Паметни су ово људи.

Примају нерад од Истока, угодан живот од Запада; никуда не журе, јер сам живот жури, не занима их да виде шта је иза сутрашњег дана, доћи ће што је одређено, а од њих мало шта зависи; заједно су само у невољама, зато и не воле да често буду заједно; мало коме вјерују, а најлакше их је преварити лијепом ријечи; не личе на јунаке, а најтеже их је уплаштити пријетњом; дуго се не осврћу ни на што, свеједно им је шта се око њих дешава, а онда одједном све почне да их се тиче, све испреврћу и окрену на главу, па опет постану спавачи, и не воле да се сјећају ничег што се десило; боје се промјена јер су им често доносиле зло, а лако им досади један човјек макар им чинио и добро.

Чудан свијет, оговара те а воли, љуби те у образ а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када. Зли, добри, благи, сурови, непокретни, олујни, отворени, скривени, све су то они и све између тога. А поврх свега моји су и ја њихов, као ријека и капља, и све ово што говорим као о себи да говорим.

Не помаже ти да идеш горе-доље, да устанеш и поново легнеш. То је један од оних часова у којима нема начина да побјегнеш од самог себе. Тобом ће загосподарити мисли и кретања душе, а друштва нема да се, као обично, испричаш. Ономе ко је у туђини, пред очи излазе кућа и башта у домовини и дјетињство, шуме у којима је проживио најслободније и најнезаборавније дјечачке дане, собе и степеништа на којима се чула граја његових дјечачких игара.

Слике родитеља, стране озбиљне, остарјеле, са љубављу, бригом и тихим пријекором у очима. Пружа руку и узалуд очекује да и њему неко пружи десницу, прекривају га велика туга и усамљеност; израњају и други ликови и у несигурним и озбиљним расположењима ових сати чине нас, готово све, тужним.

Ко у младости није задавао бриге својим најближима, одбијао љубав и презирао наклоност, ко није бар једном из ината и обијести избјегао срећу која је пред њим стајала, ко никада није повриједио свој или туђ понос, или се огријешио о пријатеље неком несмотреном рјечју, неким ружним и увредљивим понашањем? Сада сви они стоје пред тобом, не говоре ништа и чудно те гледају мирним очима, а тебе је срамота од њих и од самог себе.