Прочитај ми чланакТајним гласањем је, као једна од две жене, изабрана за члана Српског књижевничког друштва. Пријатељ из школе, Јаша Продановић написао је предговор за њену прву збирку.
Косара Цветковић
Тајним гласањем је, као једна од две жене, изабрана за члана Српског књижевничког друштва. Пријатељ из школе, Јаша Продановић написао је предговор за њену прву збирку.
„Име Косаре К. Цветковић, књижевнице, преводиоца са руског језика и ликовног уметника, данас скоро искључиво живи испод наслова већ пожутелих српских издања Достојевског, Чехова, Тургењева и других великана из златног века руске књижевности. Познато је тек покојем слависти или пробирљивом читаоцу, који се, у властитој потрази за смислом, након засићености новим прегласно рекламираним штивима, изнова враћа класицима.“
Косара је била сарадница у Невену, Зорици, Босанској вили, Женском свету, Бранковом колу, Венцу, Голубу, Брки, Вардару… Објављивала је песме, прозу, ликовне изразе и преводе. Љубав према руској књижевности и деци објединила је 1903. године, када је о свом трошку превела књигу „Приповетке за девојчице и дечаке“. Четири године касније је изабрала приче великих Руса и објавила их у књизи „Седам прича за девојчице и дечаке“.
Овако је Оливера Недељковић започела причу о једној од знаменитих Српкиња, на чију вредност и дела су колективна сећања готово ишчилела. У раду „Живот преведен у књиге“, ауторка је изнела биографију учитељице, списатељице, илустраторке, карикатуристкиње, фотографкиње и виртоуза на виолини.
Косара је рођена 15. фебруара 1868. године у Горњем Милановцу, као седмо дете. Цветковићи су рано остали без мајке, па се отац Кузман трудио да деци надомести велики губитак. Писар горњомилановачког Окружног суда годинама је марљиво истраживао и записивао народне обичаје и традицију. Био је и редовни сарадник листа Вила, који је уређивао Стојан Новаковић.
Када је имала две године, Косара се због очевог напредовања у служби преселила у Алексинац. У петој години опет мења место боравка, када Кузман постаје секретар суда у Крушевцу. И ту није крај њиховом „чергарењу“, јер од 1875. године живот започињу у Чачку. Кузман је у граду на Западној Морави стигао до места судије и ту остао до смрти.
Због честих селидби, Косара школовање започиње у Крушевцу, али четири разреда гимназије завршава у Чачку, у генерацији са Јашом Продановићем. Колико је била блиска са њим видело се, како наводи Недељковићева, по томе што јој је пријатељ написао исцрпан предговор за прву збирку преведених Чеховљевих приповедака. Косара није била само одличан ђак, него и девојчица широких интересовања и талената – од ликовног преко музичког до језичког.
Постала је прави виртоуз на виолини, а успешно је свирала и флауту. Од оца је научила руски, сама је савладала француски и немачки језик, па је рано запловила у преводилачке воде. Пети разред Више женске школе у Београду завршила је 1884. године, а већ месец касније положила учитељски испит, и у 16. години почела да ради у Основној мушкој школи у Горњем Милановцу.
После две године поднела је молбу да се због брата Велимира, који је радио као учитељ у Гучи, пресели у ово место. Када је најзад добила запослење тамо где је највише желела – у Чачку, и то у Основној женској школи, изгледало је да ће пронаћи свој мир. Међутим, врло брзо је дубоко разочарана напустила службу и вољени град, јер је, иако једна од најбољих учитељица, оцењена „рђавом оценом“. То ју је толико погодило да се повукла из струке и окренула неговању властитих талената.
„Иако видно утучена и погођена необјективношћу претпостављених, спадала је у оне ретке службенике којима за усавршавање није било потребно ни надгледање, ни принуда.Стога ова млада жена самоиницијативно наставља да богати знање страног језика и за разлику од оних који су на недоличне начине задржали службу, неретко још бивајући одликовани за туђ рачун, са одушевљењем прати страну литературу и претплаћује се на бројна гласила“, наводи Недељковићева.
Косара се посветила цртању портрета и пејзажа, илустрацијама и карикатурама угледних Чачана. Нико није знао да се иза тих радова крије она, јер се у шаљивом листу Брка потписивала под псеудонимом.
„Према сведочењу савременика, из тог периода потичу два обимна албума са преко 120 цртежа, акварела и графика на којима је Косара К. Цветковић, детаљно исписујући легенде, овековечила Чачак и околину“, записала је Оливера.
Убрзо је започела и сарадњу са чувеним часописом за децу – Невеном, што је заокружило њена интересовања. Међутим, са смрћу оца изгубила је „луксуз“ да се бави само уметношћу, па је морала да се врати у службу. Мењала је школе и места, пешачила од куће до посла километрима. Радила је у Крагујевцу, Ужицу, Чачку, Бијељини, све док, на заузимање оних који су знали колико је квалитетна и стручна, није почела да ради као наставница цртања, а по потреби и земљописа и писања, у Вишој женској школи у Београду.
Чинило се да ју је нова средина вратила у живот, јер је поново била пуна елана, а ученице су је обожавале и у њој виделе узор. Годинама је у овој школи обављала послове деловође, припремала Годишње извештаје, а пред Први светски рат је саставила и за штампу приредила споменицу „Педесетогодишњица Више женске школе 1863-1913“.
Радни век је завршила 1924. године, када је пензионисана као професорка Друге женске гимназије. Од тада се максимално посветила преводилачком раду, мада је још 1906, као једна од две жене, тајним гласањем изабрана за члана Српског књижевничког друштва. Током три плодоносне деценије преводилачког стажа у српске домове је увела читаву библиотеку руске књижевности. Захваљујући њој на нашем језику су се нашла дела Чехова, Достојевског, Алданова, Салтикова Шчедрина. Велики број њених радова је, нажалост, остао расут по периодици и непотписан. Косара Цветковић је умрла 28. јануара 1953. године.
