Pročitaj mi članak„Svako ima pravo na pravično i javno suđenje u razumnom roku pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom ustanovljenim sudom.“ (Član 32 Ustava Crne Gore)
„Судије су уста закона.“ (Аристотел, „Никомахова етика“)
„Iudex est lex loquens.“ – „Судија је закон који говори.“ (Латинска правна изрека)
Одлуком У-III бр. 476/21, од 21.фебруара 2025.године, Уставни суд Црне Горе (судије: Снежана Арменко, предсједница Вијећа, Момирка Тешић и Фарук Ресулбеговић) одбио је уставну жалбу моје супруге Драгице Гајовић, из Подгорице, поднијету 22.априла 2021.године, против пресуде Вишег суда у Подгорици, Гж.бр.6128/20, од 5.априла 2021.године.
Уставна жалба је поднијета због повреде права на правично суђење, из члана 6 став 1 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), те из, горе цитираног, члана 32 Устава Црне Горе (у даљем тексту: Устав), извршеног „незаконитим поступањем и одлучивањем Извршног и парничних судова“
У члану 6 став 1 Конвенције, прописано је: „Свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама,…има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованом на основу закона…“.
Жалиља је предложила Уставном суду да укине ожалбену пресуду Вишег суда у Подгорици и предмет врати том суду на поновни поступак, у складу са чланом 76 став 1 Закона о Уставном суду Црне Горе (у даљем тексту: ЗУС):
„Кад Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом повријеђено људско право или слобода зајемчени Уставом, усвојиће уставну жалбу и укинуће тај акт, у цјелини или дјелимично и предмет вратити на поновни поступак органу који је донио укинути акт.“
Пресудом Вишег суда у Подгорици, Гж.бр.6128/20,од 5.априла 2021.године (судија: Мирјане Поповић, предсједнице Вијећа, Соње Драшковић и Ранка Вукића), одбијена је жалба моје супруге, „као неоснована“ и потврђена пресуда Основног суда у Даниловграду, П.бр.233/20, од 30. октобра 2020.године (предсједнице Суда и судије Милице Јововић).
Првостепеном парничном пресудом Основног суда у Даниловграду одбијен је, „као неоснован“, тужбени захтјев моје супруге, којим је тражила да се прогласи недопуштеним извршење, на основу незаконитих извршних решења Основног суда у Подгорици (у даљем тексту: Извршни суд) И.бр.1733/08,од 30.априла 2014.године (судије Милене Матовић) и Ип.бр.851/14,од 22.априла 2015.године (судија: Лидије Митровић, предсједнице Вијећа, Ане Бечановић и Милице Влаховић), те да се наложи туженом (Удружењу осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд) да јој поврати исплаћени новчани износ од 2.025,09 евра.
У вријеме подношење предлога за извршење (6. мај 2008.године) нијесу били испуњени услови из члана 12 Закона о извршењу и обезбјеђењу. Прецизније, у правном поретку Црне Горе није постојао законски акт, нити међународни уговор, којим су прописани услови за признање и извршење стране судске одлуке (пресуде Првог општинског суда у Београду XXV П.бр.302/2001, од 21.маја 2001.године). Ово доказује и незаконито „чекање“ (неоправдано одуговлачење поступка) Извршног суда док ступи на снагу (међународни) Уговор између Црне Горе и Републике Србије о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима (у даљем тексту: Уговор).
Закон о потврђивању Уговора је објављен у „Службеном листу Црне Горе – Међународни уговори“, број 47/2009, од 21. октобра 2009.године. Уговор се привремено примјењивао од дана потписивања, то јест од 29.маја 2009.године. То значи да је Уговор потписан и почео да се примјењује више од годину дана послије подношења предлога за извршење стране судске одлуке.
Извршни суд је незаконито примијенио одредбе Уговора који се односе на признање и извршење стране судске одлуке, иако није био на снази у вријеме подношења предлога за извршење. Надаље, у Уговору не постоји ниједна одредба са ретроактивним (повратним) дејством на судске поступке извршења који су у току, односно који нијесу окончани до почетка примјене Уговора.
Виши суд у Подгорици, као другостепени парнични суд, у својој пресуди само је констатовао, без обавезујућег заузимања правног става, да „Неосновани су наводи из жалбе тужиље којим се тврди да у вријеме подношења предлога за извршење није била могућа примјена…Уговора…(јер) се тужиља…позива на…разлоге…на које се позивала у предметном извршном поступку, подносећи приговоре о којима је правоснажно одлучено“?!
Моја супруга је у жалби навела и друге разлоге који доказују повреду права на суђење у разумном року.
Предлог за извршење је поднијет 6. маја 2008.године. Првостепено извршено решење је донесено тек 30. априла 2014.године, дакле, послије готово шест година?! А другостепено извршно решење је донесено 22. априла 2015.године, односно, готово седам година послије подношења предлога за извршење?! Оваквим поступањем, Извршни суд је, не само повриједио право на суђење у разумном року, него је и прекршио императивну одредбу из члана 4 став 1 тада важећег Закона о извршном поступку („У поступку извршења суд је дужан да поступа хитно.“) Такође, извршни суд је прекршио и императивну одредбу из члана 10 став 1 истог Закона („О предлогу за извршење суд је дужан да одлучи у року од пет дана од дана подношења предлога“). Рок од пет дана је преклузивног карактера и не може се продужавати одлуком суда..
Главни дуг по страној судској одлуци износио је 91,62 евра, а трошкови парничног поступка 7,89 евра. Незаконито одређеном затезном каматом од стране Извршног суда, укупна обавеза моје супруге, као извршног дужника, увећана је на 2.025,09 евра (преко 22 пута)?! У период њене дужничке „доцње“ незаконито је урачунато (и обрачуната затезна камата) и вријеме од 30. маја 2008.године (када је поднијет предлог за извршење) до 22. априла 2015.године, када је донијето другостепено решење о извршењу. Значи, Извршни суд је у „доцњу“ тужиље урачунао (те обрачунао затезну камату и „надувао“ извршно потраживање) и за период незаконитог одуговлачења извршног поступка. Тиме је Извршни суд незаконито продужио трајање „доцње“ моје супруге, као извршног дужника, за скоро седам година?!
Из напријед наведеног, недвосмислено произилази да је незаконитим поступањем и одлучивањем Извршног и парничних судова повријеђено њено право на правично суђење.
Уставни суд је назначио да „сматра да оспореним пресудама подносиоцу није повријеђено право на правично сушење“, иако у својој Одлуци није, чак, ни поменуо, а камоли цијенио, чињенично и правно, утемељене наводе уставне жалбе о неоправданој дужини трајања извршног поступка.
Наведено представља грубо кршење члана 75 ЗУС-а, по коме „Уставни суд одлучује о повреди људског права или слободе зајемчене Уставом на коју се указује у уставној жалби“.
Према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), право на правично суђење подразумијева, између осталог, праведно и правично (законито) поступање суда у разумном року, као и дужност суда да темељно испита тужбени или жалбени захтјев, аргументе и доказе странке и да врши њихову правну процјену, те заузме и објави правни став о њима. То значи да је суд дужан да оцијени релевантне наводе странке, разложним образложењем битних навода тужбеног или жалбеног захтјева.
Из праксе ЕСЉП произилази да би се двије године пред судом могле сматрати границом, а њеним прекорачењем, због „претјераног трајања“ и „неразумног протека времена за један судски степен“, случај постаје сумњив са становишта повреде права на правично суђење у разумном року. Разумни рок је прекорачен, односно дошло је до кршења права на правично суђење ако је укупно трајање поступка било предуго или је „било дугих периода неактивности надлежних органа, за које није постојало оправдање“
„Неактивност суда коју карактерише одсуство било какве процесне радње током одређеног времена“, по мишљењу ЕСЉП, сматра се „превазилажењем оквира разумног трајања поступка“. „Предуго трајање судског поступка као последице неажурног рада суда“, као и „одуговлачење поступка без ваљаних разлога“, „представља повреду права на суђење у разумном року“.
Ето, тако „дијеле правду“ заробљени судови и судије, као пипци система владавине неправа још из доба Мила Ђукановића! Наведено доказује и да су судије Уставног суда, углавном, правнички анонимуси, који се бирају по страначкој припадности или наклоности, а не као истакнути правници, како Устав налаже!
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
