Прочитај ми чланак
Под геслом „то се тражи“ јавне библиотеке широм Србије своје фондове су у последњих годину дана „обогатиле“ у великој мери издањима сумњиве књижевне вредности.
„Лака литература“ откупљена „на кило“
Посебно занимљиво је да су у највећим количинама, чак и по 90 примерака, одабрана издања „лаке литературе“, попут књига: „Као да сам сањала“ Сузане Манчић, „Прва брачна ноћ“ Софи Кинселе, три књиге Аманде Квик („Светло у ноћи“, „Огледало душе“, „Враголије“), „Додир музике“ Дафине Калотај, „Поноћна ружа“ Лусинеде Рајли, две књиге Норе Робертс („Пали анђео“ и „Драгуљ моје круне“)…
Наслови попут: „Укус греха“, „Превари ме ако смеш„, „Забрањена задовољства“, „Књига за сингл девојке“, „Један грех мање“, „Никоме ни речи, убојство у ријалитију“, „Шест мужева које свака жена треба да има“, „Коме је до секса уторком“ и сл. почели су да претрпавају библиотекачке фондове откако су прошле године конкурси за откуп књига у јавним библиотекама замењени, према Закону о јавним набавкама, тендерима, пише Данас.
Ако је такав случај постојао и раније у појединим библиотекама, сада је бар видљивији, будући да се на порталу Управе за јавне набавке могу пронаћи подаци о тендерима за око 60 библиотека које купују књиге од средстава локалне самоуправе. Тамо, као и на сајту Библиотеке града Београда, може се видети које је наслове и од којих издавача на последњем јавном тендеру, који је недавно завршен (20. октобра), поручила чак и матична градска библиотека. У тендерској документацији се не наводе имена издавача, већ сваки од њих има назив партије, али је лако препознати по насловима књига о ком издавачу је реч. Укупан број књига који БГБ набавља по овом тендеру је око 22.000 примерака, у вредности од близу 16 милиона динара, а лако се може установити да је од само два издавача (Лагуна и Вулкан) поручено око 9.000 примерака (више од 40 одсто укупног броја) у вредности од више од седам милиона динара (45 одсто укупне вредности набавке).
Шта ово значи за културу читања у Србији? Да ли је ово показатељ да држава својим новцем подржава овакав одабир књига за читаоце и чланове библиотека те отворено финансира штампање безвредних дела?
– Сасвим је јасно да већина библиотека нема основни акт о набавној политици. У таквом акту обично пише, или би требало да пише, да библиотека треба да просвећује своје кориснике, да подиже општи ниво образовања и културе свих делова популације, да унапређује интелектуалне и критичке капацитете грађана, да им нуди квалитетне књиге и ауторе, да унапређује читалачке укусе. Ако на порталу Управе за јавне набавке мало прегледамо листе купљених наслова у библиотекама Србије, видећемо да су неке од њих купиле и по 30 примерака следећих наслова: Укус греха, Превари ме ако смеш, Забрањена задовољства, Књига за сингл девојке, Док нисам срела тебе, Један грех мање, Никоме ни речи, убојство у ријалитију, Записано у звездама, Викенд за љубав, Магија у три корака, Шест мужева које свака жена треба да има, Коме је до секса уторком итд. Сами наведени наслови говоре довољно о томе да се библиотекари, нажалост, при избору не руководе критеријумима одговорне набавне политике, већ повлађивањем најнижим укусима и оном познатом неутемељеном фразом „то корисници траже“ – каже за Данас Весна Ињац Малбаша, библиотекарка-саветница у Народној библиотеци Србије и чланица Националног савета за културу.
Она напомиње да библиотекари морају да настоје да набављају квалитетну литературу како би и сами водили одговорну културну политику у својим срединама и градили читалачки укус нових генерација корисника.
– Сасвим је легитимно да неки грађани желе да читају неке шунд и кич књиге, али би требало да их сами за себе набављају; држава, град, библиотека куповином таквих књига помажу срозавање интелектуалног и културног нивоа друштва, а то свакако не би смели да чине. Критеријуми селекције наслова не смеју бити засновани на корупцији (поједини издавачи су спремни на такве „понуде“), на популарности појединих аутора и наслова, на популизму и задовољавању лоших укуса, на давању предности великим издавачима у односу на мале. Квалитет, стручност, непристрасност и одговорност у избору морали би да буду основни критеријуми како би сви заједно, и држава, и библиотеке, и издавачи, учествовали у значајном послу подизања културног нивоа грађана и стварања друштва знања – објашњава Ињац Малбаша.
Соња Бокун Ђинић, директорка Библиотеке шабачке, мисли да јавне набавке нису ни погоршале ни побољшале одабир књига у библиотекама.
– Наравно да свака библиотека и сваки директор установе одговара за набавку. Ми смо се заиста увек трудили да набављамо добре књиге. Ми смо јавна градска библиотека и морамо да купимо неке примерке књига који не одговарају можда нашем строгом културолошком профилу, али ми сигурно такве књиге не купујемо у великом броју и не купујемо само такве књиге – објашњава она додајући да нема вредног књижевног и научног дела које у овој библиотеци није купљено.
Бокун Ђинић, с друге стране, каже да заправо сви проблеми леже у чињеници да Закон о јавним набавкама не уважава да је књига јединствени уметнички ентитет који има свог аутора и свог издавача, а не, као сваки други предмет, скуп особина које се могу поредити на тржишту. Према њеним речима, библиотеке су на овај начин, такође, онемогућене да сарађују са издавачима јер су фаворизовани дистрибутери књига.
– То поскупљује целу процедуру, јер смо раније књиге куповали од издавача у претплати или смо са њима уговарали рабат, јер су наравно књиге код издавача најјефтиније. Обраћали смо се Агенцији за јавне набавке, позивајући се на члан 7 Закона о јавним набавкама, да ако неко пружа услуге на тржишту, а то библиотеке евидентно раде, јер купују књиге које дају својим члановима на коришћење, због тога будемо изузети од ове одредбе. Нажалост, то нам није пошло за руком – објашњава Бокун Ђинић.
Како додаје, библиотеке су у суштини ограничене само на дистрибутере, јер потребе библиотека могу да испуне само они, будући да издавачи продају само своја издања.
На питање да ли библиотекари трпе притисак појединих дистрибутера како би приликом тендера одабрали управо њих, она истиче да са тим лично не може да се сложи, али да је за њу већ сам закон довољан притисак.
(Б92)
