КАДА је 1990. Дарио Џамоња у сарајевском „Ослобођењу“ написао како је Весо Ђорем са својом „Црвеном галеријом“ урадио за сарајевску културу више него Раднички универзитет за 40 година, то је за рају на Миљацки била „дијагноза“. Момак „танак као вешалица“ створио је клуб у којем се сваке ноћи тада сакупљала музичка и уметничка елита СФРЈ. Брега, Куста, Лордан, „надреалисти“, Бора Чорба и Бајага, сликари и писци, глумци од Триглава до Ђевђелије били су од 1988. све до 1991. лепо лице Сарајева. И више од тога. Гаранција да управо порођено вишестраначко лудило има алтернативу.

Исти Весо Ђорем, крајем прошле деценије у Прагу схватио је да му од повратка кући нема ништа и да ће заувек остати печалбар и емигрант. Донео је одлуку да оно што ваља из „земље које више нема“, досели у „златни Праг“. Прво је дао да се на чешки преведу сабрана дела Иве Андрића у шест књига. Онда је издао Шантића на чешком. Ђорем је претпрошле године на чешки превео и роман Владимира Пиштала, „Тесла, портрет међу анђелима“ и „Записе из старе Босне“ младог Слободана Срдановића. Управо штампа „Башту сљезове боје“ Бранка Ћопића а преводе му се и Сабрана дела Душана Ковачевића.

Сви ови писци су „друштво“ за чувену „Луку Праг“, Ђоремово удружење (наших и светских) грађана који се окупљају у ресторану „Лука лу“, опет његовој кафани.

– Нисам ја преводио ту прелепу књижевност, то су радили најбољи чешки преводиоци. Ја сам, уз помоћ пријатеља из „Слот групе“ платио, штампао и поделио све књиге чешким библиотекама бесплатно – појашњава он на почетку разговора.

Каква је „Лука лу“, причају Куста и Брега и Здравко Чолић, Вацлав Хавел и дежурни непријатељ Срба у чешком парламенту Карел Шварцемберг. Чудили су се нестварном амбијенту и Лу Рид, Џоан Без, Милош и Мартина Форман, Мет Дејмон, Џони Деп. Радек Штепанек наврати када га Ноле негде „састави“. Овде су се сретали владика Григорије и кардинал Доминик Дука. Нема тог чешког уметника који није навратио. Јитка Чванчарова, можда најлепше чешко лице, сликала се у Весином друштву… Ђоремовој кафани „вишак“ је ставити и адресу у Прагу. Сви знају.

Салу за пушаче, рецимо, означава портрет Монике Левински а испод њене слике „пуши“ маршал Тито. Огромно „уље на вратима“ са сликом Новака Ђоковића је насред ходника, а када прођеш крај шампиона судараш се са бистом Николе Тесле који стоји у централној сали. Чудесан лавиринт даље води ка летњој башти из које се опет улази у зимску. На плафонима Весине кафане су, што би рекли ликовни критичари, „инсталације“. У ствари, то је нешто много бајковитије од „неозбиљног појма“. На плафону су окачени кревети, столови, столице… На зидовима се претапају поп-арт и наива, традиционални пиротски ћилим и муслиманске серџаде, као да су сви заједно изашле из исте душе. Све је то „осмислио“ сам газда.

А, између оног текста Дарија Џамоње са почетка и овог сада, стоји четврт века Ђоремовог живота.

– Нема мени човек рашта завидети. Знате, ја носим у себи трајни бол – причао нам је он. – Јесам успео, али ја сам био успешан и у Сарајеву. Овде у Прагу спавам, а глава ми још тамо, иако су ми свих 20 чланова фамилије уз мене. Сваког дана идем у набавку у 11, онда радим рачуноводство, онда поподне окупља се раја…

Када се запуцало 92, Ђорем је, каже, послушао Председништво БиХ и цела три дана је у мешовитим патролама „чувао“ имовину Сарајлија у околини Илиџе. После тих дана у априлу, саопштили су му да је „раздужен“ од тог посла, а први пут су му се указали и некадашњи другови сада обучени у резервне униформе полиције. Тада је схватио колико је био „у криву“ када је веровао да је Сарајево последње место на свету у коме ће се запуцати.

– Главу су ми спасли отац и мати – наставља он. Када сам отишао да питам старог како да им спасим главе, он и мајка су ми казали: „Спаси нас тако што ћеш отићи одавде!“

Био је прво у Београду 1992, па у Будви. Сећа се како се једне ноћи задржао са ватерполистом Игором Милановићем до јутра и када је стигао кући пре подне, на капији га је чекала газдарица у сузама:

– Бежи сине, твоје другове су покупили и вратили за Босну синоћ – кукала је.

Срећом, Бајага је тада снимао спот о лепотама Црне Горе, те га је Ђорем нашао, а Момчило га је у комбију после прошверцовао назад у Београд. Тада је Драган Чолић, Здравков брат, 60 дана „гулио линију“на фронту…

– Прве паре наместио ми је Куста – наставља Весо. Снимао је „Андерграунд“ у престоници Чешке и омогућио ми је да му радим кетеринг за 150 људи више од шест месеци. Од тога сам направио први ресторан „Доли Бел“. Затим сам са нашим бизнисменом Милутином Перићем направио у центру града, на Старом тргу, концерт под именом „Словенски југ пријатељима Чесима“. Када је дошло преко 50.000 људи (Чеси веле да је било масовније само када су постали прваци света у хокеју), градночаленик нас је звао да наставимо са летњим фестивалима.

Три године на Влтави у јулу Ђорем и другови су правили фестивал „Сан летње ноћи“. Три бине биле су насред реке. Прашили су прве године Брега и његов оркестар, следеће Куста, а потом Дејан Пејовић са саставом из Гуче. Публика је фестивал пратила са Карловог моста и са Моста легије, затим са Словенског и Стрељачког острва. На стотине чамаца било је око бина… И данас би Чеси да врате тај јулски фестивал.

-Негде 2005. одлучио сам да се вратим у бившу Југу – наставља Весо. Решио сам се за Љубљану, мислио сам: јесте и Југа и ЕУ. То је била најгора одлука у мом животу. После два месеца разумео сам да Љубљана везе нема са оним што је била домовина. Вратио сам се у Праг и почео из почетка. Из Љубљане сам донео и осећај да Чесима морамо вратити оно што су они нама пружили.

Ђорем, сада „човек као вешалица“, каже да му је изгледа суђено да до краја живота остане печалбар. Чешка је, наставља, уређено друштво где владају закони. Свестан је да је прошао најбоље године, али је задовољан и што се више не буди у Прагу са питањем: „Да ли да се умијем или да се убијем.“ Престала га је та имигрантска мука пре 15 година.

– Родио ми се прво Лазар, па Лана и Лука. Волим моју Тијану. Мајка је сада уз мене и барем не мислим како да им пошаљем пакете и дира ли их ко. Ипак, сањам још она времена, Црвену галерију, Дом писаца који сам направио 1991. године – завршава причу…

А У САРАЈЕВО, СВРАТИМ

НАШ саговорник „цеди“ да у Сарајево данас само свраћа. Прича како су му отац и мати остали на муслиманској страни током рата и како му је тата злостављан и био у логору у касарни „Виктор Бубањ“ два месеца. Када се десио „Дејтон“, пустили су их да дођу код њега у Праг, а отац је породичну кућу уступио муслиманки да је чува годину дана, док „не прође“.

– Звали смо ту жену после годину и она нам је објаснила да то више није наша кућа – наставља Весо. – Онда смо некако успели да је повратимо и отац и мати су отишли тамо да живе. Отац је умро „на свом“, а ја сам мајку довео код себе. Отац је преминуо прерано због батина у „Бубњу“.

Извор: Новости

Ознаке: Андрић, Весо Ђорем, печалба