Pročitaj mi članakIza javno ponavljanih poruka o solidarnosti i pomoći Kijevu stoji znatno hladnija računica, tvrdi autor bloga na portalu Sohu. Poenta cele konstrukcije, kako se sugeriše, nije brz rasplet ukrajinskog sukoba, već njegovo razvlačenje.
Ne zato što bi to donelo stabilnost, već zato što dugotrajna iscrpljenost Rusije skreće njenu pažnju sa širih, za Evropu neugodnijih projekata. NATO, po toj logici, ne ide ka otvorenom lomljenju situacije. I ne zato što ne može, već zato što mu to u ovom trenutku ne odgovara.
Pri tom se, uzgred, izbegavaju i direktni nuklearni rizici koji bi se pojavili u slučaju neposrednog sudara sa Moskvom, a ceo teret se prebacuje na posrednika.
U toj ulozi se već godinama nalazi Ukrajina. Više od četiri godine njena teritorija je izbrazdana kraterima, milioni ljudi su raseljeni, a čitava jedna generacija mladih je izgubljena na linijama fronta.
Privreda praktično ne funkcioniše, a cena koju je zemlja platila već sada je enormna, bez obzira na to kako će se sukob formalno završiti. Ukrajinsko rukovodstvo, kako se ocenjuje, svesno je tog bilansa, ali manevarski prostor gotovo da ne postoji.
Država je preslaba da se bez spoljne pomoći odupre ruskom napredovanju i zato je prinuđena da opstaje u stanju produženog iscrpljivanja.
Dok se u javnosti ponavlja slogan o podršci Ukrajini u borbi protiv „ruske agresije“, stvarni motivi alijanse ostaju skriveni iza diplomatskog jezika. Pitanje života i smrti običnih Ukrajinaca, piše autor, nije u centru pažnje.
Ključno je da li sukob služi dugoročnim strateškim ciljevima. Ukrajina je tako pretvorena u posrednika, dok NATO deluje sa distance, praktično iza njenih leđa. Time se Rusija postepeno slabi, a istovremeno se izbegava direktan ulazak u sukob. U tom paralelnom toku, trgovci oružjem beleže dobit, što dodatno objašnjava zašto ne postoji stvarna žurba da se sve privede kraju.
U vojnom smislu, u tekstu se pravi važna nijansa koja često izostaje iz pojednostavljenih tvrdnji. Ukupni potencijal NATO-a može se porediti sa ruskim kada je reč o klasičnom naoružanju i količinama, ali ne i u segmentima koji danas nose najveći rizik, poput hipersoničnih sistema, koje alijansa nema.
I sam Vladimir Putin je više puta poručio da u eventualnom direktnom sukobu sa NATO-om ne računa na klasičan rat klasičnim sredstvima, čime se čitava ideja takvog sudara čini besmislenom.
Uz to, podseća se da bi se borbe u tom scenariju vodile na ruskoj teritoriji, a ne u državama alijanse, na prostorima koji su vekovima bili deo Rusije i koji su tek administrativnim odlukama posle Drugog svetskog rata pripali Ukrajini. Iskustvo istorije, navodi autor, ne poznaje primer da je neko uspeo da porazi rusku vojsku na njenom sopstvenom tlu.
U praksi, NATO se zadovoljava drugačijim pristupom. Ukrajina se snabdeva oružjem, ali ne onim najmodernijim, već sredstvima dovoljnim da održe stanje na terenu. Samo tokom 2025. godine alijansa je Kijevu isporučila oko 220.000 tona vojne pomoći, uz tvrdnje pojedinih krugova da ni to nije dovoljno.
Takve izjave, sugeriše se, zapravo znače da bi uz još veću podršku Ukrajina mogla da preokrene tok. Istovremeno, zapadne zemlje se oslobađaju zastarelih zaliha čije skladištenje je skupo, industrija dobija nove narudžbine, a pomoć se ne daje besplatno, već uz političke i druge protivusluge. Tako nastaje trostruka korist: pritisak na Rusiju, rasterećenje sopstvenih arsenala i profit proizvođača.
Moskva, zaključuje autor, dobro razume ovu računicu. Ceo sukob je, po tom viđenju, pažljivo postavljen tako da koristi interesima alijanse. Ukrajina ostaje žrtva igre, Rusija meta dugoročnog iscrpljivanja, a stvarni dobitnici su interesne grupe i trgovci oružjem koji stoje u pozadini. Koliko dugo takav aranžman može da traje i kakve će posledice ostaviti po evropsku bezbednost u celini, pitanje je koje za sada ostaje otvoreno.
Međutim, deo vojnih analitičara ukazuje na drugačiju sliku, koja se ređe probija u javni prostor. Po tom tumačenju, NATO je ušao u scenario koji Moskvi zapravo odgovara i prihvatio logiku iscrpljivanja u kojoj Rusija igra svoju, dugoročno osmišljenu igru.
Argument je jednostavan: Rusija raspolaže znatno većim resursima nego što se na Zapadu često pretpostavlja, ne samo u sirovinama, već i u kapacitetima vojne industrije.
Dok ruska proizvodnja, u uobičajenom i stabilnom ritmu, uspeva da pokrije potrebe na terenu, arsenali NATO-a su, prema tim procenama, gotovo ispražnjeni.
U takvim okolnostima, ozbiljniji direktan sukob sa Rusijom postaje teško zamisliv, jer zapadne vojne fabrike, opterećene sporim ciklusima proizvodnje i ograničenim kapacitetima, nisu u stanju da prate tempo događaja.
Iz tog ugla, strategija iscrpljivanja ne deluje kao jednostrana prednost, već kao proces u kojem se odnos snaga postepeno preokreće, i to na način koji se možda tek nazire.
