Прочитај ми чланак
Војвода Радомир Путник, војвода Живојин Мишић, генерал Петар Бојовић, хероина Милунка Савић, сликарка Надежда Петровић, песник Милутин Бојић… Свако је током Великог рата радио оно најбоље што је умео – командовао је или војевао са јунацима који су неприкосновено пробили Солунски фронт, добровољно се прикључио војној болници, написао „Плаву гробницу” и извештавао са прве линије фронта.
Рад Петра Палавичинија на гробу Драге Љочић; Споменик војводи Живојину Мишићу
Свако од њих нашао је своје место на београдском Новом гробљу, на којем су им подигнути посебни споменици, многи од њих вредна уметничка дела. У „Ноћи музеја”, слично као и прошле године, овај специфичан „музеј на отвореном” угостиће поново публику. Ова „дестинација” била је прошле године једна од најпопуларнијих. Овога пута тема ће бити управо рат у којем је животе изгубило око 1.100.000 Срба, од чега око 450.000 војника. То не би требало пропустити, јер гробови оних који су умрли понекад више говоре о њиховом животу него било шта друго, поготово уколико онај ко посматра уме да чита знаке. За редакцију „Политике” тумач је била Виолета Обреновић, историчар уметности и кустос.
Обилазак почиње пред спомеником Јанку Вукотићу, дивизијашу црногорске војске, који је рађен по пројекту архитекте Николаја Краснова и један је од једанаест типских које је држава подигла над гробовима војсковођа и државника са посветом: „Захвална отаџбина”. У непосредној близини сахрањени су и Никола Пашић, председник владе, и Миленко Веснић, упамћен, између осталог, и по томе што је за нашу војску обезбедио америчку помоћ. Њихове бисте урадио је Иван Мештровић.
– На Пашићевој надгробној плочи налазила се првобитно мермерна биста, али је она страдала приликом покушаја његовог сина Радета да је скине и прода у иностранству. На њеном месту сада је верзија у бронзи – прича нам мало познате детаље наша саговорница.
Пут даље води до старе Алеје великана, недавно обновљене, која је почела да се формира још 1922, када је откупљена парцела приликом проширења Француског војног гробља, у непосредној близини, јединог екстериторијалног страног гробља на чијем је пројекту био ангажован наш архитекта – Милутин Борисављевић. Ту су генерал Милош Васић, па Милунка Савић, чији су земни остаци тек прошле године пребачени у ову алеју. Уз саму алеју наилазимо на спомен-обележје велике добротворке Драге Љочић, прве жене лекара у Србији, која се својим позивом бавила током балканских ратова и која је из Женеве слала помоћ током рата, а чија је ћерка, такође као лекар, учествовала у борбама на Солунском фронту.
– Ауторство над веома интересантним спомеником потписује Петар Палавичини. Симболика је јасна – мајка и дете, којима прилази једна женска фигура, јасно асоцирају на хуманитарни рад целе њене породице.
Знатижељни никако неће моћи да заобиђу ни споменик Живојину Мишићу, који су многи повезивали са масонском симболиком. Виолета Обреновић, међутим, тврди другачије.
– Како су дефинисали скулптуру, чији је аутор Ђорђе Јовановић, можда и најзаступљенији по броју дела на гробљу, све битке су окончане, а жалосна Србија уздиже палмину гранчицу као симбол вечности. Масонерија овде није присутна.
Радомир Путник, главнокомандујући српске својске, једини је добио посебну почаст – капелу. Та сахрана се посебно памти.
– Његови посмртни остаци пренети су 1926. у Београд из Француске, где је почивао скоро десет година, када је обављен и пренос тела Андре Николића, Стојана Новаковића, Ђорђа Куртовића… Тада их је испратило више од 100.000 грађана. Формирана је и посебна комисија, чија је одлука била да се баш његова гробница постави на централну стазу. На конкурсу је победио Александар Дероко, али се од те идеје одустало, па је на крају реализовано решење Александра Васића. Капела је рађена у комбинацији позно српско-византијског стила, са елементима арт-декоа и фигура војника који одају почаст великом војводи. Током сахране поткрала се и једна грешка – сребрна гранчица, ауторско дело Петра Убавкића, поклон Кола српских сестара, која је требало да краси врх капеле, сахрањена је заједно са ковчегом.
Ход по историји не заобилази ни генерала Павла Јуришића Штурма, ни Николаја Хенриковича Хартвига, руског дипломату, али ни Надежду Петровић, која је, осим по сликама, остала упамћена и по речима: „Доста је овом свету жена удавача, ваљда могу да допринесем и нечим бољим”. На гробу уметнице која је лечила небројене српске рањенике, да би и сама преминула априла 1915, од тифуса у Ваљевској болници, завршава се прича.
Руска и српска костурница
Руска и српска костурница привлаче посебну пажњу. У овој нашој сахрањено је 5.000 војника из балканских и Првог светског рата.
– У данашњем горњем делу гробља налазио се централни део Лаудановог шанца, где се при одбрани Београда налазила прва линија наше артиљерије. У том делу настале су прве војне парцеле. Српску костурницу ту је подигло 1931. године Удружење резервних официра и ратника. Идејни творац био је Роман Верховској, руски архитекта и вајар, а аутор скулптуре војника био је наш вајар Живојин Лукић. Освештењу споменика, који је по димензијама био највећи у краљевини, присуствовали су и краљ Александар, са представницима владе и војске Краљевине Југославије – каже Виолета Обреновић.
(Политика)
