Прочитај ми чланак
Песма за нас двоје
(Стихови: Мика Антић; рецитује: Зринко Капетанић)
Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил’ је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал’ ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.
