Прочитај ми чланакНа конференцији „Заштита верских права и православне баштине“, коју је организовао Центар за геостратешке студије у Београду, једно од најзапаженијих излагања имао је филолог и публициста Горан Игић, који је говорио на тему: „Језички инжењеринг у функцији слабљења црквено-народне традиције на Балкану“. Игић је у свом обраћању указао не само да језик није само средство комуникације, већ темељ идентитета, и да се кроз његове измене, како тврди, спроводе дубоке друштвене и политичке трансформације, већ да и РТС води катастрофалну уређивачку политику која има за циљ промовисање несрпске историјско-културне традиције док се омаловажава српска. У наставку доносимо његово излагање у целости:
– Биће о РТС-у речи у овом мом реферату који ћу прочитати. Али пре него што га прочитам, пошто није дуг, само да кажем зашто сам баш изабрао језичку тему. Можда то и није чудно за некога ко је филолог. Управо зато што треба да се ставимо некад и у мозак или у ципеле непријатеља – како они размишљају и зашто је баш језик толико нападан, српски језик, јер ниједан други језик у Европи није толико нападан.
Дакле, не распада се португалски на више језика. Не распада се шведски, него баш се овде врши та борба. А ја ћу подсетити на то да Ернст Касирер говори о везама између језика, мисли и симбола. Па свака интервенција у језику утиче и на размишљање. А пошто ми имамо једно одређено размишљање које нас води ка једној врсти трочланог система језика, јер и у самом језику ми увек имамо три лица – прво, друго и треће, оно које се обраћа. Имамо ево, ето и ено. Имамо једну врсту логике која је врло јасна.
Језик и криза државе
Уколико се језик трансформише некаквим интервенцијама, онда долазимо до кризе размишљања. То доводи до кризе и у државотворности и у именовању ствари, па ћу зато говорити о овој теми:
„Поштоване даме и господо, учесници овог скупа и уважени представници медија, нагласићу да ово није први пут да спомињемо ову тему, иако ми се чини да је свест о језичком инжењерингу на доста ниском нивоу, генерално на Балкану. И то само по себи не би био проблем да се језички инструмент не користи у креирању вештачких идентитета, а намерно мењање језика спроводи се ради политичких или културних циљева.
Црква, традиција и језик као темељ идентитета
За балканске словенске просторе карактеристичне су изразито стабилне језичке форме. Извесне околности у граматици, дериватологији, топонимији и ономастици указују да су промене које се изводе у новије време у пуном нескладу са природом ових простора.
Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква вековима су чувале ћирилицу и традиционални црквенословенски језик као део духовног идентитета. А уз то и народна култура, епска поезија, поготово литургијски текстови, ослањали су се на њега. Слабљењем традиције долази до промена у језику које могу довести до отуђења младих од текстова и симбола и извесног прекидања континуитета становништва, односно демонтаже самих балканских народа.
Да дефинишемо шта је то црквено-народна традиција, јер у наслову спомињемо слабљење исте. У православном свету постоји нешто што се зове поштовање локалних обичаја. Тако, на пример, православнима у Индонезији је нормално да се изувају у храм. Разлог је климатски и традицијски, што на Балкану или у Русији није случај. Такође, на одеждама клира међу православнима у Калмикији појављује се лотосов цвет као симбол мудрости, а тога код нас нема. Познато је да Срби имају крсну славу, а Бугари и Грци немају.
Губитак идентитета и утицај модерних процеса
Неки обичаји унутар једне помесне цркве зависе од епархије до епархије и разликују се, а ти обичаји се споро мењају и њих проучава етнологија. Са уништавањем руралне културе, поготово у последња два века, дошло је до феномена недостатка представе о себи самима, па се данас добар део становништва, не само на Балкану него и целе источне Европе, налази у непрекидном ланцу прилагођавања туђим обичајима и губљења сопственог језика, идентитета и традиције.
Језички инжењеринг као средство промене свести
Традиција је, дакле, уобичајени низ поступака који се огледају у предвидивости деловања у народном животу, али који су у нашем случају оплемењени благословом црквеног живота конкретних парохија. Врло слично ономе што је велики српски књижевник и владика Његош описивао као народно коло које проговара у његовом „Горском вијенцу“. Дакле, сам народ има право да се пита не само о својим обичајима, него и о томе како ће се шта звати.
Зашто тврдим да је у току процес слабљења те некада снажне црквено-народне традиције на Балкану, која је издржала и вишедеценијску турску окупацију? Језички инжењеринг на Балкану користи се као средство за редефинисање културног идентитета, што директно утиче на слабљење традиције, јер мења језичке норме и симболе који су вековима били носиоци духовног идентитета.
Политика, термини и преименовања
Најчешће се критикује увођење родно осетљивог језика и потискивање ћирилице, што се доживљава као удар на православну и народну традицију. Кроз наметање криптосепаратистичких термина, на пример „Прешевска долина“ или коришћење речи „Санџак“ уместо рашке области, долази до измена у језичком изражавању.
Употребом идеолошких конструката покушава се прекинути континуитет између православне духовности и националног идентитета. Маргинализација традиционалног језичког наслеђа, односно свесно потискивање речи и израза који имају дубоке корене у православном предању и њихова замена секуларним, страним или идеолошким терминима, константна је појава.
Цариброд и историјско памћење
Као пример навешћу да се мој родни град у народу, и међу Србима и међу Бугарима, још од средњег века називао Цариброд. То значи „царски пут“, архаично „цари брод“, јер бродити значи прелазити, па је то пут за Цариград.
У уџбеницима се то не наводи тако, већ као Истанбул, који се налази на старом римском путу Виа Милитарис. Тако је било све до фебруара 1950. године, када је Јосип Броз Тито, по бугарском комунистичком Георгију Димитрову, који никада није ни био у Цариброду, донео декрет о преименовању Цариброда у Димитровград.
Иако се народ више пута бунио и тражио да се врати старо историјско име, до данашњег дана опстаје име Димитровград – архаично, а уосталом и несрпско. А власт у Београду, у име одбране суверенизма, брани бугарски комунистички назив Димитровград.
Ако погледате логички, има много градова у српским земљама који садрже одредницу „брод“: Кокин брод на Увцу, Брод на Гори, Бродарево на Лиму, Мартин брод на ушћу Унца у Уну, Брод код Штрпца, Славонски Брод, Брод код Брчког, постоји и Македонски Брод, а уз границу са Србијом у Бугарској постоји Костин Брод и тако даље.
Ксенија Кончаревић, на страни 39 београдског листа „Православље“, у чланку „Свесловенска лексама“, пише следеће: „Код Срба је реч ‘брод’ некада имала значење плитког места на реци или потоку где се вода може пребродити, прегазити. Међутим, стање је такво да након 76 година од Титовог декрета о укидању топонима Цариброд, који има и сувише монархистички призвук јер можда подсвесно подсећа на царство Душаново, нема никакве назнаке да ико у Београду о томе размишља.“ Ово је само један пример.
Уз општу промоцију вулгарности и опстанак лексике у ријалити програмима који врве од сексуализације, култура дијалога је прогнана и бучним и нејасним политичким дебатама, како у парламенту тако и у ТВ студијима.
РТС и српаска традиција
Посебно бих издвојио поражавајућу улогу РТС-а у језичкој равни, нарочито у акцентологији, где се промовишу акценти који нису у духу српске традиције.
У титоизму је важила забрана приказивања српске историје. Немамо ниједан филм о Краљевићу Марку, али су зато екранизовани филмови који подупиру македонски, хрватски и словеначки идентитет. И после Титове смрти наставило се са праксом ружења цркве. Филм „Чудо невиђено“ средином осамдесетих приказивао је српско свештенство у најгорем светлу.
Данас се на РТС-у емитују серије које величају Јосипа Броза, попут серије „Тито између истока и запада“. У серији „Варвар“ приказује се монаштво на крајње непримерен начин, а у серији „Попадија“ даје се искривљена слика српског свештеника и породице. Видимо да се над Србима континуирано изводи један језички и културни експеримент. Обнавља се титоистичка реторика, српско наслеђе се релативизује, а Срби се гурају у шири идентитет „региона“ или „Западног Балкана“.
Закључак: Језик као фронт борбе
За крај, осврнућу се на изјаву министарке Милице Ђурђе Стаменковске, која је, говорећи о Косову и Метохији, рекла да ћемо „чекати и 1000 Видовдана“. Језички гледано, то јесте хипербола, али у политичком контексту таква порука може се тумачити као одлагање деловања у недоглед. У тренутку када се Срби на Косову и Метохији суочавају са озбиљним притисцима, овакве изјаве делују као замена за конкретно деловање.
Такве стилске фигуре сматрам непримереним, јер борба за истину о Косову траје сада, у овом тренутку. Ово је пример како се језичким инжењерингом може ублажити стварност и кроз привид родољубља упаковати дефетизам, уз истовремено позивање на Видовдан као врхунац црквено-народне традиције и косовског завета” закључио је на крају излагања, Горан Игић.
