Прочитај ми чланак
МОЈА РУСИЈА
Момо Капор, писац и сликар
ЧОВЕК КОЈИ ПРИЧА СЛИКЕ
Поводом годишњице рођења великог српског уметника Моме Капора, и поводом тога што се данас у 13 сати, у Скупштини града Београда додељује награда која носи његово име, великом аустријском писцу Петру Ханкеу, објављујемо један од Капорових последњих интервјуа, у којем је говорио о блиским српско-руским односима и личним виђењима велике руске културе.
* На сам помен Русије које су Ваше прве, директне асоцијације ?
– Нешто огромно, бескрајно, зелено и топло.
* Каква би била Ваша лична историја Русије ?
– Она почиње за време Другог светског рата, када сам имао пет, шест година. Живео сам у Сарајеву којим су владали Немци потпомогнути усташама. Негде у даљини тутњала је земља. Сви смо знали да се то неки Руси боре против тог свеколиког зла. То нам је уливало наду. У мом граду био је касније смештен и део војске генерала Власова, то су били Черкези, полудивљи људи на малим коњима дугих репова са којима су улазили у школу, уз степенице, преко пута стана у коме сам живео. Сећам се да смо тречали за њима и викали – Черкез пуцај!
И они би пуцали у ваздух из својих дугих пушака. Онда је дошло ослобођење. Био сам у првом основне, или у другом, требало је да нацртамо друга Тита и товаришћа Стаљина. Тито је био страшно тежак за цртање, а Стаљин лак. Стаљина сам погодио одмах, имао је бркове, кратко ошишану косу и јаке обрве. Када се сада присетим тог Стаљиновог портрета, видим да он личи на портрет Стаљина који је урадио Пабло Пикасо док је још био у Комунистичкој партији. Због тог портрета су га и избацили из партије. Његов портрет Стаљина био је као дечји, исти као мој.
А онда је у том пријатељском загрљају Совјетског Савеза и Југославије почела једна врста социјалистичког дрила у књижевности. Наиме, није се могло читати ништа друго осим књига совјетских писаца. Тако се и догодило да сам постао један од великих стручњака за литературу социјалистичког реализма. Сећам се прве књиге, Тимур и његова чета Аркадија Гајдара и њеног наставка – Снежна тврђава.
Много година касније 1968, упознао сам главног јунака те старе књиге, Тимура Гајдара, који је био дописник Руске телевизије у Београду. Његов отац је био најпознатији совјетски писац у то време.
Уследили су Усамљено једро Фадејева, који је за мото узео текст Љермонтова „Белеет парус одинокой“ (Бели се једно једро), онда Педагошка поема Макаренка, први и други део. Затим Зоја Космодемјанскаја Вјачеслава Коваљовског, и гомила сличних књига. Максим Горки је тада штампан у сто хиљада примерака, биле су то браон књиге са малим белим плитким рељефом његовог профила на корицама.
Занимљиво, нити је Горки био тако велики писац да се штампа у сто хиљада примерака у једној полуписменој земљи, нити је данас толико мали да се уопште не штампа. Сада га је немогуће наћи. А Горки је сјајан писац. При том мислим на књиге из његове младости. Ту негде био је и Јегор Биличов са књигом На дну.
Ми смо у то време имали и илегалну литературу. То су били предратни стрипови, које смо проналазили на таванима и неке старе књиге о каубојима и Индијанцима, од Карла Маја. Оно што нас је одбијало од Совјетског Савеза и од те врсте литературе била је страшна досада која се пренела и на Југославију. То је било време када је само требало, као што је рекао Лењин – учити, учити и само учити. а онај занимљивији део живота – рат, који смо видели као клинци, био је привилегија одраслих. Нама је остало да градимо социјализам, што је било страшно досадно.
У то време у биоскопима су се приказивали искључиво руски филмови. То су били филмови које смо ми волели. Један се звао Задатак мајора Булочкина. Ту главни јунак пилот лети авионом покрај облака, а на облаку стоје вране. И пилот пева: „Патаму, патаму што ми пилоти, њеба наше, њеба наше радињиј дом. Первим дјелом, первим дјелом самаљоти.
А дјевушки ? – питају вране. А дјевушки патом.“ Онда се појавио филм Камени цвет о вајару који клеше цвет у пећини. Потом Тахир и Зухра, љубавни филм из неке од далеких совјетских република, затим Легенда о земљи сибирској, диван филм о композитору који је у рату и који у једној полусрушеној кући проналази концертни клавир „Петроф“ и на њему компонује композицију „Легенда о земљи сибирској“. Занимљиво, мада је кућа срушена, клавир је блиставо нов, на њему нема ни трага прашине. Уследили су Московски часовници, а онда филм у коме Маркс Бернс пева песму „Тјомнаја ноћ“ .
Када се појавио први амерички филм после раскида са Совјетским Савезом, то је био Бал на води, ми смо га гледали по деветнаест, двадесет пута.
И заиста, требало је да прође много година да се поново вратим Русији и откријем руску литературу, али ону праву, суштинску. Енглеска списатељица Вирџинија Вулф писала је есеј о енглеском роману 20. века који је почела овако: „Када човек пише о енглеском роману 20. века, мора пре свега да се сети руског романа 19. века. А када се сети руског романа 19. века, не пада му на памет да се бави енглеским романом 20. века.
Дакле, уследио је мој повратак руским класицима, оним најдивнијим које има Русија, попут Антона Павловича Чехова који још увек стоји поред моје главе. Руска књижевност 19. века је за мене велика инспирација.
Када хоћу да очистим памет, дух, главу, да проветрим себе, онда узимам неку руску књигу из 19. века. Чак можда и неке из двадесетог, на пример поезију. Волео сам као клинац Мајаковског, тачније његову поему „Облак у панталонама“.
Наравно и Јесењина, касније и Висоцког – кога сам упознао и са којим сам се напио у Београду. Данило Киш и ја смо га открили једне ноћи у Клубу књижевника, где је седео са неким људима из амбасаде. Наравно уз њега је био КГБ пратилац. Убрзо смо га се решили, а онда смо се напили. Висоцки се нашао у Београду јер је играо Хамлета у Театру на Тагањки Јурија Љубимова који је гостовао у Београду, и био је одличан Хамлет.
Онако напити одвукли смо се до његовог хотела Топлице у тадашњој улици 7. јула. Висоцки нас је оставио у холу и отишао до собе, убрзо се вратио и поклонио нам касете са својим песмама. У то време није имао ни једну плочу. Дао нам је касету на којој су биле снимљене робијашке песме из Сибира – фасцинантне.
* Какав је био Висоцки, како га се сећате?
– Бескрајно шармантан. Киш и ја смо дошли у Клуб књижевника јер је све било затворено. Сећам се да је места било само за једним столом за којим су седели неки наши руководиоци и совјетске дипломате. Киш је одмах почео да напада комунизам, како је то невиђена глупост, ови су се само загледали и убрзо су почели да се разилазе. Наши су се сетили да имају састанак баш у поноћ, важан, а Руси да морају раније да легну, на крају је отишао и КГБ-овац, који је пратио Висоцког. Кишовим тирадама за столом смејао се само један човек – то је био Висоцки. Киш га је питао зашто се смеје, а он је рекао: „Ја мислим исто.“
* Причамо о Висоцком, ако се не варам Ви сте упознали и Окуџаву?
– Да, упознао сам га када је имао концерт у Загребу. То је било прилично давно. Арсену Дедићу и мени Окуџава је причао како је у једној великој дворани у Москви имао концерт, сам је седео на столици с гитаром, а онда је кокетирајући рекао публици: „Знате, ја не умем баш добро да свирам, тек толико да мало пратим то што певам, а и са гласом не стојим најбоље, немам ни гласа, а ни песме које певам нису баш нарочите, јер сам их ја написао.“
А онда му је глас из публике добацио: „Па што си онда долазио на концерт?“ Окуџава је изгледао као сиромашни рођак из провинције с брковима, имао је пластичну јакну, каиш са великом копчом од синтетике, неке ужасне ципеле, изгужване панталоне, али је имао неку дивну топлину, које се и данас сећам. Певао нам је „На смаљенскај дароге“ – то је, иначе, пут којим се иде у рат. То је једна од најлепших песама које сам чуо, и данас је радо певушим.
* Знатно касније срели сте и Никиту Михалкова.
– Никита је чисти геније. Видео сам неколико генија у животу. Један од њих је он. Никита има такву харизму, да је то невероватно. За време блокаде, када нико није долазио у Београд, ми смо основали БЕЛЕФ, Београдски летњи фестивал. Позвали смо Никиту Михалкова да дође, и сви су нам рекли да смо полудели. Да се то никада неће догодити. Никита је дошао у Београд, носећи под мишком ролне са својим филмом Ана.
* Какав је то филм? Нисам имала прилике да га видим.
– Он је своју ћерку Ану снимао од друге-треће године до осамнаесте. Постављао јој је стално иста питања, сваке године: шта волиш, шта не волиш, чега се бојиш. А између њених одговора монтирао је документарне материјале који су се појављивали на телевизији. Тако је осликао време које протиче. Први одговор мале Ане на питање шта волиш био је – сладолед.
Ана није волела боршч, а бојала се баба-јаге. Већ у десетој години Ана каже да воли мир међу људима, не воли непријатеље мира, боји се за здравље друга председника. Индоктринација је већ била видљива. Питао сам касније Никиту како је дозволио ту врсту утицаја. Одговора се одлично сећам: „Могао сам од ње да направим малог дисидента јер се у кући говорило друкчије. Али то не би било добро. Она је морала сама да прође ту лаж, да се инфицира њоме и да постане имуна.“
Видите, то је страшно тачно.
Иначе, Никита је крив што сам поново почео да пијем. Једном смо седели за неким дугачким столом на вечери, у то време нисам пио. Никита је наручио дупли виски, а ја киселу воду. Питао ме је шта се са мном дешава, а ја му кажем да сам престао. Наравно, то није могло да „прође“ и ја тако поново почнем да пијем.
Сећам се да смо причали о руској литератури 19. века. Рекао сам да знам најлепшу реченицу која објашњава руски 19. век у књижевности. Никиту је веома занимало која је то реченица. „Треба се бавити нечим узвишеним, рече Обломов зевнувши“, и он је тада скочио као опарен и изљубио ме, јер је то била и његова најдража реченица. Никита је у то време снимао филм о Обломову. Тако је некако кренуло то пријатељство на даљину. Никита је често долазио овде, певао нам је уз гитару, сјајно пева, причао најсмешније приче због којих се још смејем кад их се сетим.
*Једном је причао, поменули сте ми раније, и о суштинској разлици између руског и америчког филма.
– Знам да сам га питао да ли је приметио да су сви амерички филмови исти. Увек су црни и бели полицајци ортаци који јуре риђег криминалца, који је из Европе. Он има нешто дужу косу. Полицајци га јуре на првом програму, пребациш се на други програм, они већ паркирају кола у Њујорку, тамо где се нико није паркирао од педесете године.
Онај ко у Њујорку има ауто, тај га држи стално на истом месту, не вози га уопште. Онда црни ортак буде убијен, погођен и падне, а белом ортаку одузму дозволу и пиштољ. Испостави се на крају да је његов шеф повезан са мафијом, корумпиран. Бели полицајац ипак успева да га раскринка, врате му пиштољ и дозволу, и он се жени адвокатицом која га је бранила. Испоставља се да црни ортак није убијен, него само рањен. То се дешава на трећем програму.
А онда ме је Никита питао да ли сам приметио да у сваком америчком филму најмање сто људи погине. Људи одлете у ваздух, бивају изрешетани, отровани, убијени на разне начине, и нико не стигне да се запита имају ли они мајке, сестре, децу, шта ће бити са њима.
А пре сто педесет година један студент у Петрограду је убио бабу. И данас се пишу дисертације и докторске судије о случају Злочина и казне. Основна разлика између њих и нас је у томе што се они питају како живети, а ми – због чега.
Најлепше приче које нам је Никита испричао су о његовом вођи снимања, који је био у Другом светском рату и који је најспретнији човек на свету. Он је једне магловите ноћи пошао по храну и врати се у ров са пуном мањерком гулаша од печурака. Човек до њега пита га одакле му то, а он каже – па са казана. „Како кад ми једемо ову сплачину“, скоро да није могао да верује његов ратни друг. Човек је, у ствари, гладан прешао кроз маглу на немачку страну и потурио мањерку. И ови су му насули.
Једном су снимали филм са Марчелом Мастројанијем…
* Механички пианино.
– И то у области у коју никада ниједан странац није дошао. Враћајући се у хотелску собу Никита је чуо како неко страшно псује. Одшкринуо је врата и видео како његов вођа снимања учи Марчела Мастројанија да псује на најгори начин. Следеће вечери био је велики пријем на који су дошли градоначелник и секретар комитета. Домаћини су замолили товаришћа Мастројанија да одржи говор. Марчело је устао и почео да псује…
* Да ли сте путовали по Русији?
– Био сам једном у Русији, и то 1968. године. Тада је Совјетски Савез упао у Чешку а следећи код кога је требало да упадне били смо ми. Био сам портпарол Југословенске привредне изложбе која је одржана у Лењиграду. На изложбу, нажалост, скоро да нико није могао да уђе, јер је била окружена полицијом. Наши међудржавни дноси су у то време били ужасни.
По цео дан сам, пошто нисам имао посла, проводио у Ермитажу, и то на четвртом спрату, где су биле изложене слике Сезана, Матисово Коло, чувено, одмах изнад степеница, импресионисти и модерни француски сликари, чак и Пикасо. И још увек се кајем што сам све време трошио на том четвртом спрату, а нисам погледао доле Рембранта, Леонарда, Вермера. Био сам млад.
У то време су се из Совјетског Савеза враћали дебели пословни људи са фотографијама Тамара, Наташа, Људмила, младих лепотица које су биле у њих заљубљене. Знам да сам се све време питао о чему се ту ради. Међутим, ствар је била једноставна. Тада је НКВД убацивао те девојке код потенцијално значајних људи да испитају шта они мисле о овоме и ономе, и они су тако практично издржавали своје шпијуне. Одличан потез.
Данас су такве лепотице врло скупе. Много је важније што је у то исто време у трамвајима, метроу, аутобусима седео тај сирото одевени руски народ и читао Достојевског и Толстоја. А ови наши су се разметали најлон кошуљама, жвакаћим гумама и вегета коцкицама. Било је понижавајуће гледати ту врсту простаклука према том фином, учтивом и културном народу који је за време вожње читао писце за које ови нису ни чули.
Они су плаћали прескупе вечере, шампањац који је коштао колико и плата руског професора. На сваком спрату седела је у хотелу једна старија строга жена за столом и гледала ко иде у коју собу. Кад год бих се попео на спрат, викнуо бих: „Дјежурнаја па етажу, ета звучит горда.“ И она ми је дозвољавала да уведем у собу по неку манекенку, јер је било много наших манекенки на тој изложби. Онда бисмо направили хаос. Изашли би сви из својих соба и ушли у туђе собе. Тако да она није могла да контролише ко је у којој соби.
* Један од феномена Русије је и та посебна, толико пута испевана, описана и насликана лепота руских жена.
– Чак и кад су дебеле и када нису много привлачне, Рускиње имају најчаробније очи на свету. Та зелено-плава боја је као ласер. Она вас осваја.
* Имам осећај да се Руска романтичност – снег, тројка, звона, пространства, брезе – код нас калемила по том истоветном генетском коду. Како сте је доживљавали?
– За мене је то била потрошена поетика. Као плоча која је много пута слушана. Одушевљавало ме је нешто сасвим друго. Руска уметност. Пре годину дана сам отишао у Дизелдорф да видим велику изложбу дела модерне уметности из руских музеја. Нека од њих сам већ знао, видео сам их у Ермитажу и у московским музејима.
Стајао сам по ко зна који пут опчињен Казимиром Маљевичем, човеком који је довео сликарство до краја – црним квадратом на белој основи. На тој изложби била су изложена паралелно дела франсуских и руских мајстора, из истих година. Сасвим се јасно видело да су Руси створили авангарду, а не Французи. То је једно велико отрежњење.
Наравно, теоријски се то знало и раније, али не у том облику. Рецимо, Маљевич је сликао 1922. године. Ту је и Шагал из времена када је сликао Витебск, своје родно место, Кандински који је измислио апстрактну уметност… Да не говорим о мање познатим а значајним уметницима. Тада сам сасвим јасно видео да су Французи извршили једну велику светску превару узевши примат, а да им је у томе помогао Стаљин, који је у првом тренутку заједно са Лењином задржао све те уметнике. Чак је један од њих, Татљин, направио скицу за велику скулптуру Трећој интернационали, то је чувено скулпторско дело. Сви су они у првим годинама после револуције радили слободно у Русији. Шагал је био комесар за сликарство у свом крају, нешто као министар.
А онда су их протерали и они су сви до једнога отишли у Париз. Русијом су „завладали“ сликари социјалистичког реализма, међу којима су најпознатији били браћа Герасимов. Они су давно, овде у Београду имали своју изложбу. А онда се догодио један од најчувенијих обрта. После седамдесет година социјалистичког реализма који је одбачен као лаж, он се поново враћа, јер су сликари социјалистичког реализма били пре свега велики ликовни мајстори. Они се нису сакривали иза апстракције, сликали су попут старих мајстора.
Теме су биле те које су биле спорне, али ако је неко као Едуард Моне насликао поље и реку, њему ништа није сметао трактор, који је морао да наслика успут. Има једна сјајна прича о два совјетска сликара. Једног стално позивају да излаже, а слике другога одбијају. Неуспешан упита успешног: „Добро како ти то успеваш?“ И добије одговор: „Види, ја насликам железару шест метара пута четири, а у десном углу насликам пудлицу. Жири дође и каже како је слика одлична, али се упита шта ће ми та пудлица? Е, тада им ја одговорим: Никакав проблем, одмах ћу да је избришем. И премажем је.“
Стари соцреалистички сликари сада поново улазе у моду и достижу велике цене у Њујорку. Њих купују и богати Руси. Ствар се из основа променила. Сироти Руси који су се на мору код нас хранили рибљим конзервама, старим хлебом и спавали под шаторима, данас закупљују апартмане у хотелу Ричмонд у Женеви, који су краљевски апартмани, а у Цириху стоји реклама на руском у централи Ролекса – Руси имају попуст.
Истина је да су то Руси који такође немају појма ни о Чехову, ни о Казимиру Маљевичу. То су Руси који су опљачкали своју земљу, баш као и наши тајкуни. И поново се све окренуло наопачке. Данас се срећу два Руса у Паризу, један је управо купио нову кошуљу од двеста евра. „Ти си луд“ – каже му пријатељ – „Иза угла имаш исту такву за триста педесет.“
* Каква је улога Русије у судбини Србије? Да ли је Русија неискоришћена српска шанса?
– Мислим да је Запад покушао, и једно време успевао, да истисне руски утицај са Балкана, а специјално из Србије. А и Србија је била као урођеник који је волео шарене лаже, кока-колу, марлборо, тврди рок, моду… Изгледа да смо се свега тога прилично заситили. Срби су дошли до тачке зрелости у којој се баве више суштином, чак и несвесно. А суштина је Русија. Да ли су нам Руси помагали или одмагали у неком тренутку, то је пре ствар историчара. Али Јерофејев, руски писац, написао је да је Србија једина земља на свету која заиста воли Русе.
* По Шпенглеру Русија и Америка су земље нове енергије. Како Вам се чини то поређење?
– Русија је пробуђена. Она је дуго као медвед спавала под социјализмом, под том диктатуром лажи. Русија се лагано буди. Она већ тражи своје место овде код нас, и мислим да га полако налази. Само што овај пут то нису тенкови и калашњикови. Сада је то економија. И то је добро. Мада је чињеница да известан број Срба, Руси узалуд освајају поново. Наша љубав никада није била потрошена. Ми смо Русију волели увек. Преко уметности, књижевности и сликарства, Руси су владали нама, и онда кад нису владали.
* Који је Рус Ваш лични херој?
– Висоцки. Нажалост, уништила га је Марина Влади. Она је написала најсмрдљивије мемоаре у којима га помиње. За мене је Висоцки, за кога кажу да је умро од живота, прави херој, уметник. Неко попут Луја Армстронга, када би имао руску душу.
* Ваши пријатељи са руском душом, Шејка, Оља, да ли су имали тај препознатљив руски ген?
– Не. Ма ни трага. Они су били, као и сви ми у то време, прозападни људи. Зато што је уметност којој смо се дивили била на Западу, а не у Русији где је био социјалистички реализам. А руска послеокотобарска уметност није била популарна, сем Маљевича и Кандинског, није се знало много о њој. Они су били људи западне провенијенције, а будући да су се родили овде и одрасли као Срби имали су исто толико руске душе колико и свако од нас.
Једино што је Оља увек изгледала као осиромашена руска грофица у емиграцији. Моја генерација је по тим пелцовима, бундама и шубарама, запамтила жене руских генерала и палковника, старе емигранткиње које никада нису научиле српски и говориле су га најсмешније. Оне су живеле у свом свету који су пренеле из Русије у ентеријерима, сличицама, фотографијама, абажурима, лампама, и увек је ту био самовар као једна од ретких ствари које су успеле да донесу. Имале су по правилу раздрндани пианино на коме су свирале.
Руси су имали пресудан утицај у цивилизовању Београда који је у то време био турска касаба. Они су основали први једриличарски клуб на Ади Циганлији, и ја сам био његов члан. Поставили су оперу, балет, били најбољи сценографи. Најбољи стрип цртач био је Лобачов, руске архитекте су пројектовале најлепше зграде у Београду. Сам врх руске елите дошао је у Београд. Били су уверени да је револуција природна непогода, да ће проћи и да ће се убрзо вратити кући. Примио их је краљ Александар, и они су се овде одомаћили. Најнесрећнији од њих су, када их је комунизам поново стигао 1945, побегли на Кубу, где их је стигао шездесетих. Ето, шта значи бити баксуз.
* Пушкина смо некако прескочили?
– Ни случајно. Он надилази све остале. Александар Сергејевич Пушкин, то природно чудо од талента, највећи светски песник је, мало се зна, Гогољу поклонио сиже за Мртве душе, и Ревизора. Он му је испричао причу о Чичикову који купује мртве душе. А Чичиков је претеча Остапа Бендера. Али ни он није знао како да заврши роман, па се роман Гогоља завршава тиме што тројка одлази у даљину, кроз степу према новој Русији.
Такође је мало познато да је Пушкин написао драму Салијери по којој је снимљен филм Амадеус. Пушкин је једини песник чије стихове знам напамет. Имао сам дивног професора руског, звао се Золоторенко, био је бели Рус. Умео је да се потпуно занесе на часу и почне да прича приче из рата. И каже: „Идемо ми на коњима са једне стране реке, а са друге наиђоше црвени“.
Онда схвати шта је рекао, па прекине. Упорно нас је учио једну реченицу: „Акакије Акакијевич бил маљенким чиновником“. То је почетак Гогољевог Шињела. Мој професор руског језика је тврдио да је велики писац онај који исприча причу у првој реченици. Е, то је био Чехов: „Говоркало се да се на кеју појавила дама са псетанцетом“. То значи да је досадна бања, да су све приче испричане, и да се појавило ново лице – нека лепотица са малим псом. Евентуално пудлом.
Драгана Марковић
