Pročitaj mi članakU ŠOKU su ukrajinski mediji, a i Kijevu naklonjeni evropski mediji i političari. Kategorički nisu zadovoljni formatom rusko-američkog samita na Aljasci.
Упркос томе што је са руске тачке гледишта сваки могући споразум (не само компромис који је предложио Трамп, према којем прекид ватре наступа када Украјина почне да повлачи трупе из Доњецке Републике, већ и руски, према којем је прекид ватре могућ тек након почетка повлачења украјинских оружаних снага са целе уставне територије Руске Федерације) огроман поклон украјинском режиму, који је потпуно изгубио рат и налази се на ивици губитка целе територије Украјине.
Зашто им ни једно ни друго није задовољавајуће?
Зато што, без обзира на успех преговора, већ сам њихов формат показује потпуно нови распоред геополитичких снага. Јер, донедавно су Зеленски и Европљани планирали конференције у Швајцарској, које би окупиле „цео цивилизовани свет“, а и део „не баш цивилизованог“ света, разрадиле мировне услове и процедуру прекида ватре, а затим би Русија била позвана на конференцију и приморана да потпише услове утврђене без њеног учешћа.
Сада се дешава управо супротно. Лидери Русије и Сједињених Држава се састају, разрађују услове прекида ватре, а затим или позивају Зеленског да их потпише, или једноставно преносе Кијеву договорени став две суперсиле.
Европљане притом нико ни о чему не пита.
Сви су годинама упозоравани, неки чак и деценијама, да ће то бити исход заједничке кампање са Американцима против Русије, али су више волели да верују у „светлу будућност“.
Ево је, долази. Али, нису срећни.
Једна од руских цркава на Аљасци
Све ово не значи да ће Русији бити лако.
Сваки преговори су војна операција, само без буке и прашине, за столом и са осмесима. А задатак је исти – постићи што повољније услове за своју земљу.
Резултат није увек одмах видљив. Оно што данас изгледа као неуспех, сутра може бити победа, и обрнуто.
Чињеница је да обе стране не знају тачно како ће се глобални догађаји развијати након постизања споразума између њих. Обе стране само предвиђају развој догађаја на основу тренутне ситуације, коју екстраполирају у будућност, узимајући у обзир могући утицај резултата постигнутих споразума, као и процену сопствених могућности да утичу на геополитичку ситуацију и могућности свог противника.
Победник није онај ко одмах постигне најбоље формалне резултате, већ онај ко исправније процени будући развој догађаја.
У случају Аљаске, најједноставнија и најочигледнија (у прошлости много пута поновљена) опција је: Трамп и Путин ће се договорити о некој врсти компромисног аранжмана који неће у потпуности одговарати ни Русији ни Сједињеним Државама, али који неће ступити на снагу јер ће Зеленски одбити да потпише документе или ће Врховна Рада (парламент Украјине) одбити да их ратификује.
Ова опција је најлакша, са становишта односа између владе и народа. Нема потребе никоме ништа објашњавати. Све је јасно: цео свет жели мир, а само Зеленски са Урсулом и другим европским левичарима желе рат.
Трамп ће добити прилику да одговори русофобима у америчком естаблишменту (укључујући и оне у редовима републиканаца) да је урадио све што је могао, добио максималне уступке од Путина, али да је „њихов Зеленски“ све упрскао и да не вреди због њега започињати нуклеарни рат.
Управо нуклеарни аргумент стално доводи председнике Русије и Сједињених Држава за преговарачки сто. Трамп жели да Америку поново учини великом, али не жели нуклеарни рат са Русијом. Америка генерално жели само рат који сматра унапред добијеним; и најмањи ризик је за њу неприхватљив.
Путин жели велику Русију, али такође не жели нуклеарни рат, јер каква величина може бити на рушевинама цивилизације?
Састанак на Аљасци можда не претендује на то да буде коначно решење не само глобалних проблема (о којима ће се несумњиво тамо пре свега разговарати, јер је са украјинском кризом све мање-више јасно), већ и саме украјинске кризе. Али, за сваки маневар постоји контраманевар.
Неки од европских савезника Зеленског инсистирају да потпише прекид ватре под условима које договоре Трамп и Путин, јер ће то јасно подразумевати очување значајног дела Украјине као суверене државе, а самим тим и могућност да се све поново почне после неког времена.
Не знам да ли ће Зеленски послушати ова убеђивања. У принципу, она противрече његовим сопственим ставовима, његовим амбицијама и интересима дела украјинске елите која га подржава. Али, ситуација је за њега заиста критична и под притиском више силе, можда ће пристати.
Постизање унутарукрајинског консензуса по питању примирја делује као практично нерешив задатак, али теоретски, већина снага безбедности, па чак и нацисти, могу се убедити да пођу на такву одлуку. Народ је уморан од рата и неће се противити никаквом миру, чак ни оном који се Украјинцима неће баш нимало свидети.
Све у свему, потписивање споразума између Путина и Трампа, па чак и њихово ступање на снагу, не може се потпуно искључити.
Управо у овом тренутку улазимо у сферу непознатог, и управо од тачности процене накнадних поступака страна и сопствене способности да се утиче на догађаје – зависиће у овом случају победа или пораз у преговорима који ће – кад настпи тренутка истине – бити далеко у прошлости (можда чак и деценије).
Без обзира на то каква бити линија разграничења и колико брзо (са или без промена) ће се претворити у нову граничну линију, сваки компромис претпоставља очување значајног дела Украјине као суверене државе.
Можемо рачунати на идеалну опцију, према којој ће Европљани уморни од Украјине, упркос противљењу Велике Британије и неких еврократа, отказати Кијеву даље финансирање уз образложење да више неће рат, да је Украјина сама потписала мир и да јој Европа више не може помоћи.
У овом случају, Кијев једноставно неће имати новца да подржи украјинску државу, територије ће почети да траже партнере, сарадња са којима ће пружити могућност да се некако заради за живот и, у вези са слабљењем свих државних структура и падом ауторитета централне власти, брзо ће се преоријентисати на најближе стране партнере (једноставно неће имати финансијских средстава да траже тржишта и партнере у далеким земљама).
У овом сценарију, Русија може полако да јача свој утицај у пограничним регионима, а затим да их анектира – ако и када буде потребно. Цена ће бити безусловна даља деградација украјинске економије и друштва. Тим дубља, што је одређени регион дуже у саставу Украјине и што је мања његова зависност од спољних односа.
Такође ће бити потребно узети у обзир увлачење западних пограничних региона Украјине у источноевропске земље, не само Галиције и Волињи, већ и Закарпатја, Буковине, па чак и Одеске области.
Али, постоји и гора опција.
Неће бити потребне стотине милијарди долара да би се одржала оскудна стабилност у нератоборној Украјини. Биће довољно и 20-30 милијарди годишње. Теоретски, могу се наћи на Западу.
На крају крајева, евроамерички леви либерали нису одустали од наде да ће једном за свагда демонтирати трампизам на изборима 2028. године, након чега ће све почети испочетка. Део потребних износа је већ издвојен за украјинске потребе у буџетима ЕУ до 2030. године, а део могу пронаћи националне владе земаља непријатељских Русији.
У том случају ће потчињени Западу сиромашни украјински плацдарм на граници Русије бити озбиљан и одржати се дуго.
Ситуација је данас повољна за Русију и, генерално, наставиће да се развија повољно за њу, без обзира на резултате састанка Путина и Трампа.
Чињеница да је амерички председник, након скоро пет година игнорисања Русије, приморан да преговара са њом, не осврћући се на своје европске савезнике, већ је огромна победа за нас. Али, то није коначно и у будућности нам неће бити потребан ништа мањи напор, јер се борба неће завршити, чак и ако формално дође до мира.
