Петар Бурсаћ је млади писац који се истиче својом родољубивом поезијом, аутор је дирљиве песме „Олуја над Крајином“ коју су пренели бројни интернет портали, аутор сатиричне песме о победи Србије над Албанијом у Елбасану коју је пренео лист „Ало“, која је запалила интернет, као и многих родољубивих и љубавних песама, опробао се и као текстописац у жанру народне, крајишке и забавне музике.

Рођен у Београду, пореклом из Лике, из села Павловац под Велебитом, песме и целокупан рад су му везани за Лику, Крајину, родољубље и породицу. Песме пише још од седмог разреда основне школе, и од тада ниже песму за песмом, а припрема и свој први роман „Мој ђед је из Лике“.

За себе каже да му је драже да погледа неки леп филм, прочита књигу, изађе са друштвом, слуша музику и ствара песме него да се бави тривијалним стварима. Посвећен је породици, пријатељима и свом стваралаштву. За своју баку Наду каже да му је највећа мотивација и инспирација за писање, као и то да га мудре речи његовог дедe Пеће и бабе Наде воде кроз живот.

На питања нашег новинара везано за предстојећи роман одговара:

„Роман на којем радим инспирисан је мојом породицом, моји ђед, прађед и многи други људи су главни ликови у роману. Описујем оно време пре мене, што веродостојније могуће, из прича моје бабе Наде, мог оца и од осталих људи помало, али највише из прича моје бабе. Моја баба Нада ми је дала мотивацију и инспирацију да пишем, јер она јако упечатљиво и сликовито описује то време у коме су живели и шта су преживели. Пре свега, роман посвећујем тим људима, том крају, будућим поколењима да не буду лењи да сазнају одакле им је дошао ђед или прађед у велеград и зашто су њихове породице оставиле своја вековна огњишта и како су им то систематски радили они којим им и дан данас мисле лоше. То није само прича мог ђеда и прађеда, већ прича свих Срба из Лике. Сличне су им судбине само различита имена. Самим тим жеља ми је да скинем љагу са тог народа, да виде људи шта се дешавало и да им детаљно опишем менталитет и њихов живот тамо где су били, потом како су их уништили и обрисали са тих простора, и да је та акција уништења трајала деценијама. Приписује им се свашта, али моја дужност је да оставим писани траг о томе, колико год је у мојој моћи, јер се ту ради о мојим блиским људима, о мојим коренима за које сам јако везан.“

Поставили смо му још неколико питања везана за нове светске трендове (ријалити програме,легализацију геј бракова, проституције, канабиса), питања везана за заташкавање српских питања Срба из Крајине, БиХ и Косова, као и шта треба да се уради поводом тога да се српски народ освести…

Како гледате на талас светских трендова попут ријалити програма, легализације хомосексуалних бракова, проституције, конзумације канабиса итд.?

„Свако време носи свој тренд и нешто што је актуелно било то добро или лоше. Велики сам противник свега тога лошег јер ми као народ заборављамо прави систем вредности. Живимо у једном слепилу које ми се чини да је рупа без дна.

Ријалити програми су једна велика глупост конципирана тако да се народ залуди, уместо да волимо ближњега свог или своју земљу, веру и претке, стварају велику негативност у породицама, стварају слику да је нормално свађати се, испољавати насиље, што је веома тужно и само утиче на то да овај народ иде ка дну. Тужно је то што се више придаје важности неком из ријалитија, док култура, књижевност, уметност не долази до изражаја.

По питању геј бракова, свако има право да воли оно што је њему драго, али исто тако може да воли, а да не пркоси и не тера инат свима јер је у мањини. Више бих волео да легализују бесплатно школовање свим младим људима и отворе им врата да остану овде где су рођени и да им дају радна места да могу да живе и да се деца рађају. Хомосексуалаца ће увек бити, али ако ми наставимо у том смеру, једног дана неће бити нас.

Што се тиче проституције, то је најстарији занат, али мислим да треба да се стави тачка на то. Многе младе девојке због плиткога џепа се окрећу проституцији, самим тим ударају на свој образ и блате своју породицу. Свака жена на овом свету има право да зарађује, да буде нечија, вољена, а љубав жене се не купује новцем на улици или где се већ окупљају проститутке. То је, по мом мишљењу, понижавајуће и ниједна жена не заслужује да се бави тиме. То је велика туга јер онда и ми као народ губимо смисао. Код нас је другачији менталитет, према женама имамо поштовање и волео бих када ниједна жена не би морала тиме да се бави јер не заслужује, јер она заслужује пажњу и топлу руку да је милује и чува од сваког зла. Најлепше је волети жену и дати јој љубав и са њом водити љубав, ако платиш за то, онда то није љубав, већ краткотрајни ужитак и једно велико понижење за жену. Жена заслужује све, жена треба да се воли и поштује. Када би се легализовала проституција, морално бисмо посрнули као народ, јер због стања у држави свака трећа девојка би била проститутка, а то је оно што не желимо. Да нема жена не би било ни нас. Ако мушка популација изгуби поштовање према женама, онда смо не само лоши људи, већ лош народ. Није то за нас и треба да покажемо да то није у реду и да не треба ниједна жена да дође до тога да се понижава и да даје своје тело за проклети динар.

Легализација канабиса је по мом мишљењу мач са две оштрице. То ми даје слику која не иде уз наш народ. Наводе да је добар у медицинске сврхе, али исто тако изазива зависност и жељу за јачим дрогама и то уништава омладину. Замислите да канабис можете да купите на киоску или у апотеци, да је доступна сваком? Та слика ми се не свиђа.“

На који начин се ради на томе да се заташкају питања Срба са простора Крајине, Косова и БиХ?

Мој народ у Крајини је вековима био топовско месо, али бих могао најбоље да их упоредим и са мукама малог Радојице. Били су и у рату, а били су и угњетавани да пређу у католичку веру. Много тога описује наша књижевност, нпр. „Пилипенда“ од Симе Матавуља који је описао гладне године у Далматинском кршу.

А, занимљиво је и то да су многи силом прилика за време Првог светског рата били мобилисани у аустроугарску војску. Према причама које сам чуо, када би дошло до битке са српском војском, Срби би бежали по шумама и разним врлетима само да не би ударали по свом народу, па би се опет вратили. Због таквих саботажа, Аустроугарска команда је њих отерала на Русе и на Карпатима су се предали њима и дали оружје. Како би који пао од умора и глади, тако би га руски козак сасекао сабљом и оставио.

Неки су успели да пређу на српску страну, док неки ипак нису. Замислите како је њима било и како су се осећали јер нису могли да помогну свом народу који је вековима преживљавао свашта.

Све то, као и велика колонизација становништва из тих крајева, немаштина и сабља која је ударала по народу, то је тема мога романа. Желим да скинем љагу са мог народа из тих крајева и да прекинем сваку врсту заташкавања.

Онда, сетимо се Јадовна крај Госпића града, сетимо се Јасеновца, Чапљине свачег је ту било и свашта се догодило нашем народу, а колико је тек комунистичка чизма дала врућ кромпир да би нас крају, пре две деценије тотално их отерала из тих крајева у ком су били већина. Што комунизам, што усташлук, а што аустроугарска чизма.

 

TОПОВСКО МЕСО

Лако Србина дићи на пушку,

и обесити о криву крушку.

Али треба и то знати,

како га до памети дозвати.

 

Лако је Србину давати суд,

странац не зна да је луд.

Када буре барута пукне,

туђин тада одмах умукне.

 

Лако је оружјем звецкати,

али треба памет сачувати.

Не заборави стару славу,

али памет Србине у главу.

 

Док постојимо, док нас има,

служићемо добро њима.

Ниси им све у фацу скресо,

немој бити топовско месо.

 

Све ме ране мога рода боле, било да је из моје Крајине, Босне и Херцеговине или Косова. Заташкавање злочина је још већи злочин. Ако нас терете за наше наводне злочине, зашто онда и крвнике који су радили зло мом народу, не доведу до правде да им се суди поштено? Зашто је више Србин крив него неко други?

Тешка су то била времена и ниједан рат није поштен, већ рђав. Не поновило се, али ако заборавимо на све ране које нас задесише као народ, ако окренемо томе главу, онда и нисмо људи већ звери. Рат нема правила, у рату нема победника, рат је највећи профит рђама и пробисветима, да са маском патриоте са пушком зараде што више, што је и било случајева са свих страна. Лако нас је окривити, али не и прочитати као народ. Немоћни смо да се изборимо за своје народне хероје који труну у затворима. Ако допустимо да нас лажу и управљају са нама то ће оставити велике последице. Тешко Србину коме туђин управља и суди, а још теже оном ко њега хоће да надмудри. Требали би да нашој деци више причамо о ранама рода нашег, да не забораве, да их зла уста не лажу како смо најгори народ на свету.

Шта је потребно да се уради како би се освестио и покренуо српски народ?

Као што сам нагласио у својим стиховима:

„Овакво је стање Србије,
  Крвимо се између фамилије
  Нема љубави, нема ни поштења
  Ни искреног помирења“

Када бисмо сви радили на томе да се волимо и поштујемо међусобно, када би свако свакоме пружио руку и рекао „извини“, када бар једном не би неко терао своју причу, било би нам много боље. Када бисмо искључили телевизију и све оно што нас чини намрштенима и окренули се неким лепшим стварима, када би бар једном од нас нечији успех био мотивација да и ми кренемо у нешто, а не само да се пљује и да будемо љубоморни него да буде искрених речи и љубави према пријатељима, породици, момку, девојци итд. Разумем да је тешко ово време, сваком је тешко на свој начин, али ако изгубимо љубав, искреност, веру у боље, нестаћемо као народ. Треба да се више приближимо вери, уметности, књижевности, да простаклук избацимо и заменимо неким лепшим стварима. Требали бисмо свим снагама радити на себи јер нас прегазише душмани и зла уста наша која сваким даном све више причају, а мало шта раде. Нико није савршен, али када би се спојиле све наше врлине, и када бисмо нашли заједнички језик, без мржње, то би био највећи препород за наш народ.

Треба младе људе научити да воле своју традицију и корене, да научимо за сва времена да се не делимо на Крајишнике, Косоваре, Босанце, Лесковчане, Лале и сл. Него да смо један народ са обе стране Дрине, да будемо једно срце и да прскосимо злу, упркос лошим временима.

Помолимо се господу Богу, да нам опрости за све што радимо, да нас не би казнио. Нема веће рђе него да се замеримо Богу и прецима, нема већег зла него да на образ ударимо свој. Само мало љубави и међусобне толеранције, љубазности и мотивације како бисмо окренули главу од зла, како бисмо кренули ка правим стварима.
Много је напаћен наш народ, много ћути и трпи и ја осећам његов бол сваким даном. Посматрам их на улицама, свако има своју причу и скривен бол.
Када ми крене по злу, сетим се мог ђеда Пеће и бабе Наде и њихових мудрих речи. Они нису имали колико ја сад имам, живели су у једном малом селу под Велебитом, које носи име Павловац. Њихове мудре речи ме воде кроз живот тако да гледам да будем добар човек и да не обрукам своје корене.
Морамо бити људи, а све остало ће доћи само.

Нашим читаоцима кроз песму поручује:

„Чувај Србине обичаје старе
Не дај да те никад преваре
Немој никад, па немој ни сад,
Да будеш кваран и себичан гад.
Имај осмех и имај жељу,
Све дај породици и пријатељу.
Немој бити рђа фамилије,
Нико твој такав био није!“

(Србин.инфо, Теша Тешановић)

Ознаке: крајина, Петар Бурсаћ, Поезија