Кад неко недобронамеран, неук, политички или ко зна како мотивисан хоће да оцрни Радио-телевизију Србије (РТС), онда најпре, без изузетка, спомене, што чујемо и ових дана, репризирање серија; „Срећни људи“, „Бољи живот“, „Бела лађа“, „Врућ ветар“… Као, то је превршило сваку меру, с временом је превазиђено, ко то уопште гледа.

Имам велике замерке на рачун РТС-а, концепцијске, кадровске, програмске пре свега, али у овом случају нема места приговору. Серије о којима је реч у свакој репризи, неке гледамо и по десети пут, туку по гледаности конкуренцију на свим другим каналима до мере којој се не може ни прићи. Зашто је тако? Зато што су то велика, генијална остварења овог жанра. То је врх, светски ниво. Мислите да претерујем?

Шта је то боље, а долази из иностранства, од горе споменутих серија, укључујући британске „Мућке“, које су тамо међу великима давно оцењене као најбоље из тог жанра досад направљено у свету. Енглеско говорно подручје се подразумева. Хајдемо реално, без инфериорног приступа, коме смо као народ склони, по чему то, на пример, „Врућ ветар“ заостаје за „Мућкама“; по сценарију, радњи, дијалозима, драматургији, глуми, режији…?

Оно што на српске ТВ екране долази из холивудске продукције, а представља нам се као хумористички серијали, није вредно помена. Тамо је врхунац „духа“ кад некоме набију торту на главу или га полију хладном водом, а то тонски прати аплауз у трајању од десет секунди. Жалосно је што су управо та „остварења“ послужила младим српским ауторима као узор, па смо тако добили неколико домаћих серија за време чијег се емитовања човек може насмејати само ако га неко голица по табанима.

Још је жалосније што један део српске интелектуалне и политичке елите ове генијалне српске серије, њихово репризирање, узима као крунски доказ да је Србија и даље у паланачком духу, регресивна, антиевропска, јер како ћеш у свет, кажу они, са Соћом, Шурдом, Гигом Моравцем, Шојићем, Фиргом, Аранђелом и Ристаном.

Ово је прича о таленту, о онима који га имају и повучени су, ћуте и раде, и онима без талента који знају да га немају и знају да ће заувек остати неуважени, просечни, незапажени. Једина шанса да искоче из те баруштине је гурање под воду свега и свих којима је рођењем усађено оно што не може да се научи.

Све горе споменуте хумористичке серије, којима време не може ништа, напротив, увећава их, написао је Синиша Павић. Сам, у трпезарији, често на коленима, графитном оловком на тзв. трговачком папиру, оном с линијама. Стваралац какав се рађа једном у 100 година. Да је то урадио негде у иностранству, у Енглеској на пример, данас би га славили више него Џона Саливана, аутора „Мућки“.

Време је, што рече велики Раде, мајсторско решето. Показало је да су Павићева ТВ остварења вечна. Веће признање, њему онаквом какав је, не треба. А ови што се буне? Ако им је тако лакше…

(Вечерње новости)

Ознаке: домаће серије, Ратко Дмитровић, РТС