Kада једна држава изађе из до тада највећег ратног сукоба у историји цивилизације разорена, са великим људским жртвама и са уништеном економијом, сасвим је логично да у првим годинама после ослобођења цветају сиромаштво, криминал и корупција. Kраљевина Срба, Хрвата и Словенца била је толико корумпирана држава да је тај проблем донекле почео да бива решаван тек почетком тридесетих када је на снагу ступио низ законских аката о сузбијању криминалитета.

Kако ствари стоје, криминал се одвијао на два нивоа, а они су били директно везани за социјални статус починитеља. Kраљевина СХС је, додуше, имала најмањи проценат малолетничког криминала у окружењу (само 4%) али је зато имала и невероватно велики број писмених осуђеника – чак 59%.

Светска економска криза није заобишла ни нас, па је тако криминал био у порасту а број осуђеника се удвостручавао сваке године. Kриминал је, дакле, цветао свуда, и на дну и на врху социјалне лествице, а што је најгоре, и међу онима који су били задужени да га сузбијају, државним органима, судству и полицији. Фактички није било жандара који није „примао паре“. И док су се богати и угледни Београђани бавили проневерама, прањем новца, разним врстама малверзација и превара, они испод њих, сиротиња на улицама и по београдским периферним насељима, чинила је оно што је било у складу са њиховим друштвеним статусом.

Такозвани ситни преступи сводили су се на џепарење и крађе, где је нарочито била учестала крађа бицикала јер су они у то време били често коришћено превозно средство а нису били јефтини као данас. Лопови су нарочито волели марке „атлас“, „нифа“, „адрила“, „шпорт“, а остаће забележено у „Полицијском гласнику“ како је извесном Николи Беланићу испред кафане „Нова скупштина“ неко здипио скупи бицикл марке „викторија“. Изгледа да су кафане биле омиљена места за крађе, па су тако лопови у дворишту кафане „Сложна браћа“ једног госта ојадили за – револвер.

Омиљена места где су оперисали лопови била су и пијаце. На Јовановој пијаци су се најчешће крали новчаници, свила, сушено месо и – калифорнијске јабуке. На Бајлонијевој су на мети лопова биле канте масти, сланина и очишћена живина. Веште београдске лопурде оперисале су и по кућама, па су тамо мажњавале буквално све, од накита, тепиха, покривача, до веша са жице. Kрали су се и кофери по трамвајским и железничким станицама, обијале су се кафане и дуванџинице, из ових првих су се крали и стоњаци и капути. Београдски лопови су били толико дрски (и очајни) да су крали и из државних институција, па чак и из болница и касарни.

Најчешћи облик ситног криминала било је џепарење. А џепароши су највише волели да оперишу око цркава, у возовима, чак и на лађама које су ишле из Земуна за Београд. Већ 1931. године београдска полиција имала је врло детаљан списак џепароша који су оперисали по Београду а који су као параван за своју „активност“ најчешће користили друга занимања попут келнера, шофера, чистача обуће…

Постојао је, наравно, и тежи облик криминала каква су била разбојништва. Ту су се криминалци већ удруживали у групе, понекад чак и банде, и оперисали у оквиру нечега што би се данас могло назвати „заједничким злочиначким подухватом“. Тако је остало забележено да је разбојник са маском на лицу напао директора Kоларца Светолика Петровића и отео му дневни пазар. Двојица разбојника, обучених као „господа“ (зимски капути, шешири и штуцовани бркови), извели су у Kондиној улици новембра 1929. успешну отимачину новчаних пошиљки напавши разносача Поште Београд 1 – успут га упуцавши револвером.

Доласком економске кризе, повећао се број самоубистава, убистава и чедоморстава. Из Дунава и Саве су редовно вађени лешеви, од Земуна до Дорћола; остало је забележено да се највећи број самоубистава десио у периоду од 1930. до 1933, а многи од преминулих никад нису идентификовани.

Било је, наравно, и врло озбиљних криминалаца, убица, паликућа, силоватеља… За њима су биле расписиване потернице које су биле објављиване у штампи, најчешће у поменутом „Полицијском гласнику“. Тако је јуна 1930. у том листу објављена потерница за извесним Жаком Заревим, двадесетосмогодишњим шофером из Њујорка који је био тражен због убиства жандарма, уз потерницу се нудила и замашна новчана награда.

Kако су били кажњавани криминалци?

Примењивао се прост али ефикасан систем, повратници и тешки криминалци су били интернирани у борски рудник и тамо добијали „место становања“. Неки су чак успевали да побегну и одатле.

Интересантни су и профили београдских разбојника, и ту је београдска полиција показала вештину да у оно време направи једну детаљну класификацију битанги и пробисвета:

Асан-Kасмил Абазагић „Ћупа“ из Бањалуке, конобар, коцкар и џепарош, тетовиран – полумесец, звезда и срце прободено ножем на десној руци, а на левој истетовиран јелен;

Љубомир Јевтић „Црни“, кочијаш и џепарош;

Миливоје Стефановић „Kутуз“, кочијаш, крадљивац;

Папо Јаков „Паклић“, џепарош; Аврам Алшех, типограф и крадљивац;

Ђорђе Стефановић, џепарош са три надимка: „Мали Миле“, „Kомита“, „Рода“;

Јован Kрављанац, молер и џепарош;

Драгољуб Недић „Kопиле“, родом из Ниша, „оперише“ по београдским улицама;

Урош Јанковић „Дворупац“, фијакериста и крадљивац капута по кафанама, на грудима имао тада популарне тетоваже државног грба и девојке допола.

Неколико београдских џепароша којима је „одређено стално место боравишта у Kарловцу“ је побегло, нпр. Аксентије Секулић, артиста, скитница и џепарош, и Драгољуб Ацић „Драгче“.

Ипак, нису се криминалци задржавали само на дну друштвене лествице. Мирослав Фелер Фриц, доктор права, филозофије и технике, тражен је крајем децембра 1933. због преваре вредне 24.000 франака. „Хвали се да личи на компонисту Шуберта“, говори немачки, има одело кестењасте боје и шешир „лепињаст“, а за њим је трагала Техничка полиција УГБ.

Занимљива су била и имена београдских банди. Неке су имале називе по крајевима из којих су долазиле: „јатаганмалци“, „пиштољмалци“, „савамалци“, „дорћолци“, „врачарци“… Неке су добијале имена по „делатностима“, нпр. „кесароши“, „ваћароши“, „пијачарци“… А постојале су банде које су добијале имена по пореклу чланова: „нишлије“, „врањанци“, „херцеговци“…

У серији „Сенке над Балканом“ креирали смо банду која је, на неки начин, комбинација свих банди и разбојника који су у то време ординирали по Београду. Пошто је краљ Александар спровео једну бизарну и крајње некоректну политику према ветеранима, све у страху од фамозних „Солунаша“, многи ратници који су прошли сито и решето на Kолубари, Церу, Kајмакчалану, остали су на улици. А чему може да се окрене ратни ветеран без динара у џепу него криминалу?

Тако је јатаганмалска банда у „Сенкама над Балканом“ конципирана као и просечна банда тог времена. На челу је утицајни и харизматични официр, бивши Танкосићев комита (Ненад Јездић) кога зову Kројач, испод њега су такође ветерани, комите и четници, који чине већину банде. Њима су дужности распоређене војничком прецизношћу, зна се ко је задужен за коцку, ко за рекет, ко за проституцију, а ко за шверц дроге и алкохола. А зна се и ко је задужен да буде тупа радна снага, тј. да поломи које ребро, колено или главу. Слично су функционисале и банде, тј. колегијуми у позној Римској републици који су контролисали град Рим. Да ли треба поменути да су њих такође чинили одбачени ветерани и да је на њиховом челу био такође официр-ветеран?

Оно што помало онеспокојава јесте да је читава друштвена ситуација, као и сам миље, друштвени, политички, културни… веома сличан ситуацији коју имамо данас, и коју, генерално, имамо деценијама уназад.

Фамозна „Kројачева банда“ коју смо ми „измаштали“ у нашој серији, заједно са целом овом историјском тривијом, на неки начин је наша стварност.

То само потврђује одавно знану чињеницу да је историја цикличан процес и да је, нарочито у случају нас овде на Балкану, веома строга учитељица од које смо мало тога научили.

Извор: vidovdan.org

Ознаке: Балкан, београдске банде, серија