Прочитај ми чланак
И данас су подељена мишљаења о Реформатору
Многи и данас глорификују Вука Стефановића Караџића (Тршић, 1787-1864) и узносе га, малтене, међу звезде због његове радикалне реформе српскога језика, правописа и ћирилице. Они српски лингвисти који имају само највеће похвале за Вука, а то су сербокроатисти, највише га и данас фалсификују.
Насупрот њима, има и оних који Вука нативају и „ватиканским шпијуном“ и сматрају да је баш он „обогаљио српски језик и писмо“. Има чак и оних који би га данас, да је нешто још физички жив, радо сачекали у „тесном клнцу“ и „пребили му и ону здраву ногу“.
Наша маленкост ће рећи нешто не у највећој хвали, али, ипак, желимо да Вука Караџића спасемо „пребијања“, јер још не верујемо да треба на Вука бацити дрвље и камење.
По нашем мишљењу најуравнотеженију оцену његовог рада дао је српски писац мухамеданске вере Меша Селимовић у делу „За и против Вука“). Највеће похвале му и данас, како споменусмо, изричу српски језикословци – сербокроатисти. Ми нисмо сербокроатиста, па имамо кратку и општу пцену за Вука која гласи: Вук јесте учинио превише радикалну реформу српскога језика и писма ћиилице, која нас је удаљила ид свог ранијег језика, па је учињено превелико удаљавање Срба од њихове дотадашњег изворног писаног стваралаштва због чега су нама Србима претходни векови писаног стваралаштва без превођења готово нечитљиви, па као да то раније српско стваралаштво на језику није ни постојало.
Ипак, сматрамо да је српски језик из народних говора у времену Вука Караџића већ превише био различит од реченог писаног стваралаштва због српског културолошког превеликог застоја због петовековног робовања Срба под Турцима. Сматрамо да је реформа језика и писма била у тим лошим околностима неизбежна и Вук је урадио то како је знао и умео. Други нису урадили неизбежну целовиту реформу и Вуку је припала слава, додуше званично тек после смрти (реформа му је уведена у школе зу Србији тек четири године после смрти, 1868).
Вук, дакле, није успео за живота да своју реформу уведе у школство, да је, дакле, озваничи. То су урадили други после њеегове смрти, па мртвог Вука данас не треба жестоко „пребијати“. Био је грешан, без сумње, али, по нашем мишљењу мање је грешан од наших потоњих сербокроатиста који су њега фалсификовали у великој мери и тако додатно опасно угрожавали, и данас угрожавају, српски језик и, поготово, српско писмо ћирилицу уводећо јој, по светском уникатном поступку, алтернативно писмо или параписмо које је у почетко насилно наметано Србима – да би им се затрла ћирилица.
Зато данас Срби, и поред чињенице да су своје писмо вратили и дали му поново апсолутну сувереност у српском језику у Члану 10. Устава Србије, настављају своју бољку стечену посебно у време комунизма, настављају да занемарују своје уставне обавезе по Члану 10. Устава Србије у јавној, општој употреби, где готово уопште не примењују ту идредбу у вези са својим писмом и шест година после усвајања Уства Србије. Зато смо данас све ближи у Србији изумирању ћирилице и у земљи у којој се родио последњи српски реформатор ћирилице, српског језика и правописа.
Дакле, маша маленкост се креће између мишљења по којима је све што се у српском језику и писму догодило „само је последица Вуове реформе“ и оних мишљења да је Вук „отац српске писмености и културе“. Ми сматрамо да није баш тако ни прво ни друго, него да је та радикална реформа уистину предубоко засекла у раније „ткиво“ српског језика и писма, али је, ипак, имала и позитивних страна,пре свега је олакшала Србима описмењавање, па нам се и у свету признаје да је Вук Србима обезбедио брзо и лако описмењавање.
То значи, по нашем мишљењу, да Вукова реформа има озбиљнијих мањкавости, али да је у суштини донела више користи него штете. Највећи проблеми у вези са српским језиком и писмом настали су тек после Вукове смрти када су се удружили утопијско југословенство, лажно „братство-јединство“ и комунистички налог о замени ћирилице латиницом послеНовосадског договора у Матици српској у Новом Саду 1954.године и после тога, све до данас реч је о недопустивом фалсификовању Вука и његовог дела од најпогубтнијих српских лингвиста – сербокроатиста, који се данас ни после сто година „сербокроатисања“ нису ни на који начин лустрирали од сербокроатистике, па зато и нису извршили никакву, одавно неизбежну реституцију основа српскога језика.
Сматрамо да је сувише касно да у 21. веку мењамо и поново реформишемо српско писмо, јер су такве реформе давно завршене и у многим афричким племенима. А данас српски лингвисти сербокроатисти наносе, и даље, највећу штету српском народу јер су они помогли да му се одузме власништво над српским језиком, па данас српски језик преименовљава ко како стигне по политикантској жељи, а не по лингвистичким узусима.
