Pročitaj mi članakUzalud me učiš da mrzim- ja to ne umem. Niti je ko moj to znao.
Hvala ti, ja to ne mogu, ja sam zahvalan Bogu i kad prebiram po jaucima…
Uzalud me učiš da mrzim- prestar sam ja za to, na ovoj su glavi vekovi osedeli a da nikom nije poželala zlo.
Ne umem ja to- pod ovom su šajkačom anđeli zimovali, i ovaj su gunj nosile mošti, i ovim su borama onoliki prtili do kuća…
A, moja je gorela…
Uzalud me učiš da mrzim – gde to da mi stane u dušu krcatu muka, bre!
Pa, ja i te muke volim, srbujem svoje jade i radosti, kako da mrzi čovek kojem su rasute kosti…
Koji je mleo kamen u brašno da te ugosti, sabirao otkose da ti postelji, jurišao tvoje bitke…
Uzalud me učiš da mrzim- nisam ti ja nalik, izvini, ja ću ostati Srbin, a ti mrzi i ne brini.
Suviše ja volim da bih umeo išta drugo- kako da mrzi dete sa njive što mu je plug od raspeća…
Kako da mrzi, šta će mu reći ona sveća?
Ona što dogoreva za oca, mater, sestre i braću.
Kako da mrzi dete za kojim se vuče očev kaput i đedovi brkovi.
Zaludu me učiš da mrzim- meni je majka nabrala šumskih jagoda i mrtva zavetovala da ih s tobom podelim.
S krvnikom, da se zasladiš, šta ti osim mržnje imaš..?
Ja beskraj te šume u kojoj si mi pobio sve- pa opet za mene lista i peva, ne plašim je se, tebe progoni…
Za večnost sam stariji od tebe, za pesmu njive i kolo kada se gizdave šljive uhvate u njega.
Za dobro sam te prerasto dve glave i za zdravicu preteko tri koraka.
U tvoje zdravlje, ja ću da srbujem moje muke i radosti.
Uzalud me učiš da mrzim- nisam ti ja nalik, izvini, ja ću ostati Srbin, a ti mrzi i ne brini.
Ne brini kuda ću- imam ja beskraj i vremena što ste mi otimali.
Odoh da opanke poteram na ispašu i poberem jeleke, još rađaju one njive što ste mi terali u leleke…
Ne umem da mrzim, izvini, Srbin sam, hodočasnik večiti, samo ti mrzi i ne brini…
