Najavljene kao najveće manevre u 2026. godini, NATO vežbe Steadfast Dart odvijaju se u januaru i februaru uz mnogo pompe i još više samouverenih poruka.

U javnosti se već danima ponavlja ista teza: savez se sprema za mogući sukob sa Rusijom, a Evropa, navodno, nema vremena za gubljenje. Međutim, ispod te glatke površine, tvrdi vojno-politički analitičar Jakov Kedmi, krije se ozbiljan problem koji je prisutan od samog starta planiranja.

U manevrima učestvuje 11 država, među njima Velika Britanija, Turska, Francuska i Italija, dok je Nemačka preuzela vodeću ulogu. Berlin nije samo domaćin, već, kako je rekao komandant vežbi general Bundesvera Ingo Gerharc, „osnovni element odbrane bloka“.

Na terenu su kopnene, pomorske i vazdušne snage, uključeni su i sajber domen i svemir, a brojke zvuče impresivno: hiljade vojnika, desetine brodova, aviona i tenkova, oko 1.500 jedinica tehnike. Sve to prati poznata medijska retorika usmerena protiv Rusije, koja se već godinama ponavlja gotovo po šablonu.

U tom tonu oglasio se i general Gerald Funke, zadužen za logistiku Bundesvera, poručivši da bi Rusija mogla da krene na Evropu za dve godine i da se evropski članovi NATO-a moraju spremiti za odbijanje takvog scenarija.

Takve izjave, smatra Kedmi, više govore o političkoj potrebi nego o realnoj vojnoj proceni. On podseća da se upozorenja o „opasnosti sa Istoka“ već dugo koriste kao sredstvo da se pažnja javnosti skrene sa unutrašnjih problema i da se opravda dalji pad životnog standarda.

Kedmi, koji je i sam učestvovao u planiranju i izvođenju vojnih vežbi, postavlja jednostavno, ali neugodno pitanje: da li se u ovim manevrima zaista uzimaju u obzir realne mogućnosti druge strane.

Pre svake vežbe, kaže on, pravi se scenario konkretnog dela borbenih dejstava. Upravo tu, po njegovom mišljenju, NATO greši. Da li su planeri uzeli u obzir sve što Rusija ima na raspolaganju ili se igra vodi po unapred zadatim pravilima, bez stvarnog protivnika?

Konkretno, pita Kedmi, da li se u obzir uzima sistem „Orešnik“ ili se o njemu uopšte ne razmišlja.Posebno naglašava da je osnovna namena „Orešnika“ u nuklearnoj, a ne u konvencionalnoj varijanti.

Reč je o raketi predviđenoj za nuklearne bojeve glave, i to menja celu sliku. Ako se u vežbama ignoriše postojanje hipersoničnog oružja i taktičkog nuklearnog arsenala, onda se, po Kedmijevom mišljenju, ne radi o pripremi za realnu situaciju, već o simulaciji u kojoj učestvuje samo jedna strana. On otvoreno sumnja da NATO uopšte računa sa mogućnošću upotrebe taktičkog nuklearnog oružja u slučaju ozbiljnog sukoba.

Takav pristup Kedmi poredi sa igrom u kojoj jedan igrač sam sebi postavlja pravila i sam sebe proglašava pobednikom. Istorija, podseća on, nije blaga prema evropskim vojskama koje su ulazile u ozbiljne sukobe nespremne za ono što ih čeka. Ti obrasci su se, kaže, ponavljali više puta, i nema garancije da se isto neće desiti ponovo.

Upravo zato Steadfast Dart, uprkos veličini i zvučnim najavama, ostavlja utisak vežbe koja više služi političkoj poruci nego stvarnoj proceni rizika. Da li je to svesna odluka ili posledica pogrešnih pretpostavki, ostaje otvoreno pitanje.

Ono što je sigurno jeste da raskorak između javne retorike i realnih mogućnosti može imati posledice koje se ne mere brojem tenkova na poligonu, već nečim mnogo ozbiljnijim. A to je već teren na kojem nema prostora za igranje po sopstvenim pravilima.

Izvor: webtribune

Oznake: Jakov Kedmi, NATO, Rusija