Прочитај ми чланак

ГОДИШЊИЦА: Други српски устанак – државотворни значај и улога Русије

0

После пропасти Првог српског устанка 1813, за српски народ наступило је време тешког терора поново успостављене турске управе: конфискација имовине, одвођење у ропство мушкараца, жена и деце, пљачке, убиства и силовања, били су свакодневна појава. Становништво је дванаест дана стављено ''ван закона'', што је значило на милост и немилост турској војсци. Читава села су опустела, а више од 100.000 људи пребегло је на територије суседних држава.

Иако овај први, најжешћи талас осветничког терора, није дуго трајао (убрзо је, са доласком Сулејман-паше Скопљака на место управника Београдског пашалука, уследила амнестија и позив избеглицама да се врате), несумњиво је оставио дубок траг у историји српског народа. Нова турска управа позвала је устаничке вође, које су се још криле по шумама, да се предају. Међу њима је био и Милош Обреновић. “Примирије“ између Турака и Срба је на лето 1814. прекинуто, и поново је започео терор над становништвом. То је изазвало побуну у пожешкој нахији септембра 1814, познату као Хаџи-Проданова буна. Милош Обреновић не само да је одбио да подржи устанике, већ је заједно са Турцима учествовао у гушењу побуне (његове и турске чете доживеле су пораз од побуњеника код Кнића). Буна је, међутим, брзо пропала, али је изазвала нови талас турског осветничког терора. С друге стране, и српске шуме су биле пуне одметника и хајдука који се нису мирили са турским зулумима.

Почетком 1815. Сулејман-паша је позвао народне прваке (кнезове) у свој конак у Београд. Сви су одмах подозревали најгоре, па је на пашин позив одговорио само један број кнезова. Сумње су се обистиниле када је од стране Турака смакнут један од легендарних народних првака и вођа из Првог српског устанка Станоје Главаш. Милош Обреновић је задржан као таоц у пашином конаку. Својим лукавством, играјући на карту турске поткупљивости и лакомости на новац, Милош је успео да се ослободи ропства и придружи осталим народним првацима у Шумадији. Народ је већ био у покрету, а по многим местима одржавани си тајни састанци народних вођа. У селу Рудовцу, пред Цвети, прваци су се заклели и заверили да се народ подигне на оружје против Турака. Милош је одредио да се на велики хришћански празник, на сабору у Такову, огласи устанак. Тако је и било 23. априла 1815. (односно 11. априла по старом календару): устанак је проглашен Милошевим позивом: “Ево мене, ето вама рата с Турцима“.

Центар устанка биле су рудничка, чачанска и крагујевачка нахија, са ослонцем на масив Рудника, где је био и Милошев “штаб“, одакле су устаници полазили на све стране. Два дана по проглашењу устанка, Срби су остварили прву војничку победу, одбивши Турке на Љубићу код Чачка. Затим су извојеване још две велике победе: на Дружетићима и на Палежу. На Палежу су Срби користиле домузарабе (специјалне направе, нека врста претече тенка од дрвета, са предњом заштитом од усправно постављених кочева, који су штитили оне који су ове справе гурали напред), и заробили два турска топа. Средином маја Срби освајају Ваљево, убрзо и Пожаревац, а ускоро је ослобођен цео источни део Београдског пашалука. Турци су поражени у борбама код Винче и Гроцке, и тако принуђени да затворе обе велике тврђаве: београдску и смедеревску. Српске победе су одјекнуле и у Русији, па је руски цар на лето 1815. наредио мобилизацију руске подунавске војске, не би ли извршио притисак на Турску. Победе и притисак уродили су плодом, па су током августа почели преговори Милоша и босанског везира Хуршид-паше, а касније и са Марашли Али-пашом, румелијским валијом. После руске победе над Наполеоном и измењене геополитичке ситуације у Европи, за Турке је српски устанак био проблематичан и ризичан, док је Милош знао да су војничке победе само део борбе, и да се победа не може задобити само на бојном пољу. Срби су у Цариград, на Порту (турска влада) послали и две своје депутације.

По првом споразуму Милоша и Марашли Али-паше, Срби у Београдском пашалуку, добили су следеће привилегије: да сами прикупљају данак (порез); да у нахијама, поред турског судије, у стварима када се суди Србима, учествује и један српски кнез; да се у Београду успостави Народна канцеларија од 12 кнезова, као врховни судски и административни орган за српске ствари. Милош је прихваћен као народни вођа, а Марашли паша је пристао  на то да се на територији Београдског пашалука не насељавају Арнаути и Бошњаци. Ова споразум је Порта само делом потврдила почетком 1816.

Иако не у потпуности задовољни, Срби су наставили да уређују своју ограничену самоуправу, а кнез Милош је успоставио тајне везе са Русијом. Тек у другој половини 20-их година 19. века (1826 и 1829), српска аутономија добија замах, и то искључиво захваљујући залагањима Русије, која је притисла Турску (члан 5. тзв. Акерманске конвенција између Русије и Турске из 1826) да испуни 8. члан Букурешког уговора из 1813. (којим је формално-правно окончан руско-турски рат, али и Први српску устанак), а којим су Србима обећана широка аутонoмна права.

Српска самоуправа и кнежевска власт Милоша Обреновића потврђени су Хатишерифом из 1830. И овај значајан документ, последица је руске политике. Наиме, одредбама Једренског мира са Русијом из 1829, султан се обавезао да у року од месец дана испуни одредбе Акерманске конвенције. Храброст и непоколебљивост српског народа, промишљеност кнеза Милоша Обреновића и снажна подршка Руске Империје – главни су фактори који су омогућили српску самоуправу, на чијим је темељима изграђена модерна српска држава.

Др Иван Ристић, историчар

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!