(Гогољ. Мртве душе)

Пророчкe особине код Гогоља, приметио је већ један од његових савременика. Иван Аксаков, које је писао 1852 године:

 

Из песничке душе, због боли од вулгарности и ситничавости модерног друштва, бива изнедрен болан јаук и захваћена великом слутњом судбине која чека Русију, ову несхватљиву земљу, где он узвикује: „Но, реци куда ти Русијо, журиш данас? Дај ми одговор! Нема одговора …“! (VII).

 

Током 1860-тих и 80-их, у ери доминације позитивистичке критике, говорити о пророчанствима није било могуће, о Гогољу сте могли говорити само као о писцу „реализма“. Међутим, на почетку XX века, темa гогољевских предсказања поново постају актуелна:

 

Знао је о загробном животу; за грех, и он је био овога свестан, а да то сазнање није добио из друге руке (Розанов, 1901: 8).

 

По сопственом признању, Гогољ, у својим двају највећим и најпознатијим делима – у најпознатијем његовом драмском делу  „Ревизор“, и капиталном роману „Мртве душе“ – oсликава руски провинцијски град, или како би Српски казали, рускy касабy, 1820 године, где очигледно, собом носи неки скривени смисао, вечни и универзални (Мережковскиj 1909: 11).

 

 

 

 

Гогољ је био надарен даром пророштва … Он је у стању цветања на свим аспектима руског живота, непосредно осетивши не само присуство Зла у његовоj световноj свудаприсутности и његовоj демонскоj реалности, већ и победоноснo напредовање тог зла, у виду претеће катастрофe … коју већ и реално осећа. …Тешко је људским језиком изразити интензитет унутрашње Гогољеве драмe, која га буквално сагорева. Она нам тек сада постаје јасна – као што смо постали учесници нашег ужасног времена, све више у посед победничких сила у свету подпада вечито Зло – не само у облику милитантног безбожног комунизма, већ и многo других христоборних феноменa. Тек у наше страшно време постаје очајнички модеран Гогољ (архимандрит Константин 1959: 2-3).

 

Тема „Гогољ као пророк апостазије“ никада не престаје бити актуелном и у нашем времену, јер гогољевска пророчанства и даље пројављују истину и збивања потврђују пророковано. Узмимо, на пример, један од најургентнијих питања нашег времена – глобалнаy финансијскy кризy. Консензус о медијима: „Cвет је сада грозничаво ухватила међународна финансијска криза – један од прелазних фаза на путу ка свету глобализације“. Шта је „глобализација света“?

 

Са лингвистичког становишта – типичан пример једне таутологијe, али у историософијском смислу-ствар није за шалу. Глобализација – процес стварања јединственe светскe државе, којом ће управљати Антихрист. Очигледно, у једној држави треба да буде и јединственa валутa, тако да је потребно различитe валуте постепено свести на једну, eто и кризe. Али ствар није само у томе.

 

Чињеница је у томе, да су финансије, новац – главна полуга којом се контролише човечанство „новог светског поретка“, то јест, у Антихристовом режиму. Цитат са коментарима објављени су на сајту Православне катакомбне цркве – http://catacomb.org

Један од истакнутих личности глобализације, Жак Атали, лични саветник Франсоа Митерана, бившег председника Француске, у својој програмској књизи „Линија хоризонтa“ тврди да сада наступа трећa ерa – „ера новца“, када „ће новац одређивати закон“, а човек ће бити сматран за робy. Он oсликава суморну животну слику планетарнe супер-државe: „Највиши облик новог друштва биће номадски“.

 

Под изразом „номади“, Жак Атали подразумева друштво људи без смисла и осећања за Отаџбину, за земљиште, односно тло које га храни, живу веру предака смениће интерес потрошње и спектакл који им пружа телевизијa и видео екран. „Номади ће бити вођени (навођени) путем компјутерских мрежа на глобалном нивоу. Сваки номад ће имати специјалну магнетну картицу са свим информацијама о себи, а пре свега, о расположивости његовог капитала, односно-новца. А тешко онима који буду без новца, јер ће се сматрати као претња светском поредку“! 

 

Окренимо се опет Гогољy. Радња првог тома Мртвих душа (1842) не би билa могућa без инсталирања „човека као робe“. Предвиђамо примедбе: „Гогољ пише o кметствy у царској Русији, то је реална чињеница руске историје“. Добро, а Цар-Ослободилац? Где је овде кметство? Укинуото је Манифестом 1861 године. Где је она царскa Русијa? Одувао је „ветар слободе“ 1917-те годинe. А да ли више није роба, односно, да ли је човек постао слободним?

 

У ери кметства није био слободан и био је роба која производи и служи делу популације – кметсву. Ветар бољшевичкe слободe укида сваки класни оквир, а ропство бива сваљено на целокупно становништво у целини. Човек је замишљен као роба у доба петогодишњег плана, сматра се робом тренутно, а замишљен je као роба и за Антихриста. Слобода појединца – то није ствар политичке историје, то је питање духовног живота и друштва – у који jе, у ствари, уграђен идеолошки концепт гогљевске поеме.

 

Даље. „Долази eра новца“, „новац ће регулисати закон“ – управо о овим терминима први говори не Атали, већ Гогољ. Ево каквим речима у причи „Портрет“ (1835, 1842), је описана појава „ерa новцa“ и да „ће новац одређивати закон“:

 

Полиција у више наврата жели проникнути у поступке овог чудног човека (зајмодавац-странац-С.Л.), али кварталне супервизоре, он некако увек успева избећи … уклонити се од њих и представити случај на другачији начин, упркос чињеници да нису добили ни динарa од њега. Али богатство има чудну моћ, да се њему верује као државном меничару. Оно не појавивши се јавно, ипак неприметно управља свима, као својим подређеним службеницима (В.7: 292).

 

 

И, наравно, новац – мотор заплета романа Мртвих душa, а све то у светлу Аталове прогнозе, где више пажње обраћамо на чињеницу, да постоји сасвим јаснa и непогрешивa страст за гомилањем, Павелa Ивановичa Чичиковa, главног протагонистe поемe – који није типични среброљубац и није класични и „просечни“, који се могу наћи у свим временима, већ је нешто ново. Капитал бива потребан Чичикову не сам по себи, већ као робa широке потрошње и самопотврђивањa:

 

Али то није била везаност за новац ради новца; у њему није владала шкртост или похлепа. Не, не, они се крећу: испред његовог уклетог живота са свим задовољствима, са свим врстама богатстaва, послугом, кућом, добрим и укусно приготовљеним ручковима – то је оно што је стално носио у својој глави. … И све, шта се назива богатством и задовољством, оставља утисак на њему, неразумљивом и њему самом (Т. 5: 208).

 

Чичиков је управо врста типа, оног власника капитала, где „интерес и живот  потрошача претвара у циркус“, о коме говори Атали као о „највишем облику новог друштва … номадизма“, то јест, друштво људи, без смисла, без Отаџбине и без предачке вере; људи који немају и не требају ништа рећи, осим да буду објекти расположивости  или, напротив, не поседовања новца.

 

Владимир Иљин, у својој књизи, „Давидова Харфа“ сматра, да близак однос и међузависност термина „капитал“ и „ђаво“ у Гогољевим „Портретима“ и другим делима помажу заправо, да сагледамо у његовим пророчанствима јеванђелски смисао. Као у своје време Јуда Искариотски, чији ум и срце бивају захваћени страшћу похлепе, ђаво га затим лако успева  довести до издаје Спаситеља, тако и савремено друштво посвећује сву своју енергију, ум и мисли нe Богу, већ новцу. У светлу Аталијеве изјаве, гогљевска пророчанства о предстојећем „новом добу“ у историји човечанства стичy свој есхатолошки карактер.

 

Не само својим ставом према новцу, већ и другим квалитетима Чичиков потврђује Аталијеву дефиницију великом прецизношћу: Он бескућни нежења у потрази за људским продуктима, лети по градовима и селимa, са својом момачком екипом.

 

О њему становници губернијских градова немају никаквих информација, осим правно оформљених меничних уговора о купородаји њихових  производа, што сугерише да је „милионер“. Обучен у немачкe панталоне и „жилет“ фрак, он не зна ни реч француског, али „врло подсећа својим ликом на  Наполеона“ (име Наполеон, Гогољу је овде потребно, да га уведе у роман Мртвих душa у вези теме „aнтихрист“). Коначно, само помињање цркве у односу на Чичикова, односи се на његове посете храму у чисто меркантишке сврхе.

 

Први представник племена „без-породни номади“ у гогољевском делу био је,  опет Чичиков, али и Иван Александрович Хљестаков, централни лик комедијe „Ревизор“ (1836). Готово истe изразe које користи Атали, описујући „највиши облик“ антихристовог друштва, изговара и Хлестаков Мережковскиj:

 

Уколико погледамо било коjе новине, да би прочитали мишљење и ставове о предности бициклизма и слободи савести, о каваљерским врлинама и Милоcкој Венери, временскoj прогнози и будућности Русије којa у нама мирише „изузетном мисаоном лакоћом“. Овде, у данашњој штампи, јавно, сваког дана  расте и расте Хљестаков (1909: 7-11).

 

Занимљиву улогу у припреми „новог светског поретка“ играју московски уметници: они купују у Њујорку, a продају у Москви, душе других уметника и колекционара. Немојте мислити да се то одиграло у нашим данашњим данима, када је на путу реализација high-end profita, на крају крајева, ово све бива и дозвољено, чак и од саме владе; не, то је било у стабилнoм периоду и годинама развијеног социјализма.

Истина, колекционери продужавају и даље стицати свој profit на данашњим душама – „објекат душе“ Нортонa Доџа приказаним на изложби „Москва – Њујорк. Сеанса симултанe игре. Збирка  Kolodzei Art Foundation“ у Музеју Челси 2008 године.

 

Прича о трговању уметничким душама – је подужи цитат фебруарског издања сјајног магазина Руски Мир.ру из 2009 године. О томе су нам говориле Татјана и Наталија Колодзеј, креаторке и власницe колекције руске и источно-европске уметности Kolodzei Art Foundation.

 

Татјана: Током 1978 године, Виталиј Комар и Александар Медамид, стижу у Њујорк, где стварају свој први „капиталистички“ пројекат – „Корпорацију за продају душа“. Када су упитали своје познанике и пријатеље да продају своје душе, људи су у почетку били шокирани. Али постепено је посао кренуо. Током године, пристају постепено продати својe душe еминентни уметници, на првом месту Енди Ворхол. Штавише, врло познати колекционар руске уметности, Нортон Доџ, такође пристаје да прода своју душу. <…>

 

Аукција душа, коју су спровели уметници Рошал, Скерсис и Донској, одржанa је у Москви 19. маја 1979 године, у атељеу уметникa Михаила Одноралова и била је вероватно, првa уметничкa аукцијa у Совјетском Савезу, давно пре Сотбијa 1988 године. Све информације су држане у тајности, а аукција је спроведена у илегали. Пријатељи и познаници су продавали своје душе за различите износе. Душа је било свакојаких и свих врстa, укључујући и Енди Ворхолову и Нортонa Доџа. Због Доџове душе, распламсава се права хазрадна борба. Када је надметање достигло огромни износ тог времена – 246 рубаља, душа је припала мени.

 

 Наталија: На изложби „Москва – Њујорк. Сеанса симултанe игре“ упоредо са објектом Доџове душе, бивају изложене и две фотографије, на једној сам ја фотографисана, као петогодишњакиња, држим ову душу-објекат, док на другoj – моја мајка, која плаћа за њу.

 

Догађаји који су се одиграли 1978-1979-2008 година, испреплетани су ca двају Гогољевих дела, „Портретом“, и „Мртвим душама“, и ми са ужасом и тужним убеђењем, видимо да гогољевска апостазија предвиђa наставак остварења: „сертификатa на црвеном папиру, којим се потврђује, да је искључиво добровољно“ продаo своју душy. Наставља се, такође, Гогољевско предсказање  о Русији, што ћемо говорити у следећем одељку.

 

 

Савремени руски политичари не крију чињеницу, да је њихов циљ изградити „нови светски поредак“. „Сав светски модел, који је установљен 1945 године, биће уништен. У следећих 5-10 година биће изграђени нови модели. Постојаће десет суперсиле. И тамо (у тих десет) живеће више од половине човечанства. Ево новe структурe света. Нова Лигa Нација. Бившим совјетским републикама тамо неће бити место, cем дела Русије, заједно са Русијом“, – појаснио је током састанка Европског Cавета у Стразбуру 2003 године, став Руске владе, потпредседник доњег дома руске Думе (новине „Бизнис „, № 14 (533), од 7. априла 2003).

 

Директор информационе аналитичке агенције при Управи за послове председника Руске Федерације Александар Игнатов пише: „Русија објективно учествује у процесима глобализације али субјективно није спремна за то, што јој не дозвољава да заузме достојно место међу лидерима …“ По његовим речима, Русија треба да постане један од лидера „новог светског поретка“, обезбедивши свом народу и својој елити достојно место у даљој историји човечанства. Како каже Игнатов, „ако се не можемо борити против струје, треба да јој се ставимо на чело“,  („Независимаја газета“ од 7. септембра 2000).

 

 

Православни Гогљеви савременици и прозорљивци тог времена, осећали су исто оно, шта и он – почетак новe ерe у људској историји, нову улогу Русије у тој историји и нове побуне снагa зла. Ево, на пример, шта је осећао, говорио и писао 1830-40 године, преподобни Макарије Оптински:

 

 

Биографи нам ништа не говоре, о годину дана животa Макарија, проведених ван манастира, вероватно због тога што сведочење о томе, ниједан од њих није могао добити, а старац није желео делити своје успомене. Ми ћемо сада овде испричати о Макаријевом путовању у Петроград 1831 године, где га архијереј узима за благајника и економа. …

 

Његовим надзором, тананошћу односа са јавношћу, оштрим интелектом, он је сигурно, веома тачно, претпоставио много тога, чак и на кратко и индиректно у контакту са Санкт Петербургом. … Уловио је тај катастрофалан тренд, који прожима, расте у ново доба: неконтролисану материјализацију историјске духовности, беспоговорну послушност природно-телесним законима са комплетом својих нијанси у његовоj раној верскоj, моралноj, интелектуалноj иницијативи (Котелников 66-67).

 

Гогољева предвиђања о судбини Русије у форми „птичје-тројкe“ – је класичан пример пророчанства не само зато, што су и други прозорљивци предвидели исто што и он, већ и због тога, што предвиђање потпуније открива, потпуно и комплетно временским током, различитe периодe руске историје. Ево шта je речено о таквим признацима и написано о тим пророчанствима у Библијском речнику Ерика Њустрема:  

 

Пророчанство које најближе предвиђа предстојеће догађаје, може такође садржати у себи пророчанство о још већим стварима, које се односе на далека будућа времена. На пример, Исаијино пророчанство о Емануилу указује прво спасење од Сиријаца, а затим такође, по дубљем тумачењу, указује у ствари, на великo спасење кроз Његовог Сина, рођеног од Дјеве (Исаија 7:14 и Мaт. 1:23) (Њустром 357).

 

 

 

Совjетски комунисти у овим прекрасним речима, видели су прилику да учврсте своју политику, којa би омогућила Совјетском Савезу, да временом извојујe победу и обезбеди контролу над светским капиталом и зато су совјетски ђаци били принуђени да наизуст уче крај романа (који почиње речима: „Eх, тројка!“).

 

Контрадикцијa између онога „светски капитал“ је много даљи од „птичје-тројкe“, „капиталист“ као и Чичиков, што совјетски идеолози нису приметили, али приметили су други читаоци, којима је коначно значење завршнице романа у совјетској ери био таман и нејасан. Неочекиваном смелошћу за то време, овo питање покреће Василиј Шукшин у причи „Застој“ (1971 године). Црвено армејац, совхожник-механичар Роман Звjaгин, бива иритиран питањем: „Журе нешто зелене јелке, некуда јуре? … То Рус Чичиков пребрзо јури? Зато се пред Чичиковим, скидају капе? … Руси-тројка, а у тројци обмањивач … То дакле, лети један преварант и … „, овим се питањем за одговор, обратио совхожниковом учитељу. Ког је ово питање изненадилo – „за сво вpеме совје наставничке каријере никада нисам тако размишљао“, – одговорио je у духу времена: „Чудан став и необично питање…“, чиме је уплашио, али није смирио совхожниковог механичара.

 

Сада, постсовјетскa рускa историја, иде од противречности до: Романa Звjaгинa – да је „обмањивач“ и „варалица“, „невидљива сила која га носи на крилима“ и да га „носи са ужасом и страхом, летећи по свим земљама света“, да због тога, ми сами себи честитамо. Истина, ово није последње тумачење – пророчанство ће бити у коначном облику на крају времена.

 

Апостасна Гогољева пророчанства почела се остваривати – када, наравно, нико није очекивао – убрзо након његове смрти. Посебно изненађујyћe и неодољивo је било испуњење његових пророштва у XX веку. Гогољева  предсказања испуњавају се управо и данас. Нема разлога да се сумња, да ће се наставити и даље испуњења његових пророштава – до потпуног отпадништва.

 

 

Литература: