YоуТубе поглавља:

00:00:00 Најава: спор о Вучићу, транзицији власти и изборном цензусу
00:05:02 Почетак интервјуа и Карићева тврдња о медијској забрани
00:11:03 Зашто се вратио у политику и план за „Тесла град“
00:20:01 Солана, ЕУ, демографија и Карићево виђење притисака на Србију
00:24:02 Крупни капитал, држава, Милошевић и власт после 2000. године
00:30:01 Пољопривреда, увознички лоби и гарантоване цене за сељака
00:36:02 Ко заиста одлучује и предлог бесплатних прегледа и лекова
00:42:57 Коме би Карић дао подршку и може ли се Србија помирити
00:50:01 Одговорност власти, Косово и Метохија и Бриселски споразум
00:58:02 Опасност постизборних сукоба и спор о мирној предаји власти
01:08:32 Карићев програм: одговорност политичара, 125 посланика и пензије
01:19:22 Порекло капитала, изборна крађа, јавна опклада и националне акције

У интервјуу који је истовремено био представљање изборног програма и оштра политичко-економска дебата, председник Покрета снага Србије Богољуб Карић говорио је о свом повратку у изборну трку, сопственој пословној прошлости, односу према Александру Вучићу, опозицији и студентима, могућој постизборној улози своје странке, заштити гласова, аграру, пензијама, здравству, државној администрацији, приватизацији и положају Косова и Метохије. Његови одговори више пута су прерастали у полемику са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем, који је инсистирао да се разјасне противречности између Карићевог позива на помирење и питања кривичне одговорности носилаца садашње власти.

Уредничка напомена: Овај чланак веродостојно преноси оно што су Богољуб Карић и Дејан Петар Златановић изнели у интервјуу, укључујући њихове међусобно супротстављене оцене и тврдње које нису независно доказане у самом разговору. Суд о њиховим ставовима, доказима на које се позивају и изводљивости предложених мера остаје читаоцима, стручној јавности и надлежним институцијама.

Покрет снага Србије ушао у изборну трку

Покрет снага Србије – Богољуб Карић саопштио је 9. септембра 2026. да ће учествовати на ванредним парламентарним изборима расписаним за 25. октобар. Председништво и Извршни одбор покрета подржали су ту одлуку, уз захтев да избори буду слободни, фер, демократски и транспарентни и да све листе имају равноправан приступ јавном сервису и телевизијама са националном фреквенцијом. Карић је у том саопштењу навео да не тражи функцију, већ да своје искуство и више од пола века рада жели да стави у службу Србије. Те поруке, које су пренели Н1 и Инсајдер, биле су полазиште и за интервју на каналу Центар.

На самом почетку Карић је захвалио Србин.инфо што га је позвао, тврдећи да је у Србији забрањен на телевизијама и у великом делу медијског простора. Рекао је да га могу позвати само људи који имају слободу, храброст, „срце, мозак и душу“, а себе је представио као човека кога прати политички и медијски прогон још од двехиљадитих. Златановић га је представио као српског привредника и домаћина који је са браћом и породицом изградио пословни систем, али је одмах најавио да та биографија неће бити разлог за разговор без критичких питања.

Карић је домаћину поклонио своју књигу „Чујте, Срби“, за коју је рекао да је настала по узору на опомену Арчибалда Рајса, као и књигу коју је написао са братом Драгомиром о Владимиру Путину. Испричао је да поседује документ са Путиновим потписом из периода када је будући руски председник радио у служби задуженој за економске односе са иностранством и да је тај документ био повезан са дозволом за рад компанија породице Карић у Совјетском Савезу. Тај увод је послужио као основа за касније Карићеве оцене о Русији, државном систему и улози снажног политичког руководства.

Златановић: Зашто сте у политици ако већ имате новац?

Прво суштинско питање Дејана Петра Златановића било је зашто човек који је материјално обезбедио себе и породицу улази у политику уместо да, као други крупни привредници, остане изван непосредне изборне борбе. Златановић је оценио да су бројни српски политичари људи без озбиљне професионалне и материјалне биографије, зависни од функција и лако подложни куповини. Зато је питао због чега богати људи не организују легитимну политичку снагу која би штитила домаћу привреду, већ допуштају да им економске услове одређује Александар Вучић, за кога је рекао да „не би умео ни трафику да води“.

Карић је одговорио да је у политику ушао зато што пословни успех сам по себи не омогућава промену система. Као пример је навео пројекат „Тесла град“, комплекс од три милиона квадратних метара који је, према његовим речима, требало да вреди око три милијарде евра и да младим талентима понуди бесплатне апартмане од 34 квадрата, универзитет за информационе технологије и вештачку интелигенцију, менторе, лабораторије и партнерско учешће у новим компанијама. Тврдио је да је пројекат пре више од деценије достављен градским и републичким властима, да су као могуће локације помињани Макиш, Нови Београд и Сурчин, али да до данас није добио коначан одговор, иако је више пута писао институцијама.

По Карићевом тумачењу, ћутање администрације представља поруку инвеститору да мора да тражи неформални пут, посредника или договор. Он је нагласио да нико није директно тражио новац од њега и да се, како је рекао, нико не би усудио да од Богољуба Карића отворено затражи мито. Ипак, изостанак одговора у законском року назвао је обликом притиска који у пословној пракси указује на очекивање неформалне понуде. Тврдио је да његове компаније за 55 година нису дале ниједан цент мита и да не пристају на послове који зависе од таквих договора.

„Могао бих да позовем Вучића, али нећу систем за Богољуба“

У једном од најупечатљивијих делова разговора Карић је рекао да може да позове Александра Вучића и да верује да би председник одмах реаговао на његов проблем. Истовремено је одбио да то учини, објашњавајући да не жели систем у којем се проблем решава зато што га је пријавио Богољуб Карић, већ правила која једнако важе за непознатог сељака, радника и великог привредника. По њему, кључни политички циљ није замена једног привилегованог круга другим, већ изградња администрације која мора да одговори сваком грађанину.

Златановић је ту оцену суочио са Карићевом тврдњом да председник није надлежан за послове Владе и нижих нивоа власти. Када је Карић рекао да увознички лобији, министарства и администрација не могу за сваку одлуку бити директно везани за Вучића, Златановић је упитао да ли то значи да у Србији постоје две паралелне државе: једна у којој се председник медијски представља као човек који одлучује о свему и друга у којој, према госту, нема контролу над кључним економским одлукама. Карић је остао при ставу да Устав председнику не даје право да води послове Владе, али је признао да се у јавности готово све везује за Вучића јер он сам прихвата улогу главног портпарола државне политике.

Карић је као пример нефункционалности система навео писмо премијеру Ђуру Мацуту у којем је, како каже, предложио обавезан бесплатан годишњи дијагностички преглед за сваког грађанина и бесплатне лекове за све пензионере. Запосленима би прегледе могле да плаћају компаније, док би држава преузела трошкове за остале грађане, јер је, по њему, превенција јефтинија и хуманија од касног лечења. Карић је рекао да на писмо није добио ни потврду пријема, па је упитао шта тек може да очекује обичан грађанин ако институције не одговарају човеку који, како је нагласио, годишње гради око милион квадратних метара.

Аустрија, Путин и Дубаи као Карићеви модели

Карић је Аустрију навео као државу чији систем Србија треба да проучава, тврдећи да нема разлога да Србија са својим природним ресурсима, знањем и положајем не достигне упоредив економски учинак. Његова формула је „систем једнак за све“, у којем одлука не зависи од председника, премијера или министра. Као примере брзог развоја поменуо је и Русију под Владимиром Путином и Дубаи, за који је рекао да је од сиромашног простора постао водећи светски финансијски и пословни центар.

Златановић се није сагласио са идеализованом сликом Дубаија и указао је на безбедносне и геополитичке ризике после напада дроновима и сукоба са Ираном. Карић је то назвао ограниченим поремећајем који не може трајно да угрози статус Дубаија. У расправи о Русији Карић је испричао да је присуствовао разговору у којем је Путин, према његовој верзији, Роману Абрамовичу наложио да као губернатор Чукотке уложи милијарде у обнову тог запостављеног региона. Ту причу употребио је као доказ да држава може да обавеже крупни капитал да део богатства врати заједници, док му је Златановић узвратио да „Вучић није Путин“.

Изборни циљ: резултат без којег неће бити владе

На директно питање коме би подржао владу ако Покрет снага Србије пређе цензус, Карић је одговорио: „Ником.“ Потом је објаснио да не намерава да буде привезак ни власти ни опозиције, већ снага без које, како очекује, неће бити могуће формирати владу. Његов циљ је, како је рекао, да утиче на успостављање система и помири политички и друштвено завађене стране, док би се са криминалом обрачунавало применом закона, а не револуционарном осветом или анархијом.

Карић није прихватио Златановићеву претпоставку да би реалан домет његове листе могао бити три до пет одсто. Рекао је да очекује двадесетак одсто, а затим навео да му саветници из Израела и Сједињених Држава, који су, према његовим речима, радили велике међународне кампање, процењују подршку чак на 39 одсто. Није представио методологију тог истраживања, узорак ни наручиоца, па број остаје Карићева предизборна тврдња, а не јавно проверљив резултат истраживања.

Златановић му је зато понудио јавну опкладу: ако Покрет снага Србије освоји најмање три одсто и уђе у Народну скупштину, он ће Карића водити на вечеру било где у Србији; ако листа остане испод цензуса, Карић ће водити њега на место које водитељ изабере. Карић је опкладу прихватио и прво предложио своје имање на Космају, а потом пристао да домаћин буде где год Златановић пожели. Водитељ је изричито рекао да, ако се политичке околности драстично не промене, не верује да Карићева листа има шансу да пређе три одсто.

Важећи Закон о избору народних посланика прописује да у расподели мандата учествују листе које освоје најмање три одсто гласова изашлих бирача, изузев посебних правила за листе националних мањина. Исти закон утврђује да Народна скупштина има 250 посланика и да се мандати расподељују системом највећег количника. То значи да је јавна опклада везана управо за законски изборни праг, а не за произвољно постављен проценат. Закон о избору народних посланика

Карић тврди да кампању води без новца и великих медија

Златановић је оспорио могућност да се озбиљна национална кампања води без великих трошкова, указујући да су потребни огласи, билборди, друштвене мреже и наступи на телевизијама са националном фреквенцијом. Карић је одговорио да нема приступ тим телевизијама и да не плаћа класичну кампању, већ се ослања на сопствене налоге и непосредан обилазак Србије. Показао је податке са телефона и тврдио да свакодневно остварује између три и четири милиона прегледа, као и да је од почетка кампање сакупио око 85 милиона прегледа и више од 200.000 коментара и порука.

Он је даље тврдио да око 72 одсто негативних порука производе аутоматизовани налози и да добија увреде и претње, укључујући поруке да као човек рођен у Пећи треба да „иде на Косово“. Одговорност за такву кампању приписао је владајућим структурама, али у интервјуу није приказан технички извештај који би потврдио проценат ботова или непосредног налогодавца. Карић је своје дигитално присуство повезао са тврдњом да је породица Карић деведесетих година пионирски развијала приватну телевизију, мобилну телефонију и интернет у Југославији, док је данашњи телефон назвао телевизијом, банком, новчаником и медицинским центром 21. века.

Могу ли се гласови одбранити ако се избори краду?

Златановић је поставио питање изборне контроле, подсећајући да је као новинар извештавао са места на којима су, како тврди, СНС и власт крали изборе кад год им је слабост контроле то омогућила. Упитао је како ће Покрет снага Србије спречити да му стварних пет одсто буде сведено на два одсто ако нема довољно контролора на свим бирачким местима. За водитеља је одбрана сваког записника и гласа једно од пресудних питања кампање, јер програм нема политички ефекат ако резултат не може да буде сачуван.

Карић је одговорио да се изборне крађе дешавају у свакој земљи, од Србије до Немачке, Француске, Британије, Русије и САД, и да не постоји систем који се не може злоупотребити. На поновљено питање како ће конкретно одбранити резултат, рекао је: „Никако“, додајући да очекује толико велику подршку да крађа неће моћи да поништи разлику. Златановић је одмах питао зашто би онда грађанин гласао за листу која унапред признаје да нема механизам за одбрану гласова, али је Карић остао при уверењу да ће масовност подршке бити његова главна заштита.

Кандидате, по Карићевој идеји, треба да предлажу грађани

Карић је рекао да Покрет снага Србије не тражи да сви кандидати за посланике буду страначки чланови. Позвао је грађане да у својим градовима предложе угледне, способне и остварене људе који би могли да их представљају у парламенту. Тај приступ је представио као прекид са праксом у којој страначки врхови састављају листе лојалних функционера, док грађани само потврђују унапред направљен избор.

Као илустрацију расположења на терену, испричао је разговор са пољопривредником Зораном код Крагујевца, који му је наводно рекао да његово село не верује ни власти ни постојећој опозицији и да је намеравало да гласа за студентску листу, али би размотрило Покрет снага Србије зато што се Карић вратио у политику. Ову анегдоту Карић је употребио као доказ да традиционална подела на власт и опозицију губи смисао. Истовремено је признао да су студенти снажан изборни чинилац и на крају интервјуа прихватио могућност дебате са њиховим кандидатом за председника Владе.

„Власт и опозиција су једно тело“

Карић је најоштрије говорио о професионалној политичкој класи. Тврдио је да се представници власти и опозиције у парламенту јавно свађају, а приватно договарају, тргују и чувају заједничке привилегије. Парламентарне расправе упоредио је са представом у којој публика верује да се политичари сукобљавају, док они после емисије заједно седе, пију коњак и деле интересе.

По његовом мишљењу, многи опозициони политичари не желе да промене систем, већ да обезбеде још четири године прихода, функција и утицаја. Себе је из тог круга изузео тврдњом да му ни плата ни државна функција нису потребне и да у политику улази као остварен човек. Поручио је бирачима да гласају за студенте, власт или опозицију ако њима више верују, али да ће у том случају, по његовој метафори, наставити да буду „овце које политичари шишају“.

Законска одговорност за свако изборно обећање

Други стуб Карићевог програма јесте кривична одговорност политичара за неиспуњена изборна обећања. Он предлаже да кандидат пре избора потпише изјаву држави у којој наводи шта ће урадити, а да за неоправдано одступање од обећаног може бити кажњен затвором од пет до чак четрдесет година. По њему, лекар, инжењер, рудар, радник и привредник одговарају за своје грешке, док политичари могу да воде земљу у ратове, економски слом или демографску катастрофу без личне одговорности.

Карић није у интервјуу представио коначни текст тог закона, начин утврђивања узрочности, стандарде доказивања нити разлику између намерне преваре и обећања које није било могуће спровести због скупштинске већине, кризе или промене околности. Ипак, суштина његовог става је недвосмислена: изборни програм не сме бити рекламни летак без правних последица. Он верује да би претња кривичном санкцијом одвратила људе који у политику улазе ради привилегија, а оставила простор онима који су спремни да потпишу одговорност за резултат.

Преполовљена администрација, 125 посланика и 12 министара

Покрет снага Србије, према Карићевим речима, намерава да преполови државну администрацију. Он наглашава да половина запослених не би била избачена на улицу, већ преквалификована и распоређена на послове у складу са способностима и сопственим избором. Број народних посланика смањио би са 250 на 125, а Владу ограничио на дванаест министара, што симболички повезује са дванаест Христових апостола.

Карић тврди да би смањење администрације, парламента, броја министара и расхода јавних предузећа донело уштеду већу од 300 милијарди, али у разговору није прецизирао валуту, период обрачуна нити ставке на којима се пројекција заснива. Та средства би, према његовом плану, била преусмерена пензионерима и јавним услугама. Важећи Устав, међутим, изричито прописује да Народну скупштину чини 250 посланика, па би свођење парламента на 125 места захтевало промену највишег правног акта, а не само одлуку нове владе. Устав Републике Србије, члан 100

Пензија од најмање 600 евра, бесплатни лекови и боље плате лекарима

Карић је предложио да пензионери који сада примају до 300 евра добију најмање 600 евра месечно. Сматра да су људи који су четрдесет година радили, подизали породице и одржавали државу заслужили сигурну старост, бесплатно лечење и лекове без обзира на приход. Свако дуго чекање на преглед или терапију назвао је недопустивим, а у појединим формулацијама и делом које би требало санкционисати ако институција без разлога угрожава здравље пацијента.

Да би лекари и медицинске сестре остали у Србији, Карић је рекао да им треба обезбедити изузетно високе плате — ако је за останак најбољих потребно и 10.000 евра, држава би, по њему, морала да размотри такав износ. Залаже се и за награђивање према учинку, као у приватном сектору, уз веће накнаде за додатни рад, викенде и елиминисање листа чекања. Његова аналогија са грађевинским радником који ће произвести више ако добије премију отворила је питање колико се пословна логика може непосредно пренети на медицину, али је Карић остао при ставу да добар систем мора да награди рад и одговорност.

План за пољопривреду: гарантоване цене и предност домаћој храни

Велики део интервјуа Карић је посветио селу. Испричао је да на Космају узгаја овце, свиње, воће и поврће, да има засаде боровнице, јабуке, крушке и шљиве и да планира погон за прераду под породичним брендом. Навео је и да је наручио јапанска говеда и уз шалу рекао да ће им, уместо скупих масажера, пуштати „Моравац“ и ужичко коло.

Иза анегдоте је изнео конкретну политику: држава би пољопривреднику унапред, у еврима, гарантовала минималну откупну цену за следећу сезону, тако да произвођач зна да неће радити са губитком. Увоз хране која се производи у Србији био би обустављен док се домаћа роба не откупи и потроши, а увознички лоби би изгубио предност над домаћином. Карић је рекао да су му ове године плодови остали необрани јер је цена била толико ниска да није покривала ни рад берача, што је представио као судбину хиљада породица којима пољопривреда није хоби, већ једини приход.

Он је Холандију навео као пример земље која са једног квадратног метра земље остварује вишеструко већу вредност готовог производа од Србије. Русију је поменуо као доказ да држава може да подигне производњу пшенице, кукуруза и сира када штити домаћег произвођача. Тврдио је и да Француска, Британија, Немачка, Шпанија и Италија желе да задрже прераду и профит, док би Балкан био сведен на добављача сировина и живе стоке. Његов одговор је обнова кланица, хладњача и фабрика за прераду меса, воћа и поврћа, уз субвенције српском сељаку, а не само страним компанијама.

„Породични капитализам“ и 100.000 евра у акцијама за сваког грађанина

Најамбициознији и финансијски најмање разрађен део програма Карић назива „породичним капитализмом“. Према тој замисли, сваки држављанин Србије добио би националне акције номиналне вредности 100.000 евра, засноване на вредности шума, вода, руда, енергетике, путева, земљишта и друге државне имовине. Када би држава неки ресурс дала у концесију или остварила профит, део прихода припадао би сваком грађанину као сувласнику националног богатства.

Карић је нагласио да ниједан министар не сме да прода српску земљу, руде, шуме, реке, воду, путеве, железницу нити права која произлазе из државне имовине. Продају 51 одсто НИС-а „Гаспром њефту“ за 400 милиона евра назвао је поклањањем ресурса чији потенцијал, према његовој процени, вреди десетине милијарди. Рекао је да је Владимиру Путину писао са предлогом да Русија, по узору на некадашњи откуп удела италијанског партнера у „Телекому Србија“, размотри враћање НИС-а Србији уз надокнаду доказаних инвестиција, и да је добио одговор да се питањем бави „Гаспром“.

На питање шта радити са неефикасним државним предузећем, Карић је рекао да га не треба продавати чак ни ако банкротира. За њега оно што је државно мора остати државно, док приватни сектор треба да ствара нову вредност у сопственом власништву. Тај став представља оштар отклон и од приватизационе политике после 2000. и од продаје или концесија које спроводи садашња власт, али је за његову примену потребан прецизан попис имовине, модел процене акција и одговор на питање ко би покривао губитке неефикасних система.

Кључна обећања и правни услови за њихово спровођење

Карићев предлог	Образложење из интервјуа	Шта би било неопходно за примену
125 народних посланика	Мањи и јефтинији парламент	Промена Устава, који сада прописује 250 посланика
Влада са 12 министара	Мања и ефикаснија извршна власт	Измена закона и реорганизација министарстава
Преполовљавање администрације	Смањење трошкова без остављања људи на улици	Попис радних места, преквалификација и јасан план запошљавања
Минимална пензија од 600 евра	Достојанствен живот најстаријих	Трајни буџетски извор и актуарски обрачун пензијског система
Бесплатни годишњи прегледи и лекови за пензионере	Рано откривање болести и доступно лечење	Процена трошкова, кадрова и капацитета здравства
Кривична одговорност за неиспуњена обећања	Спречавање предизборних обмана	Прецизна дефиниција намере, мерљивих обавеза и оправданих изузетака
Гарантоване цене пољопривредницима	Производња без губитка и сигурност села	Буџетске гаранције, робне резерве и усклађивање са трговинским обавезама
Забрана увоза док има домаће робе	Предност српском произвођачу	Контрола тржишта и провера усклађености са међународним споразумима
100.000 евра националних акција сваком грађанину	Грађани као сувласници природних и државних ресурса	Процена целокупне имовине, правни модел и правила исплате прихода
Забрана продаје државних ресурса	Национално богатство припада свим генерацијама	Законска ограничења, контрола концесија и модел управљања губицима

Спор о богатству, државним пословима и „Зајму за препород Србије“

Златановић је Карићу поставио питање које се ретко директно поставља крупним привредницима: може ли човек у систему без истински слободног тржишта да стекне велико богатство а да држава није отворила врата, дала гаранције или омогућила привилегован приступ инфраструктури. Као примере је навео мобилну телефонију, предајнике и послове у Русији, наглашавајући да многи грађани верују да би и сами постали милионери када би имали партнерство са државом. Питање није формулисао као пресуду о незаконитости, већ као захтев да Карић објасни границу између пословне способности и политичке привилегије.

Карић је реаговао веома оштро и одбацио тврдњу да је богатство стекао из „Зајма за препород Србије“. Позвао се на документе државне комисије из времена Зорана Ђинђића, Вука Обрадовића и Млађана Динкића, као и на текст „Блица“ из априла 2001, тврдећи да је провером установљено да компаније породице Карић нису користиле тај новац. Поновио је понуду да ће исплатити 100.000 евра ономе ко документује да је његова компанија узела макар један цент тог зајма.

За мобилну телефонију Карић је изнео верзију по којој је америчка компанија ЦГИ, после увођења санкција, свој удео продала руској компанији породице Карић уз одобрење америчког ОФАЦ-а, док држава Југославија није финансирала опрему. Признао је да је сарађивао са државним структурама и политичким врховима у Русији, укључујући породицу Бориса Јељцина, али је то представио као неизбежан део великих инфраструктурних пројеката, а не као доказ да је добио новац Србије. Навео је изградњу објеката Централне банке Русије, хотела, фабрика, банке, осигуравајуће компаније и универзитета као доказ да је капитал стекао пословима изван Србије.

Карић о Милошевићу: против репресије, али за отпор колонијалном моделу

Карић је рекао да је током студентских протеста 1996. стао уз студенте и да је Слободану Милошевићу саветовао да их прими као родитељ, призна изборну вољу и, ако је потребно, распише изборе. Тврдио је да је власт потом послала пореску полицију и друге контроле на његове компаније као освету. Испричао је и да је 1997. покушао да за заједнички сто доведе Војислава Шешеља и Вука Драшковића и да је разматрао председничку кандидатуру јер је сматрао да привредници морају непосредно да утичу на државну политику.

Иако је Милошевића критиковао због полицијског насиља, гушења медија и неприхватања приватне транзиције коју му је предлагао, Карић му је признао државнички отпор западним корпорацијама и НАТО-у. Изнео је став да би Милошевић остао прихватљив Западу да је дозволио распродају националне имовине и претварање Србије у економску колонију. Његово изручење Хашком трибуналу назвао је отмицом и срамним чином, уз оцену да је Милошевић на крају животом платио државну политику коју је водио.

Подршка Тадићу 2004. и спорни податак о Карићевом резултату

Карић је подсетио да је у другом кругу председничких избора 2004. подржао Бориса Тадића јер је себе сматрао човеком демократске оријентације, приватног предузетништва и слободног тржишта. У интервјуу је више пута тврдио да је у првом кругу реално освојио 24 одсто, док му је, како је рекао, после крађе признато 19,7 одсто. На том искуству заснива и тврдњу да је његов политички успон био разлог за касније уништавање и одузимање компанија породице Карић.

Ради потпуног контекста, у извештају ОЕБС-а о председничким изборима 2004. званично је забележено да је Богољуб Карић освојио 18,23 одсто гласова и заузео треће место. То се не поклапа ни са 24 одсто које Карић сматра стварним резултатом ни са 19,7 одсто које је у разговору навео као званично признат проценат. Извештај ОЕБС-а о изборима 2004. Ова разлика не брише његову оптужбу да је покраден, већ читаоцу омогућава да јасно раздвоји Карићево сећање и политички став од званично објављеног резултата.

Најтежа оптужба Карића усмерена је ка власти после 2000.

Карић је за економско уништавање Србије највише оптуживао власт Војислава Коштунице и економске „експерте“ после 2000. године. Тврдио је да је та власт затворила фабрике, отпустила између 800.000 и милион људи, продала предузећа и земљиште далеко испод вредности и домаћу економију претворила у тржиште за стране компаније. По његовој верзији, циљ није била модернизација, већ уништење домаће индустрије и стварање јефтине радне снаге зависне од увоза.

Навео је да је био председник Коштуничиног економског савета и да је помагао у окупљању саветничког тима, али да су његови предлози о развојној банци са каматом од један одсто и ширењу српских компанија на регионална тржишта одбачени. Тврдио је да је касније полицијским кордоном угашен велики део система БК, укључујући телевизију, банку, осигурање и мобилну телефонију, како би се зауставио његов политички раст. Рекао је и да постоје европске одлуке које обавезују државу да врати имовину и надокнади штету, али конкретан акт у самом интервјуу није показан.

Златановић није прихватио да се сва одговорност за економско стање пребаци на период после 2000. Подсетио је да многа предузећа нису радила ни деведесетих и да су инфраструктурни пројекти постојали и пре Вучића. Истовремено је садашњој власти приписао уништење и јефтину продају ПКБ-а, претварање јавних предузећа у акционарска друштва ради будуће продаје, одсуство домаће аутомобилске индустрије, огромно задуживање, исељавање становништва и изградњу неких од најскупљих ауто-путева у Европи.

Карић је на то одговорио да не жели да брани Вучића, али да се мора признати изградња хиљада километара ауто-путева, регионалних и сеоских путева. Златановић је узвратио да су многи правци започети раније, а да их је Вучић наставио по ценама далеко већим од оправданих. Разговор је тако показао једну од главних разлика: Карић је спреман да појединачне резултате власти призна и онда када критикује систем, док Златановић сматра да се инфраструктура не може издвојити од цене, корупције, дугова и ширег биланса режима.

Косово и Метохија: спор о Коштуници, Бриселском споразуму и одговорности Вучића

Посебно оштра расправа вођена је о Косову и Метохији, јужној српској покрајини која је по Уставу саставни део Републике Србије, а која се налази под фактичком окупацијом албанских сепаратистичких власти у Приштини и снажним међународним војним и политичким покровитељством. Карић је тврдио да је Коштуничина власт направила историјску грешку када је ослободила албанске затворенике без истовременог решавања положаја српских затвореника и будућих оптужница. Позвао се на податак, који је приписао једном генералу из Ниша, да је против Срба касније покренуто око 4.700 поступака за ратне злочине, али доказ за ту бројку није представљен у емисији.

Карић је рекао да је Покрет снага Србије 2004. протестовао против успостављања царинских и граничних механизама према Косову и Метохији, јер је у њима видео корак ка издвајању покрајине из Србије. Тврдио је да су представници Италије, Немачке, Француске и САД тражили да његов покрет одустане од блокада, уз образложење да су царине потребне за борбу против шверца. По Карићу, иза тог аргумента скривало се постепено прављење границе.

Говорећи о Бриселском споразуму, Карић је оценио да су Србија и њени представници преварени обећањима да ће Срби у покрајини задржати полицијске, правосудне, образовне и локалне механизме заштите. Није прихватио Златановићеву оцену да је једино могуће објашњење свесна издаја, већ је оставио простор за неспособност, наивност и погрешно поверење у ЕУ, САД и Русију. Златановић је био изричит: по њему су Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић знали шта потписују, а Бриселским споразумом прихватили су институционалну државност сепаратистичког система у Приштини и укинули преостале институције Србије на терену.

Карић је представио и ранији предлог за економски експеримент на Косову и Метохији: запослени Срби и Албанци добили би 49 одсто акција предузећа, а 51 одсто припало би америчким, европским, руским и другим страним компанијама које би гарантовале инвестиције и заједнички интерес. Он верује да економско сувласништво може да спречи сукоб, али је рекао да тај предлог никада није прихваћен. Оценио је и да је Србија деведесетих остала без стварних савезника, док су Хрватска и Словенија имале Запад, бошњачка страна шири исламски свет, а Русија под Борисом Јељцином није могла да помогне.

Карићева тврдња о Солани, демографији и досељавању

Карић је испричао да му је Хавијер Солана 2004. наводно рекао да Србија не треба да очекује улазак у Европску унију пре 2030. године и да је за европску интеграцију „превелика“, односно да би бројем становника требало да буде ближа Хрватској и Босни и Херцеговини. Тај разговор није документован у материјалу који прати интервју, па га треба разумети као Карићево лично сведочење. Он га повезује са оценом да спољни центри моћи деценијама раде на слабљењу Србије, отимању Косова и Метохије и подстицању сепаратизма у Војводини.

У истом контексту Карић је тврдио да је Србију за десет година напустило око пола милиона Срба, док је готово 200.000 људи из Азије и Африке добило личне карте и, како је формулисао, „бирачка места“. У разговору нису представљени подаци МУП-а, бирачког списка или решења о држављанству који би потврдили да та лица имају право гласа, па ту тврдњу не треба изједначавати са утврђеном чињеницом. Карић је ипак упозорио да би политичко насиље после избора изазвало нови талас исељавања и „сеобу“ у којој би Србија неповратно изгубила стотине хиљада или милионе људи.

Највеће неслагање: да ли ће Вучић мирно предати власт?

Карић је рекао да верује јавној изјави Александра Вучића да ће, ако опозиција победи, изаћи пред камере и честитати победницима. Као пример је навео Мила Ђукановића, који је после више деценија власти прихватио губитак парламентарне већине у Црној Гори. Карић тврди да је лично честитао Ђукановићу што није покушао да купи пресудан мандат, а да му је Ђукановић одговорио да жели да грађани виде шта ће нова власт урадити.

Златановић је ту процену одлучно одбацио. Рекао је да политички и пословни кругови повезани са режимом не могу мирно да прихвате смену ако после ње следе питања о пореклу имовине, корупцији, наркотицима, полицијским аферама и одговорности за Косово и Метохију. Именовао је Андреја Вучића, Николу Петровића и Веселина Милића, а у транскрипту се чује и презиме Ковач, тврдећи да људи који су стекли огромну моћ немају разлог да добровољно препусте институције које их штите.

Водитељ је формулисао своју бојазан речима: „Нећемо ми да пуцамо — пуцаће они.“ Претходно је говорио о полицијским и државним функционерима повезиваним са тешким кривичним делима и трговином дрогом, као и о „Јовањици“, уз тврдњу да су људи блиски тадашњем министру одбране Братиславу Гашићу били обухваћени поступцима. Све те наводе Златановић је употребио да објасни зашто не верује да је довољно позвати на помирење: ако се закон спроведе, део садашњих моћника морао би да одговара, па мирна транзиција не зависи само од добре воље победника.

Карић: Србија не сме после избора да се врати у деведесете

Карић је упозорио да би постизборни сукоби вратили Србију тридесет година уназад. Сматра да би победа било које стране, ако половина друштва ту победу доживи као егзистенцијалну претњу, могла да произведе улице, туче, погибије и нова исељавања. Његова политичка амбиција је да буде посредник који ће спречити реваншизам, а истовремено омогућити институцијама да примене закон на свакога ко је починио кривично дело.

Златановић је одговорио да се народ и „мафија“ не могу помирити као две равноправне стране. По њему, помирење је могуће међу грађанима различитих политичких погледа, али не сме бити изговор да се обуставе истраге за корупцију, злоупотребу полиције, наркотике, пад надстрешнице или противуставне поступке на Косову и Метохији. Карић се сложио да закон мора да важи, али је инсистирао да се одговорност утврђује у поступку и да Србија не сме да уђе у анархију или колективну освету.

Сукоб о СПС-у, Ратку Младићу и „црвеној линији“

Пред крај разговора Златановић је предложио да Карић учествује у предизборној дебати са представницима студентске листе, власти, СПС-а и других странака. Карић је у први мах одговорио да не види равноправног саговорника и упитао са ким би, после толико година искуства, требало да „игра тенис“. Златановић му је узвратио да дебата није признање једнаког животног учинка, већ начин да се програми и противречности јавно оголе.

Као пример је навео СПС, чији представници, по његовим речима, одлазе на сахрану Ратка Младића, иако је та странка раније истицала сопствену улогу у његовом хапшењу. За Златановића таква политика показује да мора постојати морална и политичка „црвена линија“ преко које се не прелази зарад коалиције и функције. Карић се сагласио да Срби не смеју да се одричу људи које сматрају својим херојима, али је поновио да су разговор и директно сучељавање бољи од медијског вређања.

Карић је на крају прихватио позив на дебату са кандидатима за председника Владе које предложе студентска листа, владајућа коалиција или друге изборне листе. Поставио је један услов: разговор мора бити о конкретним економским и политичким програмима, без личног понижавања и увреда. Ако телевизије не желе да уступе студио, рекао је да је спреман да дебату води на улици или у било ком независном медију.

Између великог програма и великих непознаница

Интервју је показао да Карић у кампању улази са програмом који спаја снажну државу, заштиту домаће производње, високу социјалну потрошњу, предузетничку реторику и радикално ширење грађанског власништва над националним ресурсима. Његова обећања су велика: 600 евра минималне пензије, бесплатни лекови, годишњи прегледи, плате које задржавају лекаре, преполовљена администрација, 12 министара, 125 посланика, гарантоване цене, фабрике за прераду и по 100.000 евра у акцијама сваком грађанину. За већину тих мера у разговору нису дати рокови, потпуни буџетски прорачуни ни нацрти закона, што ће бити главни тест озбиљности програма у наставку кампање.

Златановић је, са друге стране, непрестано враћао разговор на питање политичке моћи: ко контролише институције, ко ће чувати гласове, може ли капитал настати без државне подршке, ко ће одговарати после смене власти и зашто би режим добровољно предао механизме који га штите. Његова јавна опклада да Карић неће прећи цензус била је највидљивији израз сумње у гостову процену сопствене снаге, али не и једино неслагање. Дубљи спор водио се око тога да ли Србији пре свега недостаје способан менаџер и систем, како сматра Карић, или је претходно неопходан раскид са организованом политичком и криминалном моћи, на чему инсистира Златановић.

Зато овај интервју није био промотивни разговор у којем се кандидату само уступа микрофон. Карић је добио простор да без скраћивања изложи биографију, политичке процене и економски програм, али је истовремено морао да одговара на сумње о државним пословима, медијској блокади, изборној контроли, Косову и Метохији, односу према Вучићу и реалности сопствених процената. На бирачима је да процене да ли у његовој понуди виде искуство потребно Србији или обећања чија величина надмашује представљене механизме за њихово остварење.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић

---