ИГРАЛЕ се делије“ – орило се синоћ на стадиону крај Бјелице. Грлати сабораши надјачали су и моћне звучнике из којих је праштала труба мајстора Дејана Јевђића, а исту песму потом је поновио и маг трубе Бобан Марковић.

Њихова свирка трајала је до поноћи, када је на позорници започео прави двобој трубачких оркестара.На бини су се смењивала по два оркестра, из различитих крајева Србије. Предњачили су јужњаци и западњаци, пред саборашима вођен је љути бој. Чочеке су дочекивала кола, „двојке“ из Шумадије – врањански мелос. Публика као да је први, а не пети дан на ногама. Неуморни, не одустају. Далеко иза поноћи гучке улице биле су крцате, под шатрама права лудница. Надјачавало се и по седам оркестара код једног угоститеља, па се није разазнавало ни ко шта свира. Мешали су се ритмови, мелодије… Али то никоме није сметало, сви су били на ногама, на столицама, столовима… Сви у трансу.

– Гуча је мој други дом, или можда боље речено мој паралелни свет. Овде долазим две деценије. Овде сам нашао и жену пре три године. Путовали смо по целом свету, али нигде нема места као што је Гуча. У њој се човек потпуно опусти, осети се слободним, без икаквих стега. Једино си овде оно што у суштини и јеси – рекао нам је Света Мариновић из Француске. У најпопуларнијем угоститељском објекту – „Броћића авлији“ вило се коло од хиљаду сабораша. Кораке „моравца“, који је лепршаво излазио из трубе виртуоза Дејана Лазаревића, научили су и странци. Било их је као никада до сада. Највише из Француске, Италије, Словеније, Пољске… – Вечерас ја не пијем. Водим рачуна о свима.

Синоћ је Марк носио све нас у камп, а вечерас, ако наставе овако да пију, ја ћу морати њих да водим – испричала нам је заносна Францускиња Ема, која је дошла у друштву четворо другара. Готово да се на прсте руке могу побројати сабораши, који у Гучи могу да не пију. Овде се, причају мештани, ложе као на такмичењу, буквално док сви не попадају с ногу.

Онда се некако довуку до својих коначишта, чекају прве зраке сунца и све креће испочетка. Тако је било и у суботу. Да пробуди и раздрма и оне који су били најуморнији, најмамурнији побринуо се дефиле свих учесника на овогодишњем, 55. Сабору. Ређали су се један за другим трубачки оркестри Саше Крстића, Владимира Ивановића, Ивана Јовановића, Синише Станковића, Мирољуба Мира Кремића… Укупно 160 домаћих трубача, и педестак оних који су стигли из Француске, Пољске, Словеније, Македоније и Шпаније. Прелепу колону златних труба ушаренеле су народне ношње, културно уметничка друштва и певачке групе из Тетова, Требиња, Горњег Милановца, Чачка…Дефиле је пропратила и председница Скупштине Србије Маја Гојковић, која је, како је казала, дошла са годишњег одмора да слуша музику и ужива у звуцима чаробног лименог инструмента.

Данима без предаха у трубачкој престоници играло се и певало од уранка до заранка. Али, оно што су сви са нестрпљењем чекали јесте неописиви доживљај у тренутку када на стадиону крај Бјелице из 160 труба загрми „Са Овчара и Каблара“, што означава почетак финалног такмичења најбољих оркестара у Србији. А трубачи ће својом свирком покушати да очарају публику и жири у нади да ће освојити једну од награда, међу којима им је најдража „Златна труба“, коју „Вечерње новости“ ове године уручују по 52. пут.

ФИНАЛЕ

ПОСЛЕДЊЕГ дана Сабора, од 21 час, на стадиону ће концерт одржати Сања Илић и „Балканика“. Након тога, са почетком у 22.30 наступиће победнички оркестри на 55. Драгачевском сабору трубача.

ВРАЋА СЕ КОРЕНИМА

НАЈВЕЋА вредност Сабора у Гучи је то што се фестивал вратио својим коренима, будући да је ово место – место трубе – казала је предсденица српског парламента Маја Гојковић. – Држава треба да ради на унапређењу српских музичких фестивала, али Сабор у Гучи предњачи.

(Вечерње Новости)

Ознаке: Гуча, трубе