Прочитај ми чланак
(Драган Коларевић)
Својевремено је проф. др Владета Кошутић давао тему “Дон Кихотово и Хамлетово лудило“ за писмени део испита из опште књижевности на Филолошком факултету у Београду.
Каква је разлика између ова два лудила? Хамлет глуми лудило, прави се да је луд, да би на тај начин дошао до истине. Дон Кихот је заиста луд, а његов верни слуга Санчо Панса је будаласт. Дон Кихот, племенити витез од Манче полудео је читајући витешке романе, који су у време Сервантеса били популарни као сада шпанске или турске телевизијске серије. Дон Кихот је интелектуалац, кога су идеали витештва, морала и љубави према идеалној жени толико обузели да више није био способан да сагледа ни делић реалности. Он је убеђен да чини племенита дела, а чини највеће глупости. Он не разликује ветрењачу од витеза – шта више рећи. Оно што не примећује лудак, Дон Кихот, примећује будала, Санчо Панса. То је разлика између лудака и будале. Коме се то свиђа- свиђа, коме се не свиђа – опет ништа.
Професор Кошутић је предавао у време комунизма када је марксизам био владајућа идеологија када је законом био прописан дијалектичко-материјалистички поглед на свет, а сваки други забрањен. Он је међутим веровао у бесмртност душе, натприродне силе, могућност предвиђања будућности, веровао је у видовите бабе и могућност комуникације са духовима… Његови погледи правили су проблеме нама који смо морали да положимо испит из марксизма пре опште књижевности. Ко је на усменом извукао питање: “Манфред“ није био у пријатном положају.
Свако стваралаштво је у одређеној мери лудило. Одавано је дефинисано да је само корак од генија до лудака и обратно. Професор Кошутић је често давао тему: Дон Кихот као одблесак Сервантесовог живота. Оно што је Сервантес чинио у свом животу ни Дон Кихот није био у стању да учини у истоименом, првом модерном, роману у светској књижевности. Исти професор није желео да испитује студенте када би добили питање које је у вези са Достојевским. Устајао је демонстративно, излазио из слушаонице, кандидата на испиту препуштао асистенту.
Тако је то било у време самоуправног социјализма крајем седамдесетих година двадесетог века. Тада се по београдским улицама слободно кретало више од две хиљаде евидентираних лудака. Сматрало се да нису опасни по околину. Мало су се чудно понашали али су били безопасни. Њима је један од видова терапије било сликање и писање поезије. Тако је многима од њих тек у здравственој установи откривен уметнички таленат. Та терапија је некима толико пријала да су постали уметници. Неко се досетио да би они, мада људи померене свести, могли да буду од користи за одбрану социјалистичког друштва од идеолошких непријатеља. Тако им је (тај неко) помагао да штампају књиге, отварају изложбе…
Постајали су чланови одговарајућих удружења, добијали званична занимања, право да као самостални уметници остварују радни стаж и здравствено осигурање – све уз помоћ некога. Многима је постало очигледно да је лакше постати званични државни уметник, или уметник о државном трошку, ако добије шифру у надлежној установи. Тако се њихов број увећавао у струковним удружењима. Када се том броју додају хронични алкохоличари, наркомани, други зависници и гњиде била је то већ респектабилна цифра погодна за манипулације. Тако је настала кита цвећа уметничке елите, разнобојна, мирисна и привлачна… Била је згодна за употребу у турбулентним временима када је требало разбити све што је могло да буде супротстављено вулгарној унификацији. Тако су почела да се деле и нестају удружења која су била симболи стварног отпора титоистичкој свести. Антититоисти постали су највећи непријатељи демократије, цензори с почетка 70-их година 20. века и њихови острашћени следбеници постали су звезде савременог “либерализма“ и џелати свега што би личило на националну специфичност. О идентитету не смемо ни да помислимо.
Лудило је, да поновимо, увек било верни пратилац уметника и уметности. На пример: велики геније Гогољ, мој омиљени писац, у наступу лудила спалио је наставак романа “Мртве душе“. Ја се данас осећам као недовршен човек зато што нисам прочитао наставак тог романа. Ко није читао “Мртве душе“ не може да разуме суштину савремене бирократије и софистицираног криминала. Ван Гог је себи одсекао уво у наступу помрачења свести. Не морамо даље да наводимо примере.
Да ли је све што је ненормално “уметничко лудило“? Да ли је одсуство свести (попут аутоматског бележења речи без смисла) стваралачко лудило или суштина човековог духа ослобођеног било какве конвенције? Без обзира да ли је лудило или не-свест потребно је знање, вештина и пракса да би се ушло у такав текст, у такву слику, без обзира на медиј. Надреално и нереално је веома погодно за манипулацију. Нереално није надреално али се под присилом може изједначити. Трагати за надреалним и нереалним у уметности слично је трагању за светлом у мрклој тами.
У јавности је феномен српског надреализма готово заборављен. У Титовој Југославији надреалисти су били врло моћни. Коча Поповић је био начелник генералштаба, министар спољних послова, потпредседник републике после Ранковића, члан савета федерације… Марко Ристић је био амбасадор у Француској, председник Комитета за међународну културну сарадњу. Александар Вучо је био председник комитета за филм. Милан Дединац је био управник ЈДП. Душан Матић, уредник у Нолиту, Давичо је одређивао ко од младих талената има а ко нема песничку будућност, коме он није објавио песме у “Делу“ није могао да објави књигу песама… Мало ли је ово што сам навео? Под њиховим утицајем Добрица је написо “Деобе“ што се нарочито осећа у Открићу и од соцреалисте постао модерниста, дакле, државни уметник… За будућност Србије веома је битно разумети однос “надреалиста“, без обзира да ли су пре Другог светског рата нагињали Бретону или Арагону, и Радомира Константиновића који је идеолошки основ “другосрбијанства“. Савремена Србија је прихватила идеологију “другосрбијанства“. Дучић и Ракић су паланачки песници, Душан Срезојевић је светски, космополитски песник. Сви српски песници су “три мртва песника“. Сви који се буду опирали идеологији проћи ће као они које је Марко Ристић, на насловној страни Политике у новембру 1944. “оплакао“ текстом “Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у издају“.
Требало би анализирати релацију: државна естетика – ТВ Серије – Риалити и шоу програми. Од тога нити можемо побећи, нити се можемо сакрити.
Усуђујем се да поставим питање: нису ли и они који гледају серије, које нам намеће медијска мафија, у положају савременог Велеумног витеза од Манче? Јесу ли људи “накљукани“, као гуске пред клање, серијама које су у функцији некадашњих витешких романа, способни да ишта сагледају у савременим преварама које нас воде у амбис? Свако је потенцијални Дон Кихот само је питање да ли ће бити “просветљен“ зраком лудила.
Савремени гледалац је у прилици да се идентификује са Сулејманом. Колико је оних који би се одрекли српства да би постали султани? У енглеском парламету је Г. Кохрен у мају 1863.говорио о трошковима раскошног султановог живота, који је финансиран из кредита којима је јемац била енглеска држава: “Високи Дом неће веровати да су лични издаци Султанови, – не његова цивил листа, која је особено обележена са 1,200.000 лира, – износили ни вишени мање, 9,600.000 лира, колико готово и цео државни приход. По неке појединости из овог извештаја занимљиве су и забавне: на кујну се троши месечно 24.000 лира; 36 Султанових жена стају месечно 70.000 лира; оне друге ‘даме’, које су придодане Харему – њих 1780 на броју – месечно 18.000; скоро толико исто, 15.000, троши се на слуге, вратаре, којих има око 2.000. А она, високо постављена господа, која имају специјалну дужност да прате Султанове жене у шетњи, и да мотре на њихов морал и на њихово понашање, троше 7.000 лира месечно; пенсија младом женскињу, које је изашло из Харема 80.000 лира.“ Сваки Србин султан може бити! Чега нема у животу има на телевизији.
Не смем ни да поставим питање: колико лудака шета улицама или обавља важне послове. Јесмо ли способни да прихватимо њихову генијалност? У сваком случају оно што паметни и луди нису способни да сагледају, добро разумеју подобни Санчу Панси.
(Видовдан)
