Pročitaj mi članakAMERIČKI rat protiv Irana nastavlja da uništava američki svet. Ovo se ne odnosi samo na američke baze na Bliskom istoku, već i na američke saveze.
Španija, koja je početkom marta zabranila Vašingtonu da koristi američke baze na svojoj teritoriji za napad na Iran, preduzela je novi korak – zabranila je korišćenje svog vazdušnog prostora.
„Madrid ne samo da zabranjuje korišćenje vazduhoplovnih baza Rota i Moron od strane borbenih aviona ili aviona-tankera koji učestvuju u napadu, već i zatvara svoj vazdušni prostor za američke avione bazirane u trećim zemljama, poput Velike Britanije i Francuske“, navodi se u članku u El Paisu.
Ministar spoljnih poslova Hose Manuel Albarez objasnio je da španske vlasti teže „da ne urade ništa što bi moglo doprineti eskalaciji tog rata“.
Izgleda da će SAD ovo preživeti. Donald Tramp je već izjavio da mu nije potrebna pomoć Španije i formalno – to je tačno. Dani španske vojne moći, kada su legendarni Tersiji činili teror širom Evrope, prošli su pre više od 400 godina, a sada je to, u najboljem slučaju, drugorazredna vojna sila. Problem je, međutim, u tome što Španija po ovom pitanju govori u ime cele Evrope. Ili bolje rečeno, Evropa govori jezikom Španije.
Ovo su izjave koje bi, pre samo 15 godina, delovale, ako ne jeretički, svakako izuzetno opasno. Tada se ideja transatlantskog jedinstva i američko-evropske solidarnosti smatrala praktično kičmom celog kolektivnog Zapada.
Tada Evropa nije videla nikakvu priliku, pa čak ni potrebu, da izađe ispod američkog odbrambenog kišobrana, a SAD su evropske resurse i kapacitete (ekonomske, kulturne, političke i ideološke) posmatrale kao deo sopstvenog arsenala za unapređenje američkih interesa i sveta usmerenog na Ameriku.
Kada je, početkom 2010-ih, Evropi bila potrebna američka pomoć da slome Libiju, Amerikanci su im priskočili u pomoć.
Kada je Evropi bila potrebna američka pomoć početkom 2020-ih da spasi kijevski režim i pokuša da nanese strateški poraz Rusiji, Amerika je takođe intervenisala.
Kada je, istih ranih 2020-ih, američki predsednik Džo Bajden proglasio ideju globalne konfrontacije između autokratija i demokratija, Evropljani su se okupili oko njega.
Sada, međutim, otvoreno i bez stida napadaju Donalda Trampa. Istina, nisu svi Evropljani delovali tako oštro i beskompromisno kao španska vlada, koju predvodi premijer Pedro Sančez. Međutim, cela Evropa, predvođena predsednicom Evropske komisije, Ursulom fon der Lajen, objavila je da će zaštititi Madrid od bilo kakvih sankcija koje bi SAD mogle da joj uvedu (a Tramp je Špancima već obećao potpuni trgovinski embargo).
Logika Evropljana je jednostavna. Oni iskreno veruju da njihovi postupci ne uništavaju, već, naprotiv, obnavljaju transatlantsku saradnju.
Evropa vidi Donalda Trampa kao glavnu prepreku razvoju te saradnje i, shodno tome, veruje da će poraz SAD u iranskom ratu ukloniti ovu prepreku.
Ako američki predsednik izgubi novembarske kongresne izbore, postaće u najboljem slučaju „hroma patka“ do kraja svog mandata (republikanci bi u novembru mogli da izgube kontrolu nad oba doma Kongresa). U najgorem slučaju, Tramp se suočava sa potpunim impičmentom zbog pokretanja agresivnog i nepotrebnog rata.
Shodno tome, Evropljani veruju da, umesto da spasavaju Trampa, treba da deluju u skladu sa logikom „gurni onoga koji pada“. U ovom slučaju – španskim rukama.
Međutim, ova logika ima najmanje dve ozbiljne mane. Prvo, poraz u ratu ne bi bio samo Trampov poraz. Pa čak ni samo poraz Sjedinjenih Država, koje bi morale da se povuku sa Bliskog istoka.
Bio bi to poraz celog Zapada.
Ako SAD ne uspeju u Iranu, to će liderima takozvanog sveta u razvoju demonstrirati ograničenja zapadne moći.
To su zemlje koje se trenutno potčinjavaju Zapadu – više iz straha ili navike, uprkos tome što ga već nadmašuju (a posebno Evropljane) u ekonomskom razvoju i tehnološkom napretku, a posebno u vojnim sposobnostima. A kada vide, kao što pokazuje iranski rat, da više nema kolektivnog Zapada, mogle bi pokušati da transformišu sadašnji Globalni Jug u kolektivni.
Sa svim posledicama koje iz toga proizilaze po zapadnocentrični globalni finansijski i politički sistem.
Drugo, Tramp nije neki fenomen, već potpuno logična manifestacija novog američkog političkog razmišljanja u kojem se sadašnje evropske elite sve više doživljavaju kao paraziti. A trenutak kada je Evropa efikasno izdala Sjedinjene Države neće biti zaboravljen na Kapitol Hilu.
Možda će se iz toga čak i izvući pouke.
Uostalom, državni sekretar Marko Rubio ne samo da je postupke Madrida nazvao „razočaravajućim“, već je i izjavio da bi nakon završetka rata u Iranu Sjedinjene Države mogle da preispitaju svoj pristup NATO-u kao organizaciji, a i svojoj obavezi da zaštite Evropu. Jer, ona je odbila da brani Ameriku u času kada je njoj bilo najpotrebnije.
A tada bi Evropljani mogli da drugačije sagledaju i evropski sistem kolektivne bezbednosti, svoje pokušaje da zastraše Rusiju i na svoje mesto u globalnom lancu ishrane.
Mogli bi potom i da zažale što Španiju nisu na vreme udarili po rukama…
