Атмосфера у друштву је до те мере нездрава и наелектрисана да има људи који своје уметничке, филмске или литералне преференце унапред прилагођавају, каже Баздуљ.

Најјача кохезиона сила међу јужнословеснким народима, док је постојала Југославија, била је сила која је постојала унутра српског народа, рекао је писац Мухарем Баздуљ.

„Није био проблем да српска књижевност инкорпорира и Мешу, и Андрића, и Десницу, зато што није постојала идеја да се припаднст српској книжевности базира на месту рођења или на етничком пореклу, веч се базирала на на језику и једној врсти идентитета аутора. А веома често, мање, несигурније и незрелије културе отежавају писцу да се избори за припадност њима“, каже Баздуљ у интервјуу за Новости.

Баздуљ је одговорио и на питање на ком језику пише, рекавши да пише на српском језику, наравно, иако се у школи у његово време звао српскохрватским.

„Мислим да је то исти језик и немам проблем са тим да га зовем онако како га зове већина његових говорника. Важно ми је само да имам сигурност и способност да владам и ијекавском и екавском варијантом српског језика. У последње време, ако хоћете, и пишем махом на тој ‘источној’ варијанти српског језика, екавици“, каже Баздуљ.

Говорећи о својим јасно израженим ставовима о политици и друштву, и одговарајући на питање зашто се то не види у његовој литератури, Баздуљ каже: „Атмосфера у друштву је до те мере нездрава и наелектрисана да има људи који своје уметничке, филмске или литералне преференце унапред прилагођавају.“

„Књижевност није дисциплина у којој би требало да истерујеш своју политичку и идеолошку позицију. Добри писци су они које ти у том смислу не видиш – нарочито прозни, јер проза подразумева вишеструку визуру, а идеолошки и политички став избегава вишеструку визуру. Ако покушаш да пишеш роман или причу која се слаже са твојим политичким ставом, по дефиницији пишеш памфлет, а памфлет није уметничка форма“, закључио је Баздуљ.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Мухарем Баздуљ, српски језик