Sve što kaže, Vučić laže. Sve, osim kad priča o svojim bolestima, iako i tada naglašava fizičke, a ne psihičke, koje su mnogo opasnije. Otkad je stupio na političku scenu, sto puta je ponavljao anegdote iz mučnog detinjstva, koje su ostavile trajne traume. Mama Angelina ga je zapostavljala, ispustila ga je iz naručja, pa je povredio glavu i oko, a posledice i danas trpi. Tata Anđelko ga je terao da jede pokvarenu paštetu. Prva supruga je skrivala istinu o svom detetu, a druga o nestašlucima iz vremena dok je bila hostesa na Pinku. Uz porodične drame, Vučić ima krizu identiteta, ne zna da li je srpskog ili rumunskog porekla, koje je vere i zašto su mu rođaci bili vojnici Austro-ugarske i NDH. O Vučićevim mentalnim poremećajima, u kojima on uživa, a od kojih pati cela Srbija, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekadašnji saradnik i prijatelj bolesnog tiranina.

Ускоро, кад падне с власти, Александар Вучић ће моћи спас да тражи само на на један начин – бекством. Пошто за њега у свету нема „сигурне куће“, мораће покушати да, уместо у Уругвај или где год, побегне у болест.

И раније је, у свакој кризној ситуацији, бекство од одговорности правдао неким обољењем. Војислав Шешељ и Томислав Николић су приредили игроказ са хапшењем и затварањем у Гњилану, у јуну 1995. године. Четничким војводама је то требало да послужи као алиби за нечињење у време пада Крајине.

Вучић није отпутовао с њима јер је, наводно, добио дијареју. Више се плашио режираног боравка у ћелији, него срамоте. У лето 1999, кад се, после месец и по дана изгнанства вратио у Српску радикалну странку, одсуство је објашњавао повредом кичме. Док је трајао пуч у СРС-у, Вучић је две недеље тиховао у винском подруму породичне виле у Јајинцима.

Љут због некоректне поделе четири милиона евра, којима су „жути тајкуни“ платили разбијање Шешељеве странке, одбијао је да се званично прикључи пучистима. Кад је добио пола плена, прихватио је место заменика председника Српске напредне странке.

Привремено дезертерство је објаснио великим проблемима са срчаним притиском. И на конференцијама за медије је, као доказ, показивао дозер пун лекова. Има још много таквих случајева, а последњи се одиграо почетком маја, кад му је, тобоже, позлико у Америци, па је морао хитно да се врати у Србију.

Ако ништа друго, Вучићу треба веровати да је болестан. Физички и психички. Иако он наглашава своје физичке здравствене проблеме, озбиљнији су и опаснији ментални.

Јавност у Србији је подељена око процене Вучићевих когнитивних способности. Многи га сматрају изузетно паметним, а они који га боље познају тврде супротно. Међутим, сви су јединствени у уверењу да је потпуно луд. За такву дијагнозу нису потребне стручне анализе, довољно је погледати било који његов медијски наступ. Нема потребе за набрајањем симптома његових менталних поремећаја, сви су описани на страницама нашег Магазина Таблоид.

Вучић је увек био такав, само је, по доласку на власт, тотално раскринкан. С обзиром на његову приватну биографију и политичку каријеру, изгледа да Вучић није ни имао шансе за нормалан развој. Бројне породичне интриге и идентитетске дилеме – личне, националне и верске – допринеле су стварању фаталног коктела комплекса, који су га, напослетку, форматирали оваквог какав је данас.

Одрастао је у ºолидно ситуираној породици, у којој је било више материјалног, него емоционалног добра. И данас, кад користи породицу у маркетиншке сврхе, Вучић нехотице открива мрачне детаље из раног детињства. Свака анегдота, коју често прича у присуству родитеља, описује неку трауму. Јавно се, и сад, у 56-ој години живота, жали да је мама Ангелина увек више волела млађег сина, Андреја. Да га је занемаривала још док је био беба, Вучић доказује причом како га је мама испустила из наручја, пао је на главу, задобио је тешке повреде чела и левог ока, које је трајно оштећено.

Дуго је носио газу на левом стаклу наочара, а и сада не види добро на то око. У исповестима на Пинку и Хепију, Вучић често помиње како је био посебно везан за брата, пошто је мама много радила и често избивала из куће, а тата Анђелко је био весељак, „волео је друштво и добро вино“. Но, судећи по Вучићевој сто пута поновљеној причи о томе како га је тата терао да једе покварену француску паштету у цреву, чини се да је Анђелко био весео у кафани, а строг и груб у кући.

Са таквим почетним предиспозицијама, Вучићу је био гарантован пут у разна ментална обољења. Јадранка Јоксимовић, његова дугогодишња сарадница, тврдила је да Вучић болује од комплексног посттрауматског синдрома. Према њеној процени, Вучићем ПТСП није изазван ратним траумама, него догађајима из детињства и ране младости, који су оштетили нервни и ендокрилни систем.

а ствар буде још гора, као што процењује самоука психоаналитичарка Јадранка, временом су се код Вучића кумулирали додатни шокови и трауме. Своју дијагнозу, она поткрепљује наводима о Вучићевој драми кроз коју је прошао кад је сазнао да Ксенија Јанковић Вучић, његова тадашња супруга има ванбрачно дете, односно да му Невена Јанковић није свастика, него пасторка. Под притиском подругљивих коментара страначких колегиница, Вучић је напустио СРС и отишао у манастир Ковиљ, по помоћ свог духовника, тада игумана а данас патријарха Порфирија Перића.

Временом, Вучић је преболео ту срамоту, која је болела и Ксенију, нарочито после његових крошеа и аперката. Преслаб да мушки поднесе ту нелагоду, али ни да се разведе, јер је процењивао да би то нанело штету политичком имиџу, осветнички бес је истресао на супругу. Није га занимало што ће њихова деца трпети последице одрастања у условима породичног злостављања. То је један од узрока зашто се његов син Данило, тек што је постао пунолетан, лечио од алкохолизма, и зашто је ћерка Милица инсистирала да напусти Србију, како би се школовала што даље од отуђеног оца.

Још тежа траума, са озбиљнијим политичким импликацијама, задесила је Вучића кад су се у медијима и на друштвеним мрежама појавиле информације које су указивале да му прави отац није Анђелко Вучић, него Фахри Муслиу. Осим детаља, који су објављени у нашем Магазину, појавили су се и бројни сведоци те давне романсе, која се претворила у Вучићев актуелни хорор.

Међу њима најзначајнији је ауторитет Драгана Јовановића, доајена српског новинарства, бившег новинара и уредника у НИН-у, који је у интервјуу за подкаст Славија инфо открио своја сазнања о вези несташне Ангелине и албанског ловер боy-а Фахрија. Јовановић тврди да су сви новинари знали за њихову романсу, па и да су често викенде проводили у једној викендици у Срему.

За ту причу знао је и Шешељ, који је смислио себи својствену пакост како би се, изокола, наругао Вучићу. На сваком страначком или приватном дружењу, Шешељ је, уз стандардну четничку плаyлист-у, наручивао песму „Кућерак у Срему“. Осим чињенице да не постоји ниједан Хецеговац, пореклом из Поповог дола, а рођен и одрастао у Сарајеву, који би као омиљену песму изабрао ову о Срему, да је у питању Шешељево спрдање са Вучићевом траумом говоре и стихови тог еwергреен-а: „Има један кућерак у Срему; зидан је од блата, из ината; с погледом на јабланово грање: и салоном за плакање…“

Узалуд је Вучић, чим је Шешеља испратио у Хаг, забранио четничке и сремске песме у свом друштву. Чак је и радикалске митинге почињао песмом Била Контија „Гонна Флy Ноw“, соундтрацк-ом из легендарног филма „Роцкy“. Иако је Вучић тим музичким избором призивао идентификацију са Рокијем Балбоом, аутсајдером који се винуо до шампионских висина, и ови стихови подсвесно указују на хаос у његовој глави: „Сада се труди; тако је тешко сада; сада постојам јак; али неће дуго трајати; летећу, летећу, летећу…“

Трауме, изазване Ксенијиним прикривањем малолетничке трудноће и рођења ћерке, а потом и причом о Ангелининим авантурама, оставиле су последице на свим нивоима његове психе, па и на његову сексуалност.

Магазин Таблоид је у броју 334 објавио полицијску документацију из које се види да је, 2002. године, полицијска патрола у парку поред Економског факултета затекла Вучића приликом сексуалног односа са трансвеститом Николом Брујићем, званим Ликана, из Земун Поља. Ликана је Вучићу наплатио/ла 150 евра за секс.

„Једне вечери, поред Ликане се зауставио аутомобил са Ликани добро познатим возачем – био је то Александар Вучић, који је, очигледно, и раније користио њене услуге. Пошто му се журило, однос су морали да обаве на брзину у његовим колима. Ликана му је за услугу аналног секса наплатила 50 евра, али јој је Вучић дао укупно 150 евра, тражећи додатну услугу. Наиме, пошто је обавио сношај у коме је Вучић био активан партнер, политичар и тадашњи члан СРС-а је тражио од Ликане да замене улоге и да сада он буде женско. Ликана из неког разлога за то није била расположена и предложила је Вучићу да узме њен (Ликанин) полни орган у своја уста и тако се задовољи, на шта је овај пристао“, наводи се у тексту Магазина Таблоид, који можете да прочитате на линку <хттпс://www.магазин-таблоид.цом/цасопис/?ид=06&бр=334&цл=09.>

Наводе из тог текста и полицијске документације, недавно су на друштвеној мрежи потврдили и полицајци који су учествовали у том догађају. Вучића је, усред фелација, затекао полицајац Горан Станковић. Он сада тврди да је хтео да ухапси и приведе Вучића, али да је то спречио његов тадашњи командир Ненад Самарџић.

– Па, добро, колега, ти си ухватио нашег председника у недозвољеним радњама са познатим травеститом Николом Брујићем званим Ликана. Чињеница је да си ме позвао и питао шта да радиш, али, јебига, лик је био народни посланик. Хтели – не хтели, морали смо га пустити – одговорио је Самарџић.

Откад је доведен на власт, 2012, Вучић не мора да перверзна задовољства тражи на штајги. Оженио је Тамару Ђукановић, с којом је био у ванбрачној вези још од 2008. На Вучићеву молбу, тадашњи министар спољних послова, Вук Јеремић, запослио је Тамару у министарству и тако је извукао са Пинка, где је радила као хостеса. О томе шта је радила, добро зна, а повремено и прича, Вучићев кум Зоран Башановић. Кад је сазнао да Башановић има одређене пикантне видео садржаје, забрањене за млађе од 18, Вучић је, као Мирко Топаловић питао Ђенку Башановића: „Шта си то радио, куме?“ Под притиском медијске и политичке кампање, у којој га је и Вучић лично називао ординарним криминалцем, Башановић је неколико година провео у бекству. Из Македоније, где се скривао, вратио се тек кад је добио опрост за оралне и аналне грешне радње.

Изгледа да је Башановић боље прошао него Тамара. Вучић се према њој односи по истим или сличним принципима, какве је примењивао на, сада покојној, Ксенији. Разлика је само у томе што сада може опуштеније да ужива у стилу „ожењен сам, као момак живим“. О томе сведоче многе гласине о аферама са разним телевизијским водитељкама, попут Шишмановићке или Чукановића.

Кад је, као у песми „Gonna Fly Now“, узлетео на политичкој сцени, Вучић је покушао да прикрива своје комплексе. То није био лак задатак. Уз породичне кошмаре и ДНК недоумице, имао је и друге идентитетске проблеме. За потребе промовисања радикалске великосрпске реторике требало му је да створи имиџ тврдог српског националисте. У те сврхе, представљао се као Србин, и то из страдалничке српске породице, православац и одлучни борац за интересе васколиког српства.

У почетку, кад су се појавиле сумње у све што је он промовисао као голе чињенице, Вучић је проналазио снаге да их игнорише. У сред једне кампање, којом је намеравао да истакне своје порекло и везаност за завичај, повео је у Чипуљиће репортере из осам редакција под својом контролом. Његове телевизије су снимиле изјаве неколико Вучићевих рођака и комшија, који су евоцирали успомене на дане кад је он, као дечак, преко лета долазио у село, играо се са српском децом и свађао и тукао са хрватском, што је требало да докаже да је још као дечак осећао горљиву припадност српству.

Идилични приказ Вучића као чипуљићког српчета покварили су медији, који су објавили репринт једног текста из часописа Време, у броју од 12. марта 1936. године. Под насловом „У босанском селу Чипуљићима код Бугојна сви становници се баве калајџијским занатом“, наводи се да се то село разликује од свих осталих по томе што су у њему све куће окрећене у бело.

„Осим тога, ово село се разликује од други по томе што се сви његови становници баве калајџиским занатом. Ова радиност пренесена је из Румуније још у XVI веку. Кроз ово време, сељаци су постали прави уметници у овоме занату. По целом селу раштркале су се калајџијске радионице. У једној се праве котлови, у другој ибрици и џугуми, у трећим сахати, џезве и друго. У својим радионицама занатлије се служе само румунским језиком, а код куће и на улици чистим нашим језиком. Калајџије у Чипуљићима потомци су македонских Румуна, који су се још крајем XVI века населили у Босни“, наводи се у тексту предратног часописа Време.

Вучићева интелигенција је успела да надјача његов карактер, па се уздржао од напада на медије који су објавили репринт те старе репортаже. Уместо да се упусти у мултимедијални доказни поступак, како би отклонио сумњу да не вуче српско, него румунско порекло, Вучић је појачао дозу лажних тврдњи о ратним страдањима његових предака.

Приликом једне посете Јасеновцу, у јесен 2009, позирао је пред спомен плочом са именима убијених Срба. „У Јасеновцу је убијено 24. чланова породице Вучић, а овде нема ниједног њиховог имена“, жалио се на тај наводни пропуст, за који је оптужио бивши комунистички режим, који је на тај начин, изостављањем Вучића смањивао број жртава. Ипак, у документима које је објавила комунистичка власт, помиње се име једног Вучића, Ивана.

У књизи Виктора Новака „Magnum Crimen“, која и данас представља најбогатији извор документованих података о злочинима у усташком концентрационом логору Јасеновац, име Ивана Вучића се наводи на списку убица, који су вршили стравичне злочине над српским затвореницима. Александар Вучић се никад није изјаснио о том Ивану, да ли му је рођак или случајно имају исто презиме.

Објашњење зашто нема Вучића на списку јасеновачких жртава, а има на списку убица, објављено је у књизи Љубише Петковића „Хашке муке“, коју је, на Шешељево инсистирање, издала Српска радикална странка. Народни посланик и потпредседник СРС-а, Петковић је у тој књизи објавио документ, који је потписао бугојански католички фратар Мијо Филиповић, а у коме се наводи: „Слиједеће бугојанске обитељи су се, почев од 19. рујна 1941, изјашњавале као римокатоличке: 1. Кадијевић, 2. Вучић, 3. Лукић, 4. Праљак.“

Петковић, први командант Ратног штаба СРС-а, разјашњење мистерије породице Вучић је добио 7. децембра 2008. године. Тим његових сарадника је донео извештај са терена, из Чипуљића, као и изјаву сведока: „Глава породице Вучић, из предграђа Бугојна званог Чипуљићи, био је Анђелко Вучић, деда Александра Вучића.

О супрузи Анђелка Вучића немамо много података будући да је у релативно кратком року, након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко Вучић старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније добио је надимак Брацо, други по старости био је Којо, затим ћерка чије име нисмо успели да сазнамо, јер је преминула, и најмлађи син је био Анђелко, Александров отац. Тај Анђелко је био једина жртва породице Вучић у Другом светском рату, али ни он није жртва која је страдла од стране усташа. Анђелко Вучић је преминуо од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бањалуци. Информације са којима раполажемо упућују нас да се Анђелко Вучић бавио трговином, односно црном берзом и шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за неисплаћене дугове.

По њему је дато име најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Најстарији син Антоније, стриц Александра Вучића, умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други син, Којо, такође је умро у то време, у Бугојну, од последица алкохолизма. Антоније Вучић, звани Брацо, био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је био један од најозлоглашенијих усташа из Другог светског рата, који се истицао незапамћеним зверствима над српским народом у Бугојанској регији.

Брацо је имао двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је стоматолог, али је и власник једног кафића. Покојни Којо Вучић, други стриц Александра Вучића, такође је имао двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку. Да ивер не пада далеко од кладе и да између Вучића и усташа љубав није престала ни после 70 година, говори чињеница да је брат од стрица Александра Вучића, Рајко, у овом последњем рату поклонио аутоматску пушку, коју је добио од војске, извесном усташи Дамиру Ивићу, који сада живи у Сједињеним Америчким Државама. Дамир Ивић је такође син познатог усташе, кољача из Другог светског рата, Томе Ивића – написао је Љубиша Петковић у књизи „Хашке муке“.

У извештајима аустро-угарске војске о ратним губицима, наводи се име Јове Вучића, који је убијен 1916. код Куршумлије. У генералијама се наводи да је Јово Вучић рођен 1896. године у Орловцу код Бугојна. Сахрањен је у Куршумлији, поред сабораца Франца Вагнера из Зукентала, Франца Валда из Маутхена, Хајнрика Голта из Бухмена и Јожефа Вокача из Прага, с којима је учествовао у аустро-угарској окупацији Србије током Првог светског рата.

Да је српска колективна свест подједнако перверзна као и Вучићева, показује и то што је на последњим изборима у Куршумлији, Вучићева изборна листа освојила 21 одборнички мандат, а опозиција укупно четири. Потомци српских бораца, којима су пред нишан дошли окупатори Јово, Франц и Хајнрих, сада гласају за потомка аустро-угарског солдата.

Са истим односом према истини, Александар Вучић је, 2019. године, на војној паради у Москви, поводом Дана победе над фашизмом, носио фотографију свог деде Анђелка, кога је представљао као борца против усташа.

Уз породичне и националне интриге, Вучића прати и мука с верским опредељењем. Представља се као православац, јавно заговара протестантске вредности, као супериорне и доминантне у савременој историји, а његов биограф Дарко Худелист тврди да је Вучић католик, док постоје и информације да је, вођен улизичким карактером, да би одобровољио пословне парнере из Уједињених Арапских Емирата, прихватио мухамеданску веру.

За разумевање његови приватних и политичких поступака, није ни битно да ли су ови извори Вучићевих менталних драма истинити или не. Није важно да ли има српско или румунско порекло, да ли му је отац Анђелко или Фахри, да ли је атеиста или верник било чијег бога… У суштини, Александар Вучић је обични опортуниста, може да буде све што хоће ако од тога има било какву политичку или финансијску корист.

– Ја сам лудак, диктатор, убица, непојамник, зликовац, психопата, мајмун, дебео сам, ружан, имам клемпаве уши, мама ми је матора курва, отац ми је неки Албанац Салих Салиху… – сто пута је поновио Вучић.

Чак и таквим кукањем потврђује једну од дијагноза. Сваким својим поступком и изјавом, Вучић показује симптоме најтежег облика компилације комплекса ниже и комплекса више вредности. Према дефиницији Америчког психолошког удружења (АПА), комплекс ниже вредности презентује се као осећај неадекватности и несигурности, који произилази из стварног или замишљеног физичког или психичког недостатка. Супротно томе, али једнако непријатан је комплекс више вредности, у коме пацијент има претерано мишљење о сопственим способностима и достигнућима.

Оба проблема, осећаји инфериорности и супериорности, најчешће се формирају у детињству услед негатиних искустава, али и оних која их прате касније, код одраслих људи. Када се споје постају врло опасни по оболелог, али и по околину. На крају, не зна се који комплекс има теже последице и који је покренуо трауме, па то остаје као вечно питање „шта је старије, кокошка или јаје“.

У нормалним околностима, Вучићеви комплекси, као и остали ментални поремећаји, били би само његов лични проблем. Овако, док се налази на власти, док контролише политичку сцену, полицију, правосуђе, мафију и медије, он у својој болести ужива, а од ње пате сви грађани. Но, процес оздрављења је почео, а завршиће се тек кад Србија буде ослобођена од напредњачког картела. Ускоро, кад се то деси, видеће се на који начин ће Вучић покушати да избегне одговорност, да ли ће побећи у иностранство или у болест. Што год да уради, неће избећи терапију, затворску или болничку.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, mentalna oboljenja, Predrag Popović