Opet je počelo. Rascep se nazire još kad je neko prvi put pomenuo izbore. Izbori odmah, ili prvo uslovi pa izbori, izbori bez opozicije ili izbori sa opozicijom. A Aleksandar Vučić ih još nije ni raspisao i ne znamo da li će uopšte to da uradi. Mogu li studenti pritiskom da nateraju predsednika Srbije da ispuni njihov zahtev za raspisivanjem izbora?
Рушење корумпираног режима требало би да буде довољно јак мотив да нас држи окупљене око најмањег заједничког чиниоца, а то је – да му видимо леђа.
Шта ће бити од Србије ако се тренд поделе и закопавање у ровове настави?
Режим ће наћи начине да оснажи поделе, а за то време Ћациленд ће се проширити, похара Србије ће се наставити, одмазда ће завладати.
Моћ бунтовног табора, студентског, грађанског, опозиционог, како год га назвали, јесте у саборности. Само то заједништво чврсто стоји насупрот репресије режима. Зато не би требало затварати врата разговорима међу разним чиниоцима побуњеног фронта.
Делимо се, а избора ни на видику
Већ смо почели да личимо на мађарску химну, свако вуче на своју страну, а избора још ни на видику.
Једини засад извесни су они 8. јуна у Зајечару и Косјерићу. Модел наступа у Косјерићу где опозиционе странке стају на једну листу коју подржавају студенти је модел који је велики број лидера оценио као добар.
Када би Вучић испунио студентски захтев да се парламентарни избори одрже до краја јуна морао би да их распише до прексутра, а нешто ми се не чини да ће то да се деси. Вероватно покушава да се догега некако до тог 8. јуна и у зависности од резултата на тим изборима да режира наредне кораке.
Вучић ће на опозиционе потезе у овим градовима где има више бирача него пунолетних становника вероватно да одговори асфалтирањем путева по околним селима, поделом пакета са намирницама, плаћањем гласова онима који су климави. Напредњаци рачунају да ће им ова опробана стратегија помоћи да поново победе у тим градовима те да ће то да их мало консолидује, а да ће тонус бунта након тога да спласне.
Њихова победа на тим изборима прекрила би дефетизмом морал побуњеног грађанства и дала муницију неким опозиционим странака које би тада имале алиби да кажу да нема потребе да се иде на парламентарне изборе кад је овако прошло у овим срединама… И ето бандажиране поделе.
Како да студенти врате иницијативу у своје руке
Оно што би студенти требало да ураде како би предупредили ову ситуацију и вратили иницијативу у своје двориште је да у најскорије време изађу са неким озбиљним потезом – изборном листом и поново направе неки грандиозан скуп попут оног од 15. марта, ако је то сада могуће.
Протест на славији
Пошто је мало времена до 15. маја, могли би након тог датума да закажу велики протест како би показали своју релевантност и на њему захтевају расписивање избора уз ултиматум – не разилазимо се док се захтев не испуни. Избори би онда могли да буду расписани до 22. маја, што значи да би били одржани 5. јула.
Јесте да је боља варијанта са изборима у јуну, али чисто сумњам да је то сада могуће.
Ниједан исход од овог момента па надаље не подразумева лагодну будућност. Са изборима или без њих мораће још да се пумпа, буни, да се троше ђонови.
Шта ради опозиција
У случају да распише изборе и на њима студентска листа изгуби, у парламент улазе индивидуалци с интегритетом, али ненавикли на партијску дисциплину и хијерархију, а са друге стране бисмо имали армаду Вучићевих послушника који кидишу по команди.
Опозиција у скупштини
Опозиција би остала ван парламента, али би могла да буде од помоћи новој посланичкој групи и политичкој снази.
Уједно би могла да се спрема и преговара са студентском листом о финалном обрачуну – председничким изборима 2027. Према истраживању организације Црта студенте подржава око 60 одсто грађана, а социолог и главни истраживач јавног мнења у агенцији Демостат Срећко МИхаиловић каже да би „опозиција заједно са студентима, синдикатима, невладиним организацијама и јавним личностима освојила већину гласова“.
И у случају изборне победе студенти и грађани који их подржавају морали би ту победу да бране на улици. Дакле, улица нам не гине у наредним месецима. То ће сада бити тест издржљивости за обе стране.
Међународна подршка
Једино што ми се црта као извесно је да овај режим неће отићи без неког новог 15. марта, ако га буде било могуће поновити. Али овог пута са конкретним захтевима и међународном подршком која са стране Александра Вучића који губи кредибилитет треба да пређе на другу страну. А да би се то десило та друга страна треба да се политички консолидује.
Неће потенцијални партнери из ЕУ да разговарају са толико шареном групацијом у којој се прелама мноштво различитих интереса и идеологија.
Тај проблем су имали и када је у питању раштркана и нехомогена опозиција, а како би тек гледали на студентско шаренило. Јер потенцијалним међународним партнерима који тренутно сарађују са Вучићем није довољан мотив рушење њиховог досадашњег сарадника.
Они хоће да виде да ли с друге стране има наследника који ће имати капацитет да доноси одлуке и да је вољан за сарадњу. И хоће да то по могућству не буде неко колективно тело.
Без јаке политичке организације која би могла да парира Вучићевој армади само ћемо да наставимо да се мрцваримо.
Губљење енергије на лов на вештице
Већ сам писао о минама на које студенти морају да рачунају у изборном процесу који прекројавају Вучићеви кројачи и то по његовим мерама које могу да доведу до отрежњујућег шамара. О томе треба озбиљно повести рачуна.
Текст под насловом „Могу ли стварно студенти да сруше Вучића на изборима“ у око је убо морално-идеолошку полицију чији су кожни шињели закључили – види ти овога како критикује студенте. У питању су одрасли људи новинари, активисти, филозофи, уметници који студенте подржавају уз доктрину непогрешивости. Тиме су прекрижили и своју одговорност за све будуће последице и препустили се матици да их носи: „водите нас, ми смо слепи“.
Ко год то не уради, или не дај Боже укаже да би избори можда могли да имају и другачији исход сем победе проглашавају се за ћације. Тако су неки опозиционари који су досад били под чекићем режима, стали на наковањ побуњених грађана.
И то је сада наша стварност – енергија се троши на лов на вештице уместо да се усмери ка основном мотиву.
Таква помоћ студентима је сувишна, јер води једноумљу а против тога се ваљда и боримо. Ако се беспоговорно и некритички прихвата сваки став по чему се онда разликујемо од житеља Ћациленда.
У чему је разлика између култа личности, култа партије или култа непогрешивости новонасталог друштвеног покрета?
У покушајима враћања демократије, дијалога и пристојности у Србију, као и ојачавања критичке јавности не би требало да се играмо основним премисама на којима ове вредности почивају.
Поготово ако имамо јединствен и јасан циљ – слање корумпираног режима у прошлост.