Прочитај ми чланак
КАФАНСКИ МЕРАК СТАРОГ БЕОГРАДА
Незаменљиво, незаобилазно, непроцењиво, неодољиво и никад превазиђено место за провод, славље и разбибригу, за певање и плакање, састанке и растанке, полемике и придике – увек је било и биће кафана. И њена теорија, пракса и филозофија у малом која се темељно учи. Зато је од памтивека сабирни центар и господе и хуља, педигрираних и оних који чак ни не знају шта та реч значи. Кафане, ханови, бистрои, мејхане, гостионице, ресторани – постоји још и низ других опште познатих а и локалних назива за адресе, на којима се дочекују мамурне зоре са испражњеним новчаницима.
Али, и душом пуном „као брод“ који је можда само тренутно потонуо у бури емоција која се надвила над мислима претходне, бесане ноћи. Кафане нису само други дом боема, бекрија и бадаваџија, нити спас за жедне или гладне случајне или „намерне“ пролазнике. Како једном рече наш чувени кафански бард Миле Богдановић, оне су и „сентиментално уточиште“, а данас и једна од последњих боемских оаза на све отуђенијем, мада све урбанијем асфалту. И зато се и градови и села, и варошице и месташца којих нема на географским картама, одувек памте и трају, не само по људима него и кафанама које у њима живе. Кафане јесу и станови и станари на адресама на којима су саграђене, јер оне дишу и сваког дана се рано пробуде, а заспу после свих којима пруже гостопримство.
И велики заљубљеник у историју, традицију и значај Београда, истраживач у души и у слободно време археолог аматер др Видоје Голубовић, није одолео да свој вољени град истражи и путем своје књиге представи на један нов – кафански начин. Наиме, овог лета он је у издању београдске „ЦД групе“ објавио књигу „Старе кафане Београда“ као резултат петогодишњег проучавања писаних података, правних докумената, историјских архива и старих публикација које садрже драгоцене податке о овим здањима од којих нека и данас постоје, а другима се готово изгубио сваки траг.
— Многи знани и незнани аутори писали су од вајкада о граду на ушћу двеју река. Старе кафане као део живота чаршије, имале су посебан, необичан, специфичан, изазован дух. У њима је пулсирао културни, забавни, привредни и друштвени живот Београда проткан политиком, али, зашто крити и неморалом. Кафана је била стециште адвоката, боравиште сведока, једноставно, место где се одвијао живот града, где су спремане и приказиване позоришне представе, одржавани концерти и балови, састанци спортских друштава, политичких странака, еснафа, седнице Народне скупштине, организоване су забаве. У њима су уређиване и новине, писале су се песме и учили музички акорди. Наравно, ту се и јело, пило, па и спавало – каже др Голубовић који је пре пола деценије радознало заронио у богату ризницу кафанске историје наше престонице. Он тврди да ову књигу није писао ради социолошког, психолошког, културолошког или неког другог научног аспекта, већ да би се „отргла од заборава лепота имена варошких кафана и догађаја везаних за њих, који ће обележити историју Београда“.
Књига „Старе кафане Београда“ др Видоја Голубовића најпре разоткрива историју кафана, позивајући се на писане документе по којима су прве икад подигнуте кафане саграђене у граду Меки још у 15. веку. У 16. столећу појављују се и у Каиру и Сирији, а тада је и на Западу започело са уживањем у кафи са Истока. За нас је од највећег значаја податак, да су већ 1522. године (постоји и запис из 1521. када су Турци ушли у Београд) у једној згради на Дорћолу, отворили кафану и служили кафу. Доласком Турака у Београд, познати путописци баве се караван-сарајима и хановима, тако да се појам кафане, према познатој литератури, употребљава тек после 1739. године када су Турци поново дошли у град после Аустрије. Како год било, на Дорћолу је постојала кућа где је служена кафа, али се још засигурно не може тврдити и да је то место тада називано кафаном.
Још 1740. године путописац Кепер писао је о две врсте кафана у „белом граду“ – једне које су посећивали хришћани и друге у којима су се окупљали муслимани. Он је оставио опис по њему тада најбоље кафане „Црни орао“ која се налазила на спрату зграде на углу данашњих улица Душанове и краља Петра Првог, до које се долазило трошним, шкрипавим степеништем. Њен ентеријер нису чинили столови, столице и клупе, већ миндерлуци са богато украшеним ћилимима. У тој кафани ниски плафон није дозвољавао да се гост усправи, зидови су били обојени у зелено, наранџасто, модро и црвено, а на улазу је за добродошлицу стајало неколико ибрика и крчага.
Др Голубовића истраживачки порив довео је и до списа из 1783. године скелеџије Хусеина, који је описао по њему највећу кафану у Воденој вароши на Сави која се звала „Чамџијска кафана“. Већ средином 18. столећа познати су појмови – гостионица, хан, кафана, мејхана (механа), који се сада сасвим разликују.
Устоличење Милоша Обреновића за Београд је значило и отварање нових радњи, крчми и механа, после и кафана поред друмова, тзв. друмских ханова и механа поред којих су се заустављали каравани. У њима је служено пиће, печено месо и друга јела. Њихова мрежа брзо се ширила, па је власт муњевито реаговала у виду обавезе да власник прибави специјалну дозволу од кнеза лично и да плаћа порез од 12 гроша. У механама су се састајали трговци ради калкулисања и шпекулисања, а у кафаницама у Сава-мали и Букуреш-мали већ од 20-тих година 19. века уживало се у пићу и гурманлуцима, староградским песмама, али и у блуду. Тих година је за Сава-малу издато 15 дозвола за легално држање механа, а нотиране су и „дивље“ механе. С обзиром на то да није постојала јасна дефиниција за механе, у смислу њене величине и намене, њихов број у то време се тачно не зна. У попису из 1820. године у Сава-мали било је између 50 и 60 кућа, а по некима и стотињак и само једна механа. Године 1827. већ је било 178 домова кућа, а Београд се тада дичио кафанама „Паје Кантарџије“, „Ећим Томе“, „Зисином“, а затим и „Гушанчевом кафаном“ близу Калемегдана.
Свако ко је иоле држао до себе и значио нешто у граду имао је своје место, сто и столицу у кафани. Др Голубовић наглашава да су се и значајне политичке странице исписивале на кафанским столовима. За њима су седели и бирачи и гласачи, нарочито у време између два светска рата, па је тако неписано правило било да у „Барајеву“ седе демократе, чланови „Словенске људске странке“ могли су се наћи у „Љубљани“, а „Мадеру“ су „резервисали“ министри Цветковићеве владе.
У кафанама су седели и знани и незнани, у њима се стварала наша поезија на пример Бранка Цветковића и проза Бранислава Нушића, а под њеним кровом надахнути су и вечни шлагери „Мали стан“, „Мансарда“, „Три палме на отоку среће“, „Шта знате ви мушкарци?“, „Зашто си поспан Џо?“… Кафана је била уточиште за бескућнике, боеме, студенте, путнике, врачаре, уметнике, жене сумњивог морала, а као таква најтачније лице и наличје велеграда Београда. Његовом специфичном шарму допринело је и друштво за забаву и увесељавање „СУЗ“ које је основао Михајло Петровић Алас, а састајало се у једној кафани крај Бајлонијеве пијаце. Иако је било много заинтересованих за добијање „чланске карте“, ово друштванце није желело да проширује круг „истомишљеника“ и у њега се зато тешко улазило.
— Посебан „шмек“ београдским кафанама у 19. веку давали су њихови оркестри, тзв. „музичке банде“. Ти музичари свирали су добош, зурлу, бубњеве, гочеве, хармонику, ћеманете, фрулу, тамбурице, гајде, гусле…
Њихово многобројно присуство запамћено је по старом календару 6. априла 1867. године, у време обележавања предаје кључева Београда кнезу Михаилу Обреновићу. Савременици су тада описивали град као никад веселији, јер се у њему орио „Моравац“, свирале су се и певале родољубиве и љубавне песме, рецитовали су се стихови и глумило по улицама. Певачи и оркестри у то време увек су прво „пекли“ занат у кафанама, а међу онима који су оставили траг у нашој народној музици треба подсетити на Софку и њеног мужа, виолинисту „Пају Циганина“, затим Дивну Костић, Мијата Мијатовића, Вукицу Вуку, Уроша Сеферовића… — набраја аутор књиге, напомињући да је популарност Софке и Вукице Вуке овде између два светска рата била већа, од на пример, славе репрезентативца-фудбалера Моше Марјановића. То су биле праве кафанске звезде које су код нас сијале „раме уз раме“ уз име глумице Ита Рине. Софка је са оркестром свог мужа снимила и више од 40 плоча, неке од њих и у Паризу и Берлину, а на тадашњим носачима звука „завртеле“ су се и песме оркестра браће Цицварић који су снимили плочу још у време династије Обреновић. По свом славујском гласу у београдској чаршији прославиле су се и певачице из Бугарске, али је Софка свакако била музичка перјаница Скадарлије и кафане „Код два јелена“ 20-тих година прошлог столећа. Њена песма је кажу, умела да помири и најљуће страначке противнике када би се сваке вечери из њеног грла заорило „Зулфе мори Зулфе“ или „Лепа Фата“. Мушка конкуренција Софки је био чувени Брана Цветковић. Већ је у легенду ушла прича како су га многе домаће и иностране грамофонске компаније неуспешно наговарале да се умилостиви и стане пред микрофон да би снимио плочу. Али, Брану је више од белосветске славе занимао кафански живот, па је ноћу певао а дању спавао и није имао „слободне термине“ за снимање. Наврат нанос, ипак је забележено неколико пародија својствених његовом гласу и појави, а које су се звале „Артиљерија Рустикана“, „Осетљиво срце госпође Цврце“, Митков карасевдах“, „Луче и у папуче“ и низ других музичких „бисера“.
Откривајући некадашњу кафанску филозофију нашег главног града, др Голубовић се сусрео и са тамном страном њене медаље. Он је дошао до писма Кнежевске канцеларије из 1824. године у коме се спомињу „три бећара из града овдашњег. Један је Џинџи Гаваза, један је Кафеџибаша и један код чауша везирова и међу њима трефио се и Чупко Павел који обијају кућу, улазе кроз прозор и ножевима успевају да повреде жену, бивају ухваћени један окован и сви добијају по 200 штапа по табанима“.
Одмах по формирању београдског суда 1826. године и првог извештаја написаног кнезу, наводи се хапшење неких „бећара који залудниче и пијанче по кафанама, па су једни кажњени батинама, а други су протерани из Београда“. У извештају из 1838. године спомињу се и учестали нереди на тадашњим „кромпир баловима“ одржаваним у кафанама. То су били балови за „обичну рају“ без скупих дјаконија.
Да би госте спречио да изазивају нереде, кнез Милош Обреновић увео је порез за све посетиоце балова у износу од „десет гроша за болничку касу и један цванцик за пандура“. Да се са „четворо очију“ пратио рад кафана, говори и препорука из децембра 1837. године Милоша Обреновића, тадашњем шефу београдске полиције „да посебно мотри на сплеткароше и беспослене који се повлаче у механе и ружно говоре о Правитељству и праве „шпионлуке“. Следеће године уследила је и „Публикација“ о забрани играња карата, пијанчења и лармања у механама и кафанама, играња карата за новац, као и да се у њима не сме служити пиће пијаним гостима и држати их отворене после за то одређеног времена.
Али, љубитељи лумперајки, лаких дама и љуте капљице одувек су били „жилави“ и лако су „хватали кривину“. Упркос наредби коју је 1860. године издао тадашњи београдски градоначелник Никола Христић — да се становништво може задржати у кафани до 23 сата, а да после тог времена нико на улици не сме бити без фењера — нереда је и после одласка Турака бивало све више. Тадашња полиција послала је и протестно писмо Јеврему Обреновићу, команданту вароши београдске о механама „које су на неуредним местима и где се којекаква безакоња чине“.
Разлог што су те угоститељске установе, задавале све већу главобољу представницима реда и закона, налазио се и у чињеници да је Београд за њих био врло плодно тле. Наиме, већ 1858. године у њему је по попису била 271. кафана и механа, статистика из 1860. забележила је 307 установа овог типа, док је седам година касније пребројано у еснафу 139 кафеџија и 186 меанџија који су припадали утврђеним квартовима на Палилули, Теразијама, Врачару, Дорћолу, Сава-мали и Варош капији.
Годину 1900. Београд је дочекао са 672 трговца и механџија, што је било чак 15,8 одсто укупног броја социјалне популације града. Тринаест година касније пописано је 212 угоститељских објеката, кафана и хотела, да би 1937. у Београду са Земуном радило чак 23 хотела, 33 ресторана, 433 гостионице, 427 кафана, 197 бифеа, 412 народних кухиња, 293 здрављака (у којима се служило млеко и јогурт) и 318 крчми. Др Голубовић пронашао је и податак да је крајем 19. и почетком 20. столећа на простору данашњег Трга Републике било 16 кафана, а рекордер је свакако била Поенкарева улица (сада Македонска) која се у то време састојала од 40 кућа, од којих је 17 било под кафанским кровом.
А ко „зна сваку кафану у граду“ и уме да „убоде добар провод“, мајстор је и да одабере локал у коме се гурмански једе. Пишући књигу „Старе кафане Београда“ др Видоје Голубовић открио је да је и у прохујалим данима, баш као и данас, понуда овдашњих кафанских менија била на светском нивоу. Тридесетих година прошлог века радо се обедовало у кафанама -ресторанима „Коларац“, „Српска круна“, „Два јелена“, „Империјал“… Ко је са мераком „мастио брке“ српским специјалитетима одлазио би у кафане-ресторане „Лесковчанин“, „Ратнички дом“ (данас у Дому војске са највећом терасом у граду), „Шишко“, „Трандафиловић“, „Млади Маварин“, у којима су их забављале ромске певачице. Љубитељи морских специјалитета и далматинских вина нису жалили пара у кафани „Два рибара“ у улици краљице Наталије, а због речних специјалитета ишло се у „Паробродску ресторацију“ на савамалском пристаништу где су залогаји „заливани“ српским винима – сремским, затим црним из Жупе, белим из Смедерева, вермутом из Сремских Карловаца. Кафанске мераклије частиле су се и белим и црним пивом, чувеном шљивовицом која се прославила међу француским војницима са Солунског фронта, а точила се и клековача и квалитетан бренди.
Да би се набројала имена свих некадашњих престоничких кафана, неопходно би било имати један обимнији именик. Јер своје госте су имали „Зора“, „Еснафлија“, „Код Арапина“, „Два побратима“, „Фишеклија“, „Седам шваба“, „Бандист“… Поред чувених кафана у Скадарлији биле су познате и „Кућа весеља“, „Бициклиста“, „Ладовина“, „Сабља димискија“, „Нова скупштина“, „Последњи грош“, „Велика Србија“. Да њиховим власницима поред многобројних гостију није фалило ни кумовског дара, показују и имена попут „Псето које лаје“, „Код лепог изгледа“, „Дај дам“, „Код Српске наде“, „Бурдељ“, „Радничка кооператива“, „Ладно купатило“, „Код Црног пса“, „Златна славина“, „Код јефтиноће“ и многе друге.
Цела ова прича не би ни имала смисла, да одувек није било вечних боема и последњих романтика којима су кафане други, али можда и најдражи дом. А за ову категорију квалификовали су се песници и сликари, вајари и филозофи, успели и неуспели писци, талентовани и успешни. Али, међу њима било је и несретних и несхваћених из свих слојева друштва који су у кафанском рају налазили једину наду, утеху и спас из живота који за њих то није. У бројној боемској војсци Београда верно су свим срцем и душом између осталих служили и Ђура Јакшић, Тин Ујевић, Чича Илија Станојевић, Бранислав Нушић, Рака Драинац, Бранко Радичевић, Тодор Манојловић Тоша, глумци Алекса Бачвански, Лазар Телечки, Сава Рајковић…
И касније, друштво за столом правили су им и краљеви и просјаци. Све до данас, а и убудуће, кафанска књига непрестано се пише и допуњава дугим списком нових имена својих поклоника. Јер кафански амбијент, драж и дим су јединствени, непоновљиви и оригинални изуми људске душе која жедна, увек треба свој бунар жеља. И пуне чаше са дубоким дном за добар цуг наискап. У здравље давног јуче, прохујалог данас и далеког сутра.
(www.riznicasrpska.net)
