Прочитај ми чланак
Шеста епизода ТВ серија “Равна Гора“ Радоша Бајића почиње у складу са до сада виђеним: четник спава на стражи.
Комунисти су, наравно, увек будни, то смо већ видели и то ћемо гледати до краја ове серије. Али ето, четник спава, а пробудио га је – јелен. Четник у моменту заборавља на рат и опрезност – хоће да убије јелена. Ратно је стање, около су Немци, не сме се чути пуцањ, али – четник је то, није комуниста.
Међутим, наиђоше два дезертера Југословенске војске на коњима и они уплашише јелена. Четник остаде без улова и – како реагује? Наравно, хоће да убије ову двојицу због тога. Ипак, ту је један смиренији четник, који спашава дезертере. Али и тај смиренији их пита које су националности – један је Србин, а један Хрват – како би се успоставила симетрија са усташама, који су то исто раније пропитивали.
Ова двојица чувала су стражу групи пуковника Драже Михаиловића. Група је приказана као распојасана банда, сви су на чистини а не у заклону, наложили су ватру да испеку неко печење, ори се песма: “Погледај дер мала моја…“
Заробљеници су донели један проглас и Дража га чита у себи. Потом држи познати говор:
“Јунаци, официри, подофицири, војско! Његово величанство краљ је напустио земљу, а наша влада је, како то видимо из овог летка, потписала срамну капитулацију. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати…“
Говор је, према сећању, објавио мајор Мирко Станковић у емиграцији. Део о капитулацији је споран, јер она у ствари није потписана. До сада су то потврдили многи истакнути правници, почев од др Смиље Аврамов. Може се рећи да су данас само тврдокорни комунисти остали при тумачењу да је било капитулације, и да ће они при том ставу увек остати – јер тачна интерпретација догађаја подразумева да нису постојала “два покрета отпора“ – законодавство Краљевине Југославије не познаје тај термин – већ регуларна војска и разне петоколонашке и терористичке групе, међу којима су биле и оружане формације илегалне КПЈ. Радош Бајић се у целој срији држи те класичне комунистичке верзије о капитулацији.
Друго, из Станковићеве интерпретације Дражиног говора Бајић је избацио реченицу: “Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна ни за какву борбу“.
Треће, пошто се краљ Петар више неће појављивати у серији, сада је јасно да је Бајић прексочио да каже кључну ствар: да је он добро обавио своју дужност. Наиме, 16. априла 1941. краљ Петар је издао проглас да Краљевина Југославија наставља рат против Осовине на страни Западних савезника, до коначне победе. Окупација је била само један терористички акти и привремени чин, али Краљевина Југославија је и даље постојала. Ту чињеницу прихватиле су све земље света ван осовинског блока.
У духу своје традиције, Радош Бајић и овде греши у датумима, стављајући 22. април. Погрешио је и место, наводећи Петрово село. Ту грешку – у вези места – преузима од Станковића. Уистину, овај догађај се одиграо 15. априла код села Шеварлије, у околини Добоја. Проглас нису донела два дезертера, већ курир Врховне команде. Јер, супротно од приказаног у серији, постојао је фронт, и то стабилан фронт у планинама јужно од равне босанске Посавине. А супротно од распојасаности и песме – проглас је донет у паузи између две борбе. Сваког дана је вођена борба против Немаца и усташа.
Дража је 20. априла преименовао Брзи одред у Горски одред, настављајући борбу. Пуцало се и 22. априла: порушена је пруга Завидовићи – Хан-Пијесак и нападнуте су четири најважније железничке станице са усташким посадама. Наравно, Дража је имао много више људи него што је овде приказано (приказано их је једва двадесетак). На Равну Гору их је стигло 26, али зато што су многи у путу слати на друге терене.
Дражина група појављује се и 28. и 29. априла, у Источној Босни. И даље је то група планинара на одмору – нема ни трага од борбе.
У ставрности, акција започета 22. априла трајала је два дана. Онда су 24. априла Горски одред напали Хрвати, а 25. априла муслимани, који су разбијени у добро постављеној заседи. Сутрадан, 26. априла, Горски одред напада Немце шест километара северно од Хан-Пијеска и долази до богатог ратног плена. Немци узвраћају напад 27. априла и у ствари Дража избија на Дрину пред надмоћним немачким потерама. Река је пређена 29. априла, изнад села Заовине.
У шестој епизоди Дрина још није пређена, а карактеристично је да Дража, видевши Дрину, каже: “Србија!“ То је још један историјски фалсификат, пошто у оно доба није постојала граница на Дрини. Прецизније речено, границу су ту поставили нацисти 1941, а потврдили је комунисти 1945, али у Краљевини Југославији постојало је девет бановина, од којих шест са српском већином и српском управом и тих шест бановина чиниле су Србију. Дражина група се, дакле, налазила у Дринској бановини, која се протезала на обе стране реке Дрине.
И даље се види напор да се Дража као појединац прикаже као позитиван лик. То је практично једина разлика између ове серије и остварења из социјалистичке Југославије. Али, та разлика је веома мала, пошто, упркос сјајној улози Небојше Глоговца, појединац не може испасти позитиван када је окружен руљом. Та руља су официри, подофицири и војници из Дражине групе, а они су, опет, продукт једног наглашено заосталог народа – како Бајић приказује село Планиницу, у којој живи породица Таралић, која би требало да је окосница радње.
Има чак и једна сцена када четник који је у претходном наставку заклао муслимана, а у овом заспао на стражи, прилазио Дражи иза леђа и на уво му каже: “Пуковниче“ – не “господине пуковниче“ – “ево ја се јаваљам да их испратим“ – мислећи на оне дезертере. Сугерише се да би их убио и опљачкао, као оног муслимана.
То је у овој серији природан след невојничког понашања – али то у стварности није могло да се деси, не само у Југословенској војсци. То је заправо немогуће ма у којој војсци: пуковник је висок чин, постоји страхопоштовање, нарочито у ратном стању, нико му не сме прићи са леђа, нити му се тако обратити. Сем, наравно, ако је у питању банда.
За грађење Дражиног лика у серији, важно је уочити да он није сазнао за убиство муслимана, нити да је прозрео карактер овог четника. Другим речима, факат је да се Дража гради као добар лик, али, што се каже, “добар јадан“, не зна ништа и апсолутно је неспособан. Можемо се кладити да ће Радош Бајић у свемму поступити супротно када се појави лик комунистичког вође.
Даље, у серији се појављује Мионица, са све асфалтом, који у стварности још дуго није видела. Ту су и електрични и други каблови којих данас има много, а онда их је било мало – што све одудара са ранијим приказом недалеке Планинице, чији су мештани приказани као изгубљено домородачко село у Амазонији.
Прича о Јеврејима у Мионици убачена је на силу, као и раније један словеначки официр, док су Немци искарикирани више него у старим комунистичким филмовима.
Штиглић из прве епизоде је добро. Онај комуниста се и даље стара о њему, носи га са собом у кутији, сада у возу. Тај комуниста понавља фразу о бекству краља – а и сам краљ је говорио о томе на тај начин. Онда је, међутим, краљево напуштање земље сматрано као подвиг – успео је да умакне Немцима. То се сматрало и за све друге владаре оупираних европских земаља, али ето, у Србији и данас морамо да слушамо комунистичку пропаганду.
У овој епизоди појављује се и мајор Миодраг Палошевић, као командант 5. јуришног (четничког) батаљона. У ствари, његов батаљаон био је Први, а не Пети. Чим се појавио, долази до нетрепељивости са мајором Станковићем, у доследној намери Радоша Бајића да Југословенску војску прикаже у лошем светлу.
(pogledi.rs – Милослав Самарџић, фото: РТС)
