Pročitaj mi članakPONIŽAVAJUĆI su bile spuštene pantalone trenerke Nikolasa Madura (na prvoj fotografiji nakon hapšenja, na desantnom brodu „Ivo Džima“), okovi i lanci koji su vezivali noge venecuelanskog predsednika na pisti vazduhoplovne baze „Stjuart“ dok su ga vodili iz Boinga koji je stigao iz zaliva Gvantanamo u neki hangar.
Agenti Federalne uprave za suzbijanje droga, zbijeni oko Madura, kao da su se namestili za grupnu fotografiju: pritvorenik sa lisicama na rukama, krupan, a oni poput lovaca na glave, likuju zbog svog najnovijeg trofeja.
Samo, Maduro se nije slomio. Njegovo podsmešljivo „Srećna Nova godina!“ tokom prebacivanja u sedište DEA u Njujorku nesumnjivo će se citirati i u godinama koje dolaze. Vremena su se zaista promenila. A posebno za Donalda Trampa.
Američki predsednik, koji je zakasnio 45 minuta na svoju potencijalno trijumfalnu konferenciju za štampu u Mar-a-Lagu, nije delovao kao baš srećan čovek. Odgovor je očigledan.
Dočepati se Madura je jedno, a dočepati se Venecuele je nešto sasvim drugo.
Sudeći po tome ko je ostao na vlasti u Karakasu, Trampov prvobitni plan je daleko od realizacije.
Ako imamo u vidu da je Tramp pre operacije „Apsolutna odlučnost“ primio američkog ambasadora u Kini, a Maduro kinesku delegaciju – nije teško pogoditi ko je povukao crvenu liniju (i bukvalno i figurativno) sa Trampom.
Odatle hrabrost, ultimatumi i odmah navedena granica mogućnosti. Prvi koji je poslat u korpu za spamove bila je opoziciona liderka Marija Korina Mačado, u kojoj Tramp ne vidi liderske kvalitete.
Trampovo obećanje da će preuzeti kontrolu nad Venecuelom tokom prelaznog perioda odmah se sukobila sa njegovim cenkanjem sa novim/starim vlastima zemlje. SAD, tvrdi on, neće rasporediti svoje trupe na teritoriji Venecuele ako vd predsednika Delsi Rodrigez bude radila ono što Vašington želi.
Šef Bele kuće želi samo jednu stvar: naftu, i to što je više moguće. Na šta je, uzgred budi rečeno, već dobio standardni odgovor iz Karakasa: „Nafta pripada narodu“.
Naravno, Tramp ima u rezervi štap. Već preti Karakasu drugim talasom napada, ali je pritom otkrio svoj glavni strah: strah od kopnene operacije. Od poslovičnih boots on the ground.
To je ono sa čime se Trampova Amerika neće moći nositi ni pod kojim okolnostima – čak ni u svom (južnoameričkom) dvorištu. A to ono što se dogodilo u noći između 2. i 3. januara čini ne nekom vrstom tektonskog pomeranja u geopolitici (malo li je puta Vašington po Latinskoj Americi u proteklih 200 i više godina koristio pesnice), već važnom domaćom političkom prekretnicom.
Glavni dobitnik u svemu nije toliko Tramp koliko državni sekretar Marko Rubio, koji je iskoristio diplomatsko pokriće operacije u Karakasu da značajno doprinese svojoj potencijalnoj predsedničkoj kampanji 2028. godine koristeći glasove Hispanoamerikanaca, kojih je sve više u Sjedinjenim Državama.
Ljudi iz Venecuele, Hondurasa, Meksika, Kube, El Salvadora ili Nikaragve, koji čine novo biračko telo Republikanske stranke, svakako ne mare za Ukrajinu ili globalističke težnje. A to nije nužno loša stvar.
Gorka ironija je u tome što je bolje slušati šta sam Tramp govori.
Ono što se dogodilo Maduru moglo bi se dogoditi bilo kome, samouvereno je izjavio američki predsednik, naizgled kao da ne vidi nikakve alarmantne paralele. Na primer, Madurov slučaj će se razmatrati u sudu Južnog okruga Njujorka (tu je venecuelanski predsednik optužen za narkoterorizam 2020. godine), gde su nedavno pretresani i Trampovi slučajevi.
Još zanimljiviji je pritvorski centar u kome se našao Maduro.
Među najpoznatijim bivšim „stanarima“ pritvora u Bruklinu Metropolitan Detention Center nije samo Epštejnova saučesnica Gislejn Maksvel, nego i ubica izvršnog direktora kompanije UnitedHealthcare Luiđija Manđonea i reper Šon „Didi“ Kombs. A takođe: bivši predsednik Hondurasa Huan Orlando Ernandez, koji je osuđen na 45 godina zatvora zbog šverca stotina tona kokaina u Sjedinjene Države kog je Tramp nedavno pomilovao.
To je bila nova potvrda stare izreke o američkom „kučkinom sinu“. Uostalom, Ernandez je (za razliku od Madura) političar desnice (što znači, svoj), a ne levice.
Pravi američki MAGA-desničari (na koje se Tramp oslanjao prilikom svog uspona na vlast) sada su – nakon noći u Karakasu – još manje „u svojim cipelama“.
Izjava Mardžori Tejlor Grin bila je krik iz srca. Kongresmenka, koja podnosi ostavku 5. januara, nemilosrdno je ocrtala ne stranački, već generacijski jaz u percepciji američke spoljne politike.
Bejbi-bumeri i polovina Generacije X i dalje podržavaju neokonzervativne ratove i tu retoriku, ali drugoj polovini Generacije X i većini narednih generacija sve vide i mrze činjenicu da i republikanci i demokrate podjednako podržavaju finansiranje vašingtonske ratne mašinerije.
I upravo to se (posebno u svetlu hvatanja Madura i njegove supruge) pretvara u ključnu spoljnopolitičku dilemu za Trampa u njegove preostale tri godine u Beloj kući: čvrsto podržavati odlazeće generacije koje napuštaju scenu ili investirati u budućnost stvaranjem nasleđa koje bi bilo prihvatljivo sledećim generacijama.
Čini se da 47. američki predsednik, kao iskusan biznismen, igra na dve karte odjednom.
Uprkos javnoj podršci operaciji, jedan ključni član Trampovog tima bio je odsutan iz medijskog polja u Situacionoj sobi: Džej Di Vens koji se smatra jednim od vodećih anti-jastrebova i najjačim kandidatom MAGA za izbore 2028-me.
Monroova doktrina teško da je karta za budućnost.
