Прочитај ми чланак
(Политика.рс)
Живот из „подељеног града” биће и тема играног филма Милана Смиљанића, аутора документарца „Одавде нема назад”.
О северу Косовске Митровице у ком мост раздваја људе, где млади репују „нећу да волим јер боли то касније”, а млада глумица Јелена каже да би отишла у место где ће моћи да прича о представама а не о барикадама, Милан Смиљанић снимио је студентски документарац.
Тај својеврсни портрет овог подељеног града, под називом „Одавде нема назад”, од 32 минута, изазвао је позитивне реакције публике и критике.
На питање како је дошло до тога да иако је рођен у Прагу и тамо одрастао, одлучио да студије режије похађа у Београду Смиљанић одговара:
– Никада нисам покушавао да упишем прашку ФАМУ. Људи у Србији немају разумевања за такав поступак, али узвраћам контрапитањем: „Када сте последњи пут гледали чешки филм?”
Да не питам за добар чешки филм.
Чувена прашка академија је у време Вацлава Хавлела, народски речено „пукла”.
Деценијама није ишколовала квалитетан, храбар и етичан кадар, а мислим да су то предуслови да би неко могао да постане добар редитељ.
Многе наше студенте који маштају о прашкој академији привлачи бренд а не суштина.
Предавачки кадар на ФДУ са прашким ђаком Гораном Марковићем на челу, данас је достојнији носилац прашке школе него сама ФАМУ.
Смиљанић, студент филмске и ТВ режије на ФДУ, у класи Сђана Голубовића, и аутор је сценарија, фотографије, монтаже овог документарца који је приказан на неколико фестивала, између осталог, на овогодишњем Белдоксу.
Младом редитељу била је, ипак, најдража реакција публике када је у марту цела биоскопска сала, на премијери у Дому културе у Звечану, певала уводну нумеру филма „Уснила је дубок санак”.
Сликајући обичне људске судбине, аутор приказује живот такав какав јесте у подељеном граду, мимо политике, а у ствари тесно повезан са њом. Сменом тужног, комичног, сатиричног, ироничног, јунаци овог остварења су и јунаци у свакодневном животу.
Доктор Хитне помоћи Синиша Милић, за особу која је пуцала на лекарску екипу готово саосећајно каже „да вероватно ни њему није лако”, а глумица Јелена Орловић, хипхопер Ненад Бојковић Сенсеј, плесач Бени, новинар Зоран Влашковић показују, сматра аутор, изненађујуће лепо лице града, у ком се у три месеца догодило 30 експлозија.
Смиљанић је филм о овом граду желео да сними из незнања, јер сматра да праве медијске слике о њему нема и о томе до какве је спознаје дошао каже:
– Северна Косовска Митровица је некада била периферни део града, сва важнија места, тргови, булевари, Дом културе, биоскоп, стадион налазе се у јужном делу, који сачињава четири петине територије целог града. Северни део суштински сачињавају само три улице, у које је као неким чудом смештено 22 хиљаде људи.
С обзиром на велики број студената приштинског универзитета, Митровица има најнижи просек година у Србији и одаје утисак невероватно младе, виталне и динамичне средине. Ради се о правом универзитетском граду који се не разликује много од других у Европи.
Аутор наглашава да је доста времена провео у трагању за јунацима документарца, јер су одабрани људи дали лице не само његовом филму већ и граду.
– За разлику од досадашње филмске праксе, према којој је живот на Космету редовно представљан кроз призму рата, енергијом мртвила и трулежи, желео сам да Митровица добије младо и лепо лице, јер сам је тако доживео. Са свим јунацима, који дају печат филму, остао сам у добрим односима, са некима сам постао пријатељ.
Кад одем тамо увек посетим др Милића. Јелена Орловић и Филип Радивојевић, студенти глуме на Академији у том граду глуме главне улоге у мом дипломском филму, чије снимање је завршено пре неколико дана.
Овога пута реч је о играном филму који ће заокружити мој рад и студентима Факултета уметности из Косовске Митровице. Управо сам тематику живота у северној Косовској Митровици желео да реализујем у два филма, што се на крају и догодило.
