Teško je dostići nacionalno jedinstvo i potreban nivo zajedničke svesti tamo gde je poražavajući broj građana u ulozi armije poslušnih miševa glavnokomandujućih pacova – takozvani korisnici sigurnih jasli, partijski uhlebi i obezglavljeni botovi.

Vojska kukavica i nacionalnih štetočina.

Nevoljnici sakriveni iza paravana, u foto-sesiji svojih ličnih karata i glasačkih listića.

Zablentavljeni pinkožderi, toliko intelektualno oštećeni, da više veruju tv ekranima, nego činjenicama i okolnostima koji im „bodu oči“ na svakom koraku i ćošku.

Interesni manipulatori, materijalno  zbrinuti agitovanjem i propagiranjem gnusnih laži.

Nesrećni penzioneri, skuvani bez da imaju blagog pojma otkad i kako se kuvaju.

Svi skupa u narodu prepoznatljivi i po mantrama:

„Ćuti, može i gore…“
„Gledam svoja posla…“
„To se mene ne tiče…“
„Šta je – tu je, ja sam nemoćan…“

Sloboda, u bilo kakvom njenom vidu, se ne dobija. Niko je ne donosi i ne poklanja. Ne kupuje se, ne poručuje se, ne dostavlja se.

Sloboda se ima jedino ako se osvoji.

Može li je osvojiti zajednica hrabrih i osvešćenih, koji na svojim mišicama nose buljuk kupljenih, ucenjenih, sebičnih, kratkovidih i neupotrebljivih, pitanje je na koje se odgovor još uvek krčka, ali se ishod tog krčkanja  nazreo juče.

Napokon smo izašli iz ćorsokaka na dobar pravac.

Ne postoji više ništa što može da spreči oslobođenu, osvešćenu i odlučnu Srbiju da spasi i ove napred opisane mučenike njihovih sopstvenih okova i stranputice.

Nema svrhe vređati ih i prozivati, jer je to posao bez rezultata. Mora se i za njih i umesto njih potegnuti, jer nema sreće i slobode u nesrećnom, ucenjenom i porobljenom okruženju ni za koga.

Na drugoj strani obale moraju ostati  samo: kriminalci, lopovi, siledžije, batinaši, robijaši, organizatori, nalogodavci, ucenjivači, oportunisti, progonitelji i lažovi.