У савременом свету, где је перцепција важнија од стварности, анкете су постале моћније од самих избора. Када међународна корпорација попут Ипсоса објави да једна странка има „49,1% подршке“, ефекат није само информативан, већ психолошки. Људи почињу да верују да је власт непобедива, а опозиција немоћна, па се под маском научног истраживања спроводи психолошка припрема јавности – оно што се у модерним теоријама медија назива предиктивно програмирање.

Ипсос, Нилсен, Галуп и сличне агенције део су глобалне мреже која повезује корпоративне интересе, међународне институције и локалне центре моћи. Њихови главни клијенти нису грађани, већ државе, политичке странке и финансијски центри. Подаци које објављују не одређују само тренутни рејтинг, већ и смер јавног расположења, где би требало да иде друштво. Управо зато ове агенције често функционишу као политички барометри, али и као алат за усмеравање наратива.

На први поглед, анкета изгледа објективно: узорак од хиљаду испитаника, репрезентативан за целу земљу, све делује стручно и прецизно. Али кључ није у методологији, већ у контексту: ко је наручилац истраживања, ко бира питања и начин постављања, ко контролише интерпретацију и дистрибуцију резултата. Једна реченица у наслову вести, попут „Власт стабилна, опозиција у паду“, може да има већи ефекат од самог процента. Тако се бројке претварају у оружје за обликовање јавног мњења, а не за његово разумевање.

Када се грађанима више пута понови да је нека партија непобедива и да има апсолутну подршку, код дела популације се јавља осећај бесмисла изласка на изборе. То је класични ефекат предиктивног програмирања, идеја да ако се будућност довољно пута прикаже као извесна, људи ће престати да верују да могу да је промене. У том смислу, анкете постају самопроизводеће пророшанство: оно што се мери постаје оно што се остварује.

Улога медија у свему томе је пресудна. Када се резултати Ипсоса појаве на телевизијама са националном фреквенцијом, они добијају ауру ауторитета и научне тачности. У стварности, то су често само наручени наративи, намењени одржавању постојеће структуре моћи. Медији тиме не преносе истраживање, већ поруку система, да промене нису могуће и да су сви већ унапред поражени.

Право истраживање није оно које мери како мислимо, већ оно које разуме зашто мислимо тако. Док год се јавно мњење мери по жељи моћних, анкете неће бити огледало стварности, већ њена симулација. Зато је важно да народ научи да чита између редова, да разуме ко стоји иза сваке бројке и да препозна тренутак када наука престаје да буде наука и постаје пропаганда.

Извор: Србин инфо

Ознаке: Ивица Божић, избори, Ипсос, народ, студенти