исход и поступка, који је покренула фирма Искра, којој је у Савамали срушено 17 објеката.

У судском поступку је утврђен ланац субординације у МУП-у, који је омогућио незаконито рушење објеката. Горан Стаменковић, шеф смене дежурне службе Београдске полиције, рекао је да му је надређени Звонко Костић дао директиву да не реагује на захтеве грађана. Костић је то наређење добио од Веселина Милића, шефа Београдске полиције.

На крају, казну ће платити грађани Србије, а не налогодавци и извршиоци кривичног дела. Међутим, кад се држава ослободи напредњачке окупације, мораће да одговарају сви који су извршавали Вучићева наређења. Наравно, Вучић ће тада оптужити Милића да је поступао по личном нахођењу, баш као и остали учесници у том државном удару.

Талачка криза у ОКГ СНС-у обухватила је многе њихове функционере и пословне ортаке. Сви са стрепњом чекају тренутак кад ће почети свођење рачуна. Већина се нада да ће им и тада помоћи шеф картела. Само двојица Вучићевих сарадника покушавају да се добро припреме пред суочавање са законом: Горан Весић и Синиша Мали. То и не чуди, пошто они никад нису били Вучићеве слуге, него пуноправни партнери у коруптивним пословима.

Весић на први тест излази 17. новембра, за када је заказано његово саслушање у Тужилаштву за организовани криминал. Судећи по документима које је припремио, а о чијој садржини је извештавао Магазин Таблоид, Весић ће за корупцију у пројекту реконструкције и изградње железничке пруге Београд – Суботица оптужити Синишу Малог, Зорану Михајловић и државну секретарку Аниту Димовски. Весић засад не помиње Вучића, али коруптивни вектор усмерава право према њему.

Ако буде принуђен, тј. ако процени да га му је шеф наменио судбину жртвеног јарца, Весић ће оптужити и Вучића. Уз све остале карактерне сличности, њих двојица негују исту врсту односа према шефовима – шлихтају се док имају интереса, а кад то изостане, лако и брзо улазе у клинч. То зна и Вучић, зато и он већ годину дана плете мрежу око Весића. По Вучићевом налогу, Безбедносно информативна агенција на мерама држи све Весићеве пословне сараднике и чланове породице, нарочито супругу Вању Костић и брата Зорана. У таквим околностима, бивши министар грађевинарства и високе уградње неће моћи вечно да избегава суочавање са оптужницом за саучесништво у корупцији, која је изазвала убиство 16 људи под надстрешницом новосадске Железничке станице.

Истрага тог масовног убиства још није званично обухватила Синишу Малог, али мораће и то да се деси. Као министар финансија, Мали је одлучивао о токовима новца, коме ће, зашто и колики плен бити додељен.

– Синиша има много врлина, али нема ни трунку емпатије према другим људима – рекао је недавно Вучић у једној објави на Инстаграму.

Сви поступци и изјаве Синише Малог указују да је Вучић, бар у случају ове процене, сасвим у праву. Без трунке емпатије, Мали ће се бранити свим средствима. За почетак, покренуће своју медијску машинерију у којој се налазе дневне новине Политика, Вечерње новости, Ало и Српски телеграф, као и Телевизија Студио Б. То би требало да му буде довољно за одбрану од Весићевих оптужби, али не и од правосудних органа. Да се налази у незавидној ситуацији, Мали је схватио 1. маја ове године. Док се налазио у Америци, кад је Вучић покушавао да се прошверца на Трампово имање Мар-а-лаго на Флориди, Тужилаштво за организовани криминал је издало налог за привођење министара Синише Малог и Николе Селаковића, који су обухваћени истрагом за незаконите активности око зграде Генералштаба.

Нинослав Цмолић, тадашњи шеф Управе криминалистичке полиције, поступајући по Вучићевом наређењу, одбио је да изврши налог тужиоца Младена Ненадића. Уместо министара, тада је ухапшен само Горан Васић, вршилац дужности директора Републичког завода за заштиту споменика културе.

Васић је ухапшен под сумњом да је фалсификовао Предлог за доношење одлуке о престанку својства културног добра, на основу којег је Влада Србије укинула тај статус комплексу зграда Генералштаба у центру Београда. Та одлука је била неопходна како би се реализовала Вучићева идеја да Џареду Кушнеру, зету Доналда Трампа, поклони то грађевинско земљиште у Улици кнеза Милоша. Вучић је од тог случаја направио циркус, па је Васић, и након што је признао извршење кривичног дела, враћен на функцију в.д. директора Завода. Без функције је остао само Цмолић, који је, на лични захтев, отишао у пензију, како би избегао да и даље учествује у серији кривичних дела, које спроводе Вучић и његови најближи политички и пословни ортаци.

На терет Синише Малог стављају се и многа друга коруптивна дела. Он је управљао десетинама милијарди евра, које су извлачене из непотребних и прескупих инфраструктурних пројеката. Под његовом контролом напрасно су се петоструко повећавале цене радова. О томе је јавно сведочио Александар Папић, који је описао начин на који функционише напредњачки коруптивни механизам у коме најважнију оперативну улогу има Мали.

Кад дође стани-пани, Мали се неће ни секунда двоумити шта да ради. Искористиће сва средства да са собом повуче на дно и Вучића. Као дугогодишњи незванични чувар трезора породице Вучић, Мали располаже многим начинима на које може да уцењује шефа картела. Нарочито са безбедне удаљености, са неке од дестинација на којима већ има куће и фирме, из Швајцарске, Уједињених Арапских Емирата, Девичанских острва или Бугарске.

За разлику од Весића и Малог, који имају какве-такве шансе да макар смање тежину оптужби тужилаштва, али и Вучића, сви остали припадници дворске свите и врха напредњачког картела налазе се у класичној талачкој кризи. У најкомпликованијој позицији се нашла Зорана Михајловић, бивша министарка и потпредседница Владе.

Михајловић је, у име Владе Србије, потписала уговор са арапском компанијом Еагле Хиллс, на коме се заснива највећи корупционашки пројекат „Београд на води“. Тим уговором, страна компанија је бесплатно добила грађевинско земљише чија вредност се процењује на више од 3,8 милијарди евра.

Пројекат је претворен у највећу европску праоницу незаконито стеченог новца. Осим тога, Михајловић је у децембру 2019. године потписала уговор са америчко турским конзорцијумом Бехтел-Енка за изградњу деонице Појате-Прељина Моравског коридора. Аутоматски, цена је скочила са 430 на 980 милиона евра, да би до данас достигла ниво од две милијарде евра.

По истој мустри, Михајловић је омогућила дизање цене изградње пруге Београд-Суботица са 330 милиона евра на 1,4 милијарде евра. Као министарка грађевинарства, она је учествовала у реализацији и других коруптивних пројеката, као што су ауто-пут „Милош Велики“, београдска обилазница Бубањ поток – Остружница, железнички Цорридор X, регионална саобраћајница Рума-Шабац-Лозница, као и неколико мостова. Само озбиљна финансијска истрага може да утврди висину штете, која је нанета државном буџету на разлици између реалних и исплаћених цена радова. Да се на врху те коруптивне пирамиде налази Зорана Михаловић први ће указати Александар Вучић. На свим спорним уговорима потпис је њен, а не његов.

Кад је, пре три године, остала без функције у влади, Михајловић је напустила СНС и основала покрет „Увек за Србију“. После медијске хајке, којој је изложена, убрзо је схватила да се мора вратити на паролу „увек за Вучића“. Заборавила је на оптужбе које је износила против њега и СНС-а, за који је тврдила да је џубокс, који је омогућио многим функционерима да се обогате на штету државе и народа.

У последње време, како се ширила студентска и грађанска побуна против напредњачког картела, Михајловић се прихватила обавезе да на најпрљавији начин штити Вучића од одговорности за масовно убиство у Новом Саду. У историју бешчашћа ући ће њена изјава да Дијана Хрка, чији је син Стефан страдао под надстрешницом, „није никаква жртва, него политички активиста„. На изговарање такве гадости, Михајловић је пристала под притиском нове хајке, у којој су режимски медији почели да помињу њеног сина Драгана. Према тим наводима, Драган у Лондону поседује вилу од шест милиона евра и ноћни клуб од 18 милиона евра. Вучић, у правом мафијашком стилу, „гасира“ Михајловићку. Ипак, она је сувише паметна да би пала под штокхолмски синдром. Кад се промене околности и она ће променити причу.

На сличан начин, подједнако вулганаран и прљав, Вучићеву милост покушавају да заслуже и други његови таоци. Шампионка у тој дисциплини је Дијана Хркаловић. Иако се њена интелигенција стиди њеног карактера, она је, после кратке рехабилитације у притворској јединици Централног затвора, почела да крајње дегутантно хвали Вучића. За њу, „Вучић је Сунце“, најбољи човек на свету, а његов син Данило је српски херој, „сви га сматају за новог Обилића“.

Захваљујући таквом епском улизиштву, Хркаловићка је награђена променом кривичног дела, које јој се ставља на терет, а за које је запрећена блажа казна. Због трговине утицајем, у јануару ове године првостепено је осуђена на 16 месеци затвора. Апелациони суд је недавно донео одлуку о тој пресуди, али она засад није објављена. Ако коначна пресуда буде неповољна по њу, Хркаловићка ће се, као и Михаловићка, кандидовати за статус сведока сарадника у поступцима којима ће неминовно бити изложен Вучић.

У паници су и сви напредњаци чија имена се помињу у транскриптима са Скy апликације. Неколико њих је већ склоњено из жиже јавности. У илегалу се повукао Небојша Стефановић, против кога је полиција још пре четири године поднела кривичну пријаву засновану на доказима са Скy апликације. У истој пријави, осумњичен је и Марко Парезановић, доскора главни режимски оперативац у БИА, који се већ неколико месеци налази у немилости шефа Вучића. Најурен је и Новак Недић, који је десет година био на функцији генералног секретара Владе Србије. Недића компромитују садржаји комуникације Филипа Кораћа, који се већ две године налази у француском затвору. У том пакету Скy преписки помињу се и браћа Андреј и Александар Вучић, као и његов син Данило. Уз њих, криминалци су се позивали и на друге сараднике из врха власти, као што су Александар Вулин и Милош Вучевић.

У ишчекивању судског расплета, зна се само да ће их свих одрећи Вучић. За сваки злочин, који су заједно извршили, пребациће одговорност на њих.

Сви Вучићеви таоци су у страху, а он највише. Није му лако, све саучеснике мора да држи на кратком повоцу, да се не отму. Зато врши перманентни притисак на све око себе, и оне несрећенике који му бесрамним изјавама свакодневно доказују лојалност, као и оне у које сумња.

Ненад Стефановић, шеф београдског Јавног тужилаштва, у хиљаду случајева је доказао спремност на извршење сваког злодела које му нареди Вучић. Ипак, ни слепа послушност не може да му гарантује заштиту од медијских прозивки, које пласира управо Вучић. Управо с врха картела је покренута тема о приходима које остварује књиговодствена агенција СТФ Глорy, чија власница је Славица Стефановић. Седамдесетдвогодишња мајка тужиоца Стефановића у подледњих пет година је остварила приходе од 91,5 милион динара, односно око 780.000 евра. Мало која књиговодствена агенција у Србији може да заради толики новац без подршке режима. Отварање те теме представља јасну поруку Ненаду Стефановићу да ни не помишља на могућност да промени модус операнди, па да поступа у складу са законом, уместо као до сада, у складу са Вучићевим интересима.

Још прљавијој хајци је изложена врховна јавна тужитељка Загорка Доловац. Вучићеви медији је оптужују да извршава налоге западних обавештајних служби, које су је још 2009. поставили на то место. Уз то, наводи се да је она, услед тешке депресије, годину дана лечена у једној психијатријској клиници. Можда је то и тачно, пошто нико нормалан не би злоупотребљавао тужилачку функцију да 13 година штити Вучића и његове мафијаше од закона, као што је то радила Доловац.

У сваком случају, сасвим је извесно да ће се талачка криза у напредњачком картелу завршити Вучићевим покушајем да побегне. Сам, без икога свог, само са златним картицама и рачунима на које је депоновао плен. Тако ће и завршити. Сам у ћелији, без икога да му уплати динар за кантину.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, SNS kartel, hapšenja