Прочитај ми чланак
Сигурно сте чули за ову америчку комедију, серију «The Big Bang Theory». Осам сезона, 180 епизода (а можда и више) гледа се у великом броју земаља света. Пре неки дан, одгледао сам прве 3 сезоне, и морам да признам, стао сам, нисам могао више да издржим, почело је опасно да ме нервира. Палац на доле. 1 звездица.
Једина позитивна ствар је што се уопште и говори о науци у некој популарној уметничкој креацији. Све друго је лоше. Наиме, сасвим ми је јасно да се ради о комерцијалном пројекту, да је циљ аутора да прави паре, а не да шаље неке поруке публици. Лоши аутори, а нарочито комедијаши, иду линијом мањег отпора. Хајде да изаберемо најгоре припаднике неке групе и онда да их извргавамо руглу до изнемоглости. То би било исто као када би неко критиковао религију тако што би изабрао попове педофиле и кренуо тиме да блати религију. Наравно да има и тога и да је то апсолутно страшан проблем, али није централни проблем. Проблем религије је у њеној самој суштини и најчистији облик хришћанства, на пример, без икаквих додатних девијација је сам по себи катастрофалан и не бих овде трошио време да то поново показујем.
Проблем неких научника и инжењера је њихова друштвена неадекватност, а понекад и ретардираност, али инсистирати на томе до бесмисла, шаље веома искривљену слику о научном свету. Да се разумемо у слободном друштву свако може да снима и гледа шта год хоће, али ако се неко већ изрази и има слободу креације, онда и ми гледаоци, имамо слободу да кажемо шта мислимо о томе. А оно што ја мислим о овој серији је све најгоре. И небитно ми је што је циљ зарада. Постоје друге серије, које су исто тако веома комерцијалне, али које шаљу веома позитивне поруке гледаоцима. На пример «Козби Шоу», легендарна комедија Била Козбија, која је годинама насмејавала стотине милиона људи, а ипак је слала веома јасне поруке како треба децу правилно васпитавати.
Циљ овог текста је да окуражи далеко боље ауторе да напишу нешто што ће бити радо гледано, а показати научни свет у много бољем светлу, јер научници заиста не заслужују да буду сви осликани као друштвени идиоти. У уметности, често постоји лажни избор између јефтине комерцијале и узвишене озбиљности. Дакле, затворени озбиљни текстови, које нико осим аутора није у стању да разуме. Дело мора бити популарно, дакле приступачно широј публици, али у исто време да гађа у средину проблема.
На жалост, ова комедијица, Теорија Великог Праска, изабрала је 4 лика, 3 научника и једног инжењера и приказала их је као 4 морона. Тексашанин, двоструки доктор теоријске физике, има све могуће психолошке проблеме. Бесконачни его, опсесивно понашање, физичке тикове, апсолутну асексуалност, немогућност да разуме и елементарну иронију, занесеност инфантилним јунацима из стрипа и опседнутост видео играма. Његов цимер, доктора наука, експериментални физичар непрекидно исфрустриран сексуалном апстиненцијом, такође занесен инфантилним јунацима из стрипа, опседнут видео играма, са комплексом ниже вредности према ненаучницима. Његова мајка, неуро научник и психолог, емотивни је инвалид, без икаквог хуманог односа и са својим мужем и са својим сином, она је уз то и сноб сматрајући да су људи вредни само ако имају титуле и звања. Њихов пријатељ Индијац, доктор наука, астро-физичар, емигрант у Америци, има психолошки поремећај, фобију да говори са женским полом, осим ако није пијан или дрогиран, такође непрестано исфрустриран због хроничне сексуалне апстиненције и он детињасто заробљен у сфери стрипова и видео игара. И четврти, магистар, инжењер који ради за НАСУ, Јеврејин, хронични сексуални апстинент, первертит, као и остала четворица, роб стрипова, видео игара, живи са мајком у стану, која и даље мисли да њено дете иде у школу.
Уз то, пети главни лик, сексипилна, али необразована и непродуховљена плавуша, комшиница теоријског и експерименталног физичара, келнерица, аспирант за глуму, која мења мушкарце као чарапе и поред своје примитивности, ипак је емотивно и друштвено далеко напреднија у односу на осталу четворицу. Што и није чудно јер су 4 лика описана као 4 психијатријска случаја. Комедија не треба да значи само јефтину забаву, већ увек треба да буде поучна.
Серија обилује гомилом занимљивих научних дискусија, објашњења и досетки, на моменте је чак и изузетно смешна, па и информативна, али оно што остаје је тај веома горки укус непрестаног претеривања у исмејавању психијатријских случајева. Наравно да у свету нердова и научника постоје и такви људи, али исмејавати их је скоро најнижи ниво хумора. Нижи ниво хумора од тога је само онај где се непрестано псује. Као позитивни пример хумора узео бих «Лековити Шоу», Драгољуба Љубичића, који је више него комерцијалан, што никако није мана, али ипак, то је тај здрави смех када смејући се, ми у ствари плачемо над самим собом. Добро, Мићкове метафоре су биле предиректне, много тога би могло да се поправи, али та серија је за ред величине боља од «Великог Праска».
извор: Маркус Маки Јанковић
