Mлади писац Лука Пушић написао је први роман „Тријумф части“ и одмах добио награду друштва Словенске књижевности.

Ваша књига описује алтернативну будућност у утопијском друштву. Одакле вам жеља да пишете о таквом сценарију? Да ли су то можда проблеми садашњег друштва?

Тачно, књига „Тријумф Части“ смештена је у имагинарну Србију 2040. године, у којој постоји један систем врло различит од садашњег, другачији систем вредности, начин живота, односи међу грађанима и односи грађана према држави у којој живе, а све то наметнуто од једне ауторитарне, па чак и тоталитарне власти. Уосталом овакав избор теме није необичан јер сам већ у основној школи, будући да сам се јако интересовао и читао много о историји и разним политичким системима, замишљао нека сопствена решења и институције и желео сам да их на овај начин оживим, као амбијент у коме ће се одвити радња једног несвакидашњег и чудног детективског романа.

Такође је то и својеврсан одговор на грешке и неправде у данашњем систему у коме живимо. Додао бих и да ће те разлике бити још очигледније у наставку „Тријумфа Части“ који тренутно пишем, чији ће се један део одвијати у данашњем времену а други у фиктивној 2040.

Колико је традиција спојива са грађанским вредностима? Да ли друштво за које се залажете подразумева мењање традиције?

Пре одговора на ово питање дефинисао бих шта је традиција, и шта су грађанске вредности. Традиција је једна одлична ствар, код које бесконачно пута понављамо један исти ритуал и тиме већ осећамо задовољство јер знамо да ће се то поново догодити и то нам даје сигурност, осећај идентитета (јер нас разликује од других) а у неким случајевима и осећај престижа који нас разликује у односу на оне који таквих традиција немају, посебно ако те традиције величају неки наш тријумф или успех. Ту не мислим само на националне традиције, него и на породичне, или традиције неког удружења или групе људи или сасвим личне традиције, које појединац сам себи установи (што ја лично неретко радим и имам их неколико).

Народ који има највише традиција су Британци: код њих готово свако њихово насељено место, клуб или удружење има неке занимљиве традиције које се понављају вековима, а постоје и традиције као што је пијење чаја у пет сати и лов на лисицу (са коњима и псима), који лично не подржавам из саосећања према тој животињи (и због тога сам замислио једну алтернативу по којој би се такав обичај одржао али без повређивања лисице, о чему ће бити речи у следећој књизи). И сама традиција, било у политичко-социјалном или културном смислу је једна динамична а не статична ствар.

За то ћу вам дати два примера: Русије и Француске. Традиција Русије до 1917. се састојала у царском самодржављу, а тада је Русија направила искорак из те традиције и створила комунистичко државно и друштвено уређење, које је током времена, а посебно захваљујући значају такве, совјетске Русије у другом светском рату (која је победила нацизам и ослободила Европу) и периоду након њега, такође постало део руске државне и друштвене традиције, и специфичности совјетског режима постале су део руског идентитета у односу на остатак света. Данас у Путиновој Русији имамо синтезу те две руске историјске традиције, заједно са тековинама демократске и уставне грађанске државе што је традиција неких других народа, и та синтеза се показује као добра.

Тако исто можемо рећи и за Француску. Један Француз би 1780. рекао да француску традицију чине краљевство, племство, Версај, барокна опера… али његов син или унук би рецимо око 1850 рекао да француску традицију чине република, грађански законик и класицизам Жак-Луја Давида. Тако је и са Србијом: кад се на пример појавио Вук Караџић, он је разрушио предходну српску језичку традицију али је створио нешто још боље што ће постати особеност Срба међу осталим словенима: најсавршеније фонетско писмо са 30 слова, и тиме створио нову традицију. Из тога дакле видимо да се традиција једног народа временом мења. Због тога из постојеће традиције једног народа треба одабирати оно што може да ојача национални дух и да има позитивну улогу у развоју нације, а то треба употпунити стварањем нових традиција за које се утврди да би у том смислу биле сврсисходне.

Из српске националне традиције има много тога на шта морамо бити поносни и што треба да буде идеолошки основ сваке српске државе. Србија је у средњем веку била моћна царевина са развијеном културом и правом (према мерилима тог времена, што никако не значи да би нам данас Душаном законик са својим телесним казнама и сталешким неједнакостима, као и апсолутна монархија требали бити узори, јер је то разумно исто колико и да престанемо да користимо струју јер је наши преци нису користили). Затим је пала у ропство, а поново се уздигла почетком 19. века, прва на Балкану се дижући на устанак против завојевача и иако сасвим заостала у економском и технолошком смислу, она се међу првима у Европи конституисала као грађанска и социјална држава, међу првима доносећи Устав који је укинуо феудализам, и грађански законик.

Такође је прва на Балкану имала парламентаризам, и није имала великих социјалних разлика већ се српски сељак обрађивао своју сопствену земљу и живео од свог рада. Таква држава је задивила свет у Првом светском рату, одлучујућом улогом у победи Антанте. Србија има и значајна културна достигнућа, као што су средњевековни манастири, народне песме које спадају у врхунску епску књижевност и многе друге ствари, као и научна достигнућа. Ако бих издвајао највеће врлине које је српски народ показао кроз историју показао, то су херојство, пожртвованост, солидарност, хуманост и висок осећај за правду. То су све и грађанске врлине које треба да поседује лојалан грађанин једне државе. Што се грађанских вредности тиче, под њима подразумевам обавезе грађанина према држави, од којих су највеће дужности одбрана земље, лојалност и поштовање закона. Закони, са своје стране, морају бити једнаки према свима и засновани на општој вољи, општем интересу и природном моралу, а они који их спроводе морају то радити савесно и одговорно.

У том погледу треба стварати нове традиције,  јер просечан Србин, нажалост, има усађено негативно мишљење о државној власти (што је можда резултат дуготрајне туђинске владавине али и злоупотреба оних који у модерно време те власти врше) и гледа кад год може да изигра законе и прописе на своју личну корист. Када народ у аутобусу буде сам држао онога ко хоће да се шверцује и приводио га контролору уз увреде што поткрада свој град и државу, и када сам буде без страха пријављивао оне који се паркирају ван за то одређеног места а када их паук буде односио уз подршку окупљеног народа без обзира на то ко је власник возила, онда се може говорити о снажној грађанској традицији. Јунаци моје књиге такође имају неке своје традиције, које се данашњем читаоцу чине чудним па чак и  апсурдим али које ипак имају више него јасан смисао.

 

 Да ли себе сматрате патриотом? Шта то значи? Да ли је време националних држава готово?

Патриота је човек који воли своју државу. Ја мислим да ја јесам српски патриота из разлога зато што ме радује сваки успех, слава и величина Србије, било да се ради о величини територије, престижа, културног развоја или спортских успеха. Уграђеност појединца у нешто трајно и величанствено, као што је историја његове државе, може бити покретач за сваког грађанина да ради и ангажује се, на свим пољима, за величину и напредак сопствене државе.

Патриотизам значи потенцирати оно у чему је ваша држава велика и боља од осталих, али не некритички прихватати оно у чему је лошија већ гледати да се у томе поправи, па макар по угледу и на друге, са крајњим циљем да она у сваком случају усаврши и буде најсавршеније могуће место за живот за своје грађане. Што се тиче националне државе, њену исправност доказује чињеница да се кроз последњих неколико векова на мапи Европе појављују мање-више исте националне државе које постоје у разним периодима и под разним системима, ратују и склапају савезе једне са другима, и управо у таквом амбијенту је настало оно што данас зовемо европска цивилизација.

Али национална држава може постојати само као грађанска држава, као и обрнуто, и то нису супротстављени концепти већ ствари које по својој природи иду заједно, и требало би да буде Република јер једино суверени народ може да бира свог шефа државе (а монархистичка традиција се може испоштовати стављањем круне на грб или заставу). То значи да сваки лојалан грађанин једне државе, у нашем примеру Србије, треба да буде једнак и да доживљава ту државу као своју, без обзира на етничке, расне и верске разлике, и да се у политичком смислу сматра Србином, као што се рецимо сваки француски држављанин сматра Французем а амерички Американцем, јер он својим животом и радом на тлу Србије доприноси укупној историји Србије, и Србија му својим правним поретком даје право на живот, слободу и имовину.

Сви они треба да поштују српску националну историју и културу, али и обичаји појединих група који у Србији живе треба да се прихвате као део тог заједничког грађанског идентитета, и сви треба да поштују српску тробојку и да певају химну. У том случају се одлично изражава мађарски устав који каже да све националне заједнице које живе у Мађарској заједно са њиховим традицијама, чине нераздвојан део Мађарске нације. Такав приступ довео би до кохезије у држави, за разлику од „позитивне дискриминације“ тзв. националних мањина која само продубљује анимозитет међу грађанима различитог порекла.

Залажем се и за најближу сарадњу европских националних држава, па чак и за њихово уједињење у заједничку федерацију. Европски народи су у многоме једни друге надопуњавали и заједно су створили цивилизацију којој припадамо а како су неке друге светске силе бројније по становништву Европљани морају бити чврсто уједињени да би сачували свој утицај (и да не буде забуне овде мислим на Европљане у културном смислу, а не расно-биолошком како то представљају поједини неонацисти који се крију под називом „европских националиста“).

Свој лични идентитет сматрам европским, јер колико су ми блиски Карађорђе, цар Душан или војвода Степа, исто толико су ми блиски и Наполеон, Робеспјер или лорд Оливер Кромвел, јер су сазнања о њима, која сам имао од најранијег детињства, утицали на моју личност и размишљања. Међутим, са обзиром на то да данашња Европска Унија жели да смањи границе Републике Србије, и са обзиром да је она постала политички инструмент интернационалног капитала и нато алијансе, у овом тренутку је можда за Србију боље да се интегрише у Евроазијску унију председника Путина.

Колико власт ради на образовању младих? Какву будућност има друштво где је младима испран мозак МТВ, фармом и холивудом?

Васпитање и образовање су најважнији задатак једне државе јер је то у ствари изградња и стварање нових грађана. У овом задатку треба да учествује целокупно друштво, од школе, породице, државних и културних институција, спортских удружења, до медија. Идеал је да се створи добар грађанин, способан и успешан у свом послу али и добар као човек, који ће бити хуманистички настројен према својим суграђанима, који ће волети своју државу и поштовати законе.

Разуме се да велики брат и фарма таквог човека неће створити, него ће научити да буду неваспитани, вулгарни и да се конфронтирају једни са другима око неких којештарија. Да не говоримо где ће нас одвести ако по цео дан будемо гледали спотове на МТВ, уместо да читамо разноврсну литературу, гледамо образовне и интелектуалне програме на телевизији, квалитетне филмове и представе. У сваком случају, док држава не почне да обавља овај посао како треба, грађанин би морао сам себе да образује.

 

У својој књизи истичете значај моралности у друштвеном уређењу. Можете ли нам рећи нешто више о томе? Да ли ми живимо данас у неморалном друштву?

Опште је мишљење читалаца да је морализам врло наглашен у књизи „Тријумф части“, а данашњем читаоцу тај морал изгледа претеран, пуритански. Морал је једна појава која се различито дефинисала у разним друштвима и којa је посебно билa повезиванa са хришћанском црквом и религијом, иако је у време просвећености разјашњено да морал постоји у самом уму човека и да је  он природна творевина важећа за сва друштва и сва времена, а хришћански морал је само еманација тог природног морала.

И сам велики Кант је говорио о значају морала, сматрајући да се он може формулисати као категорички императив, и да се свако увек мора понашати тако да би, ако би се сваки човек тако понашао, из тога проистекле добре последице за све људе. Уз ово једноставно правило, ако га проширимо и на добробит нације, лако можемо одвојити добро од зла и нема ни најмањи разлог да у својој држави толеришемо оно што није исправно. Тај најстриктнији појам морала заступа и држава из моје књиге, која не оставља свом грађанину ни најмање места да, позивањем на свакојаке „слободе“, чини зло себи, својим сународницима и држави, као што ни родитељи не дају свом детету да пије и пуши јер знају да то за њега није добро, и као што својој мачки не бисте допустили да гризе каблове или да трчи по ивици терасе, јер иако је њој то интересантно, може се десити да је због тога удари струја или да падне и угрува се.

Модерно друштво, не само у нашој држави него и шире од тога, пуно је неморалних појава које се не само толеришу, него чак и промовишу: дрога, алкохолизам и друге пошасти које ослабљују физичко и ментално здравље људи, порнографски и перверзни садржаји који кваре доброг грађанина. Јасно је и да је хомосексуализам неморалан, јер ако би сви људи били овако оријентисани дошло би до нестанка комплетне људске популације. Абортус па чак и еутаназија се дозвољавају, а заборавља се да је сваки људски живот непоновљив и да може да на јединствен начин да допринесе свету. У Србији је још горе јер су се ту и најосновнија морална правила изокренула, па се цене криминалац, преварант, лопов, корумпирани службеник, естрадне личности које воде живот пун скандала, цене се бахат и раскалашан човек, а онај ко је поштен и добар он се изврће руглу!

Дошло је и до огромног отуђења међу људима: човек стоји на мосту и жели да скочи, а неки други човек који жури на посао, уместо да га пита зашто жели да скочи и да покуша да га мотивише да остане у животу, он му каже: „Ево ја ћу да те гурнем, само да стигнем на време на посао.“ На другом месту је воз ударио човека, и док је он лежао у агонији, људи који су га нашли уместо да позову хитну помоћ они су га снимали како умире.  Не цене се стари људи, злостављају се животиње. Уз патриотизам, морал чини ону вредносну компоненту која од државе, као административног апарата, чини нешто за шта је вредно живети па чак и дати свој живот. У систему који сам описао у својој књизи предвиђене су строге казне и за оне моралне преступе који су данас свакодневни, а моралан грађанин се цени и поштује. Надам се да ће то утицати и на читаоца, да и он види лепоту моралности, уређености, поштења, хуманости, солидарности и патриотизма, а да са гнушањем одбаци декадентно и перверзно понашање које му намећу којекакве суб-културне групе и модерни медији.

Ко су данас непријатељи наше државе и народа?

Наш највећи геополитички непријатељ су Сједињене Америчке Државе, које су једна држава која се претворила у супротност оних племенитих идеала на којима је створена Декларацијом о независности. Они се понашају као светски полицајац, не поштују међународно право ни надлежност међународних судова, нападају суверене државе и изнутра поткопавају демократски изабране режиме… Они такође нису цивилизована држава каквом се представљају, јер имају затвор Гвантанамо где се крше најосновнија људска права, а такође и дан данас практикују смртну казну, и подржавају Саудијску Арабију у којој су жене на најужаснији начин дискриминисане – не смеју да возе кола и да излазе на улицу без мараме – и где се примењују такве казне као што су каменовање, и сечење главе.

САД се очигледно плаше Русије, као једине државе која се по војној сили може поредити са њима, и због тога већ две деценије на сваки начин поткопавају Србију, коју виде као руског савезника. Сви регионални непријатељи Србије, као што су Албанија, тзв. „Република Косово“, Хрватска и босански муслимани, имају подршку САД у својој анти-српској политици. Надам се да ће у најскоријој будућности велики руски медвед показати своје канџе овој агресивној држави, пре свега у Украјини али и на другим местима.

Други велики непријатељ Србије је Немачка која се свети Србији за пораз од ње у два светска рата и такође охрабрује српске непријатеље, мада морам рећи да изузетно ценим немачки однос према реду и раду као и немачку културу – посебно музику немачких и аустријских композитора која се, можда неочекивано, ори у трамвајима и возовима српске патриотске државе из моје књиге – а и сам имам у једној малој мери извесно немачко порекло па је то можда због тога.

Ко су вам књижевни узори, да ли је време велике књижевности прошло?

 Ако гледамо форму у којој је књига писана, може се рећи да су ми узори били Роберт Херис, који је написао роман о фикционој будућности у којој је победио Трећи Рајх, и Џорџ Орвел и његова легендарна књига „1984“. Међутим, стриктно гледано нисам имао узоре нити сам имао циљ да својом књигом по квалитету достигнем неке од тих великана књижевности, већ сам желео да створим нешто сасвим оригинално. Мислим да није тачно да је прошло време велике књижевности, као што није прошло ни време великог сликарства, архитектуре и музике.

Сада је само пауза у том времену, током које се налазимо под тиранијом модерне анти-културе и разних суб-култура, али кад се промени систем који промовише такве вредности онда ће се вратити и племенити културни облици и моћи ћемо да у будућности имамо неког новог Шекспира, Пушкина, Бетовена или Рембранта. На крају позивам читаоце да прочитају „Тријумф Части“, јер без обзира да ли буду имали позитивно или негативно мишљење о књизи као и о систему који је у њој представљен, верујем да ће се током читања добро забавити и да ће и сами добити више инспирације за размишљање о питањима политичког и социјалног уређења.

(Србин.инфо, Теша Тешановић)

Ознаке: будућност, књижевност, Лука Пушић, Тријум части, укронија