Има један кућерак у Срему
(Текст и музика: Влада Канић)

Има један кућерак у Срему,
зидан је из блата из ината,
с’ погледом на јабланово грање,
и салоном за плакање.
Изнад њега виноград у брегу,
подрум чува куче звано Ђоле.
Кума су му трезнили од вина,
па је Ђоле сада Ђина.

Хееејјј, кад би срце,
Хееејјј, кад би душа,
Хееејјј, кад би судба,
Вратила ме дому моме,
Срему вољеноме.

Хееејјј, хоће срце,
Хееејјј, хоће и душа,
Хееејјј, ал’ не да судба,
Да се вратим дому моме,
Срему далекоме.

Знам за један кућерак у Срему,
Младост моја станује у њему,
заспала је спутаних рамена,
у пиџами од времена.
Тамо где се у друштву боема,
пило с’ ногу, бежало од жена,
певало се најлепше на свету,
покрај лампе, на бурету.

Ознаке: Има један кућерак у Срему, песма за лаку ноћ, српска народна песма