Pitanje postavljeno uz fotografiju Andreja Vučića glasi kratko: kovnica novca ili Andrejeva laboratorija? Autor objave Luka tvrdi da Topčider odavno nije samo mesto na kojem se štampaju dinari. Zvanična zgrada Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca, po tom tumačenju, samo je skromna fasada. Iza nje se, kako se navodi, odlučuje ko će preskočiti cenzus, ko će dobiti poslaničku fotelju, ko tender, a ko posao. Valuta na Topčideru više nije dinar. Valuta je Andrej Vučić.

Ta teza nije nova u srpskoj javnosti, ali je sada sažeta u jednu sliku i jedan rečnik. Predsednikov brat nema javnu funkciju, a godinama se u opozicionim i istraživačkim tekstovima opisuje kao čovek koji stoji iznad ministara i institucija. Marinika Tepić ga je ranije nazvala operativnim centrom političko-kriminalne mreže koja preko nameštenih tendera, izborne logistike i parapolicijskih poslova drži sistem. Objava o Topčideru tu sliku samo seli na konkretnu adresu: tamo gde država štampa novac, tu se, kako se tvrdi, deli i stvarna moć.

Posebno težak deo teksta odnosi se na imena koja navodno idu na raport. Pominju se Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, a uz njih i „plejada kriminalnih i političkih prosjaka“ koji čekaju u redu za milost u gospodarevom tefteru. Veselinović i Radoičić godinama su pod američkim sankcijama zbog optužbi za organizovani kriminal i korupciju. Radoičić je i na crvenoj poternici Interpola posle napada u Banjskoj. U Srbiji njihove firme su, prema istraživanjima medija, dobijale velike državne poslove u građevini i infrastrukturi. Predsednik Aleksandar Vučić javno je govorio da Radoičića ne smatra kriminalcem. U objavi o Topčideru taj odnos se čita drugačije: ne kao politička zaštita sa distance, nego kao dolazak na raport.

Autor ide i korak dalje. Kaže da Andrej Vučić na Topčideru vlada kao gospodar sećanja, briše stare afere i odlučuje ko će biti zaboravljen, a ko nagrađen. U tom ključu kovnica nije tehnički pogon Narodne banke, nego arhiva moći. Ko uđe u tu arhivu, dobija posao. Ko ostane ispred kapije, ispada iz igre. Zato rečenica da treba zaboraviti novčanice nije metafora o inflaciji. To je tvrdnja da se na Topčideru ne meri vrednost dinara, nego vrednost poslušnosti

.Na kraju stoji i upozorenje koje objavi daje međunarodni ton. „Dok oni misle da su nevidljivi, strane službe već godinama drže celu operaciju pod punim skenerom.“ Ta rečenica sugeriše da ono što domaća javnost još zove glasinom, strane službe već tretiraju kao sistem. Ne nude se dokumenti u samoj objavi. Nudi se mapa: kovnica kao fasada, brat predsednika kao gospodar reda, Veselinović i Radoičić kao posetioci, tenderi i mandati kao plata.

Zvanično, na Topčideru se i dalje štampa novac. Neoficijelno, kako tvrdi ova objava, tu se štampaju sudbine, ali i (dodatni) glasački listići, koje neko u izbornoj noći uz promenjene zapisnike može da podmetne na putu od biračkog mesta do RIK-a.

(Srbin info)