Pročitaj mi članakBakarčeva mistifikacija vlastitog porekla nije samo jedna u nizu njegovih bestidnih laži, to je zapravo prva laž, koju je izrekao radi dobijanja onog najbitnijeg – legitimiteta da govori u ime srpskog naroda
Etnička mimikrija ili, jednostavno rečeno, prikrivanje porekla je pojava koja je na Balkanu dobro poznata. Motivi za to nisu samo goli opstanak, nego i želja za napredovanje na društvenoj lestvici. Jer, čemu goli opstanak kada je put ka karijeri trajno zaprečen zbog jedne – naizgled banalne – sitnice kao što je poreklo? Čitava istorija Bosne u novom veku je u znaku etno mimikrije. Bosanske age, begovi i drugi velikodostojanstvenici su svesno prikrivali svoje hrišćanske, odnosno srpske, korene samo zarad očuvanja svojih visokih funkcija. Bilo je naravno izuzetaka od tog pravila – na primer porodica vezira Mehmed-paše Sokolovića, čiji članovi su, uprkos verskim razlikama, čuvali uspomenu na zajedničko (srpsko) poreklo, pa su čak i obnovili ugašenu Pećku patrijaršiju. Međutim, veliki broj bosanskih begovskih porodica je trajno raskrstio sa svojom hrišćanskom, odnosno srpskom, genealogijom. Oni računaju poreklo tek od predaka koji su prešli na islam zarad dobijanja ili čak očuvanja aristokratskih položaja i beneficija.
Međutim, begovske porodice nisu jedine koje odlikuje mistifikacija (bolje rečeno mitologizacija) vlastitog porekla. Postoji čitav niz drugih porodica koje to isto rade. Jedan od primera je u naslovu najavljeni Nebojša Bakarec, nosilac brojnih političkih funkcija od 2000. godine, koji će ipak ostati najbolje upamćen po svojoj ulozi za vreme vlasti Aleksandra Vučića. Prosto rečeno, taj čovek je verovatno masno plaćen da kroz medije („Informer“ i „Politiku“) blati bilo koga ko se usudi da pomene njegovog dragog firera. Tako je, primera radi, nedavno prozvao Miloša Jovanovića iz DSS-a „malim francuskim pužićem“. Primera takvih niskih udaraca à la Bakarec (u stilu Bakareca) sigurno se nakupilo na stranicama Informera i Politike (kojoj to, uzgred budi rečeno, ne ide na čast) od kada je njihov tvorac (dakle N. Bakarec) potpisao mastan autorski ugovor s ovim listovima. Međutim, predmet ovog članka nisu Bakarčevi „autorski tekstovi“, koliko da god oni otkrivaju prirodu jednog podmuklog i lukavog mimikrijskog uma. Tu Tantalovu muku ostavljamo budućoj generaciji istoričara, koji će se baviti Vučićevom „sjajnom epohom napretka“.
Ovaj članak se tiče samo jednog detalja u vezi sa Bakarecom, koji je mnogima zapao za oko. Reč je o poreklu osječke porodice Bakarec, koja je dala Eduarda Bakareca Mlađeg, branitelja i sudionika Domovinskog rata, Eduarda Bakareca Starijeg, ustaškog bojnika s ruske i balkanske pozornice Drugog svetskog rata, Sinišu Bakareca, sina E. Bakareca Starijeg, odbojkašku zvezdu šezdesetih i sedamdesetih godina i sjajnu naprednjačku zvezdu u Vučićevom zvezdanom jatu – Nebojšu Siniše Bakareca.
Nebojša Bakarec verovatno ne bi izazivao toliku pažnju da nosi neko generičko prezime koje se često javlja među Srbima. Međutim, pošto je njegovo prezime Bakarec netipično za Srbe, on je dospeo u tu situaciju da mora pravdati svoje poreklo. Tako je, između ostalog, na Trećoj sednici Prvog redovnog zasedanja 29. maja 2023, verovatno u odgovoru na neke ranije prozivke, rekao da on, možda, potiče od Jevreja, koji su pobegli iz Rusije i Ukrajine pred progonima (pogromima): „Ja ću vam reći – moguće je, pošto sam poreklom iz Rusije i Ukrajine, ali Rusi, da su moji neki preci bili Jevreji koji su završili, pošto su bili pod pogromima, pa su pobegli u Austrougarsku, moguće je da sam poreklom Jevrejin, ali ja se toga ne stidim.“
Međutim, Bakarec je i tu obmanuo javnost dajući joj netačan podatak, koji nema nikakvo uporište u zdravoj pameti – a kamoli u dokumentima. Naime, reč pogrom je naziv za talas nasilja koji se podigao protiv Jevreja u carskoj Rusiji krajem 19. veka. Za to vreme Bakarčevi su živeli u blaženom neznanju u blago zatalasanim ravnicama županije Tolna u Mađarskoj. Drugim rečima, preci Nebojše Bakareca nisu nikakvi Jevreji izbegli pred progonima u Rusiji, nego rimokatolici (verovatno izvorno Slovaci) beleženi u matičnim knjigama u mestu Kurd u Tolni počev od 1790-ih.
Prvi poznati predak Nebojše Bakareca bio je Andrija (ili možda bolje rečeno Andraš), koji je 27. januara 1798. oženio u Kurdu Katarinu Fabijan (dakle Mađaricu). Njegov sin je bio Ladislav (rođen 13. avgusta 1799), koji je beležen kao Ladislaus i Lászlo. Ladislav se 4. februara 1819. u Kurdu oženio Katarinom Takač (takođe Mađarica). Iz ovog braka rodio se Mihovil (12. septembra 1835). Mihovil se oženio 11. novembra 1856. Julijanom Pinter (po poreklu reklo bi se – Nemica). Mihovil je imao istoimenog sina (rođenog takođe u Kurdu 8. maja 1874), koji se oženio Barbarom Berc iz Dugog Sela kod Zagreba. Mihovil Bakarec Mlađi je izgleda prešao u Osijek negde nakon propasti Baranjske republike 1921. Njegov sin Eduard (zapisan kao Ede) Bakarec (ustaški bojnik) rodio se 12. decembra 1905. u mestu Batosek (takođe Tolna). Eduard Bakarec se 13. septembra 1936. oženio Natalijom Horvat (rođena 25. avgusta 1904. u Osijeku i umrla 30. oktobra 1973. takođe u Osijeku). Eduard i Natalija su dobili sina Sinišu Bakareca (rođ. 3. marta 1940. u Osijeku), koji se proslavio kao odbojkaš za vreme Titove Jugoslavije.
Eduard Bakarec Stariji je, prema dosijeu (karton ličnih i službenih odnosa oficira) koji se nalazi u Vojnom arhivu Beograd, bio rimokatoličke vere. Završio je pet razreda osnovne škole u Kapošvaru (Mađarska) i šest razreda gimnazije u Somboru. Potom je upisao nižu vojnu školu Vojne akademije u Beogradu 12. oktobra 1922. Za kaplara je unapređen 21. aprila 1923, za podnarednika 1. oktobra 1923, za narednika 1. jula 1924, za potporučnika 1. oktobra 1924. Znao je srpsko-hrvatski, nemački, mađarski i francuski. Od 1. oktobra 1924. je bio vodnik konjičkog puka Kraljeve Garde u Beogradu.
Posle iznošenja ovih matrikularnih podataka, nameće se, potpuno opravdano, i to pitanje šta su po poreklu bili Bakarčevi. U najstarijim zapisima katoličke opštine u Kurdu porodica Bakarec je zapisivana kao Bakoretz ili Bachorecz. Sudeći po tome, izgleda da je izvorni oblik prezimena bio Bahorec. Bahorec dolazi od glagola bahoriti (bajati, čarati, vračati). Drugim rečima, Bahorec ili Bakarec znači bajalac, vračar, gatalac. Nikola Bonifačić Rožić u članku Puntarska predaja i puntarske glagoljske matice objavljenom u Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena 1953 (37. tom) piše na 189. stranici: „Kad netko ima uroke ili je naprašit, onda ga vode bahorcu, da ga križa.“
Na kraju, neko će reći da je Bakarčeva mistifikacija vlastitog porekla samo u jedna u nizu njegovih bestidnih laži, koje već godinama seje po prostranim i plodnim poljima zombi-Informera i te uspavane lepotice bez princa na belom konju – Politike. Međutim, to je zapravo prva laž, koju je izrekao radi dobijanja onog najbitnijeg – legitimiteta da govori u ime srpskog naroda, kao njegov nekakav tutor, bolje rečeno korektivni faktor (onaj što lupa packe kao profesor u učionici ili nadzornik u fabrici). Posle te laži je usledio, poput poplavnog talasa koji je pogodio Centralnu Evropu septembra 2024, čitav niz fantastičnih laži, koje se ređaju bez kraja. Srpski narod je tokom svoje duge istorije imao posla s ljudima čija je osnovna uloga u društvu da dovode narod u red. Interesantno je da Nebojša Bakarec nije prvi predstavnik svog roda koji ima tu ulogu među Srbima. Istorija već zna jednog Bakareca (Eduard Bakarec Stariji), koji je u cilju zavođenja nekog reda (novi svetski poredak samo bez Srba) među Srbima napravio grozna nepočinstva. Istoričari, gde ste, pobogu? Zašto ćutite?
