Прочитај ми чланакМајсторском заменом теза, две и по деценије после злочина, за део српске јавности питање више није ко је наредио и извршио бомбардовање зграде РТС-а, већ "ко је знао за бомбардовање"
Када су на Божић 2015. године терористи упали у редакцију листа „Шарли Ебдо“ у Паризу и убили 10 запослених и двојицу полицајаца сви смо у Европи, па и у Србији били – „Шарли Ебдо“. Када је, такође, у питању терористички напад на зграду РТС-а у Београду, у ноћи 23. априла 1999. године када је убијено 16 радника, неки јесмо – „Шарли Ебдо“, а неки у Србији и нисмо.
Јер, напад на новинаре у Француској јесте тероризам, у Србији – то је под знаком питања. У ствари, зависи од тога ко су терористи, ако су наоружани злочинци из табора НАТО-а, ако је терористички напад командован директно из Брисела, онда реч тероризам није упутно помињати. Боље је наћи неки еуфемизам, изјаснити се, али изокола.
Мајсторском заменом теза, две и по деценије после злочина, за део српске јавности питање више није ко је наредио бомбардовање зграде у којој су те вечери седели запослени, спикери, техничари, лектори – ко је хладнокрвно побио, спржио шеснаесторо људи, иако је знао да у згради има запослених. Главно питање постало је „ко је знао за бомбардовање“ и ко није на време испразнио зграду.
Дакле није крив онај ко је издао наређење да се баци бомба на зграду у којој су на својим радним местима, у својој земљи, седели запослени, него кривица је нађена међу онима који су наводно знали да ће 23. априла, у два сата и шест минута ујутру бомба пасти на зграду, и да ће пасти баш на то место.
Наравно, онај ко је у међувремену спаковао читаву тезу, ко је обрнуо стање ствари, па уместо да се разговара на тему ко је директно наредио бомбардовање, ко су извршиоци, како је могуће да медијска кућа буде легитимна војна мета, тежиште буде пребачено на то ко је знао да ће бити бомбардовања, знао је шта ради. Јер, у овом случају у питању је Србија.
Даље, као ретко где на другим местима, у Србији је прихваћена теза да је зграда РТС-а у ноћи 23. априла била – легитимна војна мета. Да све буде још апсурдније, зграда РТС-а није била само „легитимна војна мета“, дакле, НАТО је имао право да побије оних 16 запослених, него – злочин је наручен из Србије, па је НАТО у овом случају тек пуки извршилац наруџбине стигле из земље коју је у том моменту бомбардовао. По овом сценарију, руководства Србије, државно и војно, знала су да ће зграда РТС-а бити бомбардована, а 16 људи жртвовани су како би се свету показало како НАТО по Србији убија цивиле, како су на мети и медији. Као да претходних 31 дан није било довољно жртава, довољно побијених, спржених људи, довољно срушених цивилних зграда, довољно колатералних жртава за ову накану Милошевића и његове екипе.
Како би се ово потврдило, користе се сви могући докази и квази докази – овај је јавио овом, онај је јавио оном, једино нико не поставља питање како се могло десити да НАТО бомбардери изруче товар бомби на РТС, а да претходно нико не провери преко овог или оног да ли су згради још људи, колико их је…
Од стране поборника поменутих теза нема ни одговора на питање откуда НАТО-у, америчкој администрацији, британском премијеру, Весли Кларку, право да одлучују који су легитимни циљеви у једној сувереној земљи? И, како је главно питање постало откуда људи у условима ратног стања, на својим радним местима, а не чије су их бомбе побиле? Ако питање „откуда ти људи на својим радним местима у то време, зашто нису евакуисани“, ако се наводно знало за напад и има потенцијала за истрагу, ако на њега треба дати одговоре, онда оно свакако следи после питања – ко је наредио и ко је извршио терористички напад на зграду РТС-а у центру Београда.
Уосталом, ако ћемо о добрим намерама, како то да од стране оних који за погибију 16 радника РТС-а кривце траже превасходно у Србији, нема питања о томе ко је рецимо крив за касетне бомбе у Нишу или Куршумлији, по Пештеру, за Грделичку клисуру, за побијену децу… Ти напади нису били најављени, жртве нису имале шансе да се склоне, кривци су јасни и познати, или је и за те жртве крива Србија, њено државно и војно руководство?
И ту се већ долази до давно постављене матрице. Нису ту важне жртве, па биле оне у Београду, у Нишу, у Грделичкој клисури, на Торнику или у Новом Пазару – важно је доказати да НАТО није крив. Да су кривци за сваку жртву, за сваки срушени мост, за свако убијено дете – у Београду.
Ни овде није крај. „Државно убиство“ радника РТС-а, како се већ годинама НАТО злочин дефинише од дела српске јавности, има још једну намену. Служи, тврде они, да се из године у годину, ево већ две и по деценије, обележавањем годишњице, полагањем цвећа на споменик, у Србији шири мржња и страх од НАТО-а!
Тиме читава конструкција добија још једну монструозну надградњу, рађа се још једна скривена намера планера и наручилаца злочина који су наравно – у Србији.
Из Комисије за истрагу убистава новинара која је накнадно у рад узела и случај бомбардовања РТС-а, на шеснаесту годишњицу злочина саопштено је да је команди НАТО-а упућен читав низ питања о овом догађају, али да одговори нису стигли.
„Комисија је иницирала да тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић у склопу дописа НАТО-у у којима су се тражили подаци и о неким другим случајевима, затражи одговоре на питања о томе ко је и са којим аргументима донео одлуку да се зграда РТС-а бомбардује, ко је извршио бомбардовање, да ли су представници власти Србије били обавештени о томе да је РТС мета“, изјавио је својевремено Веран Матић, председник те комисије.
Он је тада за РТС рекао да Комисија за истрагу убистава новинара нема нових доказа да су радници РТС-а можда намерно жртвовани.
Али, кога за ово брига. И, нико да постави питање како то да НАТО, ако је злочин планиран и наручен из Србије, ако је послужио да се НАТО оптужи за цивилне жртве, то није одмах искористио и објавио: „ево ко је све из Србије знао да ће зграда РТС-а бити бомбардована а није предузео ништа да спаси животе људи“?
Уз ово и саопштење организације „Амнести интернешнел“ (АИ) из 2000. године, према коме је „НАТО бомбардовао РТС а да притом није издао посебно упозорење, иако су знали да се у згради налази много цивила“. Из АИ тада је речено да су се цивилне жртве могле избећи само да су се „снаге НАТО-а у потпуности држале правила ратовања“. Исте године је и међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ саопштила да није било никаквог оправдања за бомбардовање зграде телевизије у Београду.
На страну ове две организације, на страну изјава Веслија Кларка. Он је осам година после бомбардовања, правдајући акцију, рекао да је „Милошевић знао да ће зграда РТС-а бити нападнута“. По њему тада није убијено 16, већ шест радника, као и да је „РТС био легитимни циљ“, а као главни аргумент поменуо је да је акција „одобрена у америчкој администрацији“.
Можда у овом кључном аргументу генерала Кларка лежи одговор на питање – „ко у Србији и зашто аболира НАТО за бомбардовање зграде РТС-а у Београду и погибију 16 људи“?
