Прочитај ми чланак
(Руска реч)
Kњигe руских писаца које су оставиле највећи утисак на страни свет и инспирисале велики број филмова и разних других обрада.
11. Ми, 1920.
САД и Француска су за овај роман сазнале пре пишчевих сународника – роман Евгенија Замјатина први пут је објављен у Њујорку. У СССР-у овај роман стиже тек са „перестројком“, као и многе друге „непожељне“ књиге. Антиутопија „Ми“ утицала је на „1984“ Џорџа Орвела, „451° по Фаренхајту“ Реја Бредберија и „Врли нови свет“ Олдуса Хакслија. Самог Јевгенија Замјатина инспирисала је фантастика Херберта Велса.
12. Бледи огањ, 1962.
Владимир Набоков је осмишљавао ово дело још пре него што се преселио у САД, али га је написао тек у емиграцији, и то на енглеском језику. Руским читаоцима је роман познат само у преводу. То је поема са нелинијском структуром и мноштвом књижевних реминисценција. Чак је и назив преузет из Шекспирове трагедије „Тимон Атињанин“: „The moon’s an arrant thief, / And her pale fire she snatches from the sun“.
13. Мртве душе, 1842.
И поред прозне структуре Гогољ је своје дело сматрао поемом. Лирски интермецо је присутан у књизи на сваком кораку, због чега роман заиста није далеко од поезије. Николај Гогољ је планирао да напише три тома „Мртвих душа“ који би одговарали Дантеовом Рају, Чистилишту и Паклу, с тим што би јунаци прошли пут преображаја од бездушних и празних у првом тому до просветљених у трећем. Међутим, већ други том се Гогољу није свидео, и он је спалио још недовршени рукопис. Па ипак, сачуван је несређени рукопис, који је и објављен после пишчеве смрти. Узгред, идеју за роман Гогољу је дао песник Александар Пушкин, што нимало не умањује књижевничку генијалност украјинског (малоруског) писца.
14. Очеви и деца, 1861.
Иван Тургењев је прецизно описао сву дубину непомирљивог сукоба генерација. Главни јунак Јевгениј Базаров постаје антисимбол нихилизма, један од представника „сувишних“ људи у књижевности. Рационалне идеале он ставља у први план и одбацује било каква осећања, што га води у пропаст. Па ипак, занесени интелектуалци и револуционари 19. века били су одушевљени ликом Базарова.
15. Смрт Ивана Иљича, 1882-1886.
Читаоци и критичари су хладно дочекали ово касно дело Лава Толстоја. Сувише је у њему натурализма. Толико детаљан опис болести и смрти једног човека био је неуобичајен за Толстоја. Главни јунак на крају ипак у смрти налази срећу и просветљење и самим тим даје повода Владимиру Набокову да у делу препозна одјеке будизма.
16. Стража сумрака, 1998.
Уобразиља Сергеја Лукјаненка створила је цели универзум, свет Других, моћних чаробњака који живе међу људима. И док се Светли и Тамни магови сукобљавају у маниру елитних тајних служби, користећи ватрене кугле и магичне речи уместо аутомата и снајперских пушака, а сива инквизиција покушава да очува несигурну равнотежу између светла и таме, јунаци су непрекидно у дилеми могу ли да користе „тамне“ методе у „светлим“ подухватима. Прва два романа из серије о „стражи“ екранизовао је Тимур Бекмамбетов.
17. Зли дуси, 1870-1872.
Тема шестог романа Фјодора Достојевског није социјална, него политичка: радикални револуционарни тероризам. У руској књижевности је уобичајено да се револуција интерпретира као побеснела незадржива стихија. Зли дуси су оваплоћење тамних сила које покрећу револуцију и живе у јунацима, приморавајући их да крше законе људскости и морала.
18. Евгеније Оњегин, 1823-1831.
Татјанино писмо Оњегину и Оњегиново Татјани представљају еталон за изјаву љубави. Зна их напамет сваки руски ђак. Роман у стиховима је жанр који је Пушкин открио у потрази за уметничком слободом и тежњи да се удаљи од традиционалних форми романа. Аутор романа се истовремено може третирати и као његов јунак. Пушкин је писао и објављивао роман по поглављима. Због тога на почетку романа признаје да не зна како ће се завршити његово дело. Чувени критичар 19. века Висарион Белински рекао је за „Евгенија Оњегина“ да је то „енциклопедија руског живота“.
19. Вишњик, 1903.
Чехов је у поднаслову драме написао „комедија“, иако у њој ништа није смешно. Распад породице приказан је у светлу промена до којих долази у земљи услед појаве нових вредности на преласку из 19. у 20. век. То је последња Чеховљева драма на прагу револуције 1905. године. Тешко се може наћи нека друга драма која је толико пута постављена на позоришну сцену, како у Русији, тако и ван њених граница.
20. Јунак нашег доба, 1838-1840.
Роман има веома сложену структуру са нарушеном хронолошком доследношћу, а о догађајима најпре говори приповедач, затим његов сапутник, и на крају главни јунак. Љермонтов постепено упознаје читаоца са карактером Григорија Печорина, младића који је већ уморан од живота и зато неспособан за снажна осећања, и који своме окружењу доноси само патње. Овом лику су сродни главни јунаци Пушкиновог „Евгенија Оњегина“ и Тургењевљевих „Отаца и деце“. Свим тим јунацима („сувишним људима“) својствени су досада и чајлд-харолдовска меланхолија, која их подстиче на двобоје, картање и уништавање сопственог живота.
