Pročitaj mi članakSA KIM Rusija može da potpiše mirovni sporazum u Ukrajini?
Дозвољавам себи да кажем – ни са ким.
Украјински емигрантски политичари већ дуго не представљају никог осим себе.
Можда су више него добри људи, али нису у стању да обезбеде испуњење захтева Русије, јер немају на кога да се ослоне у Украјини. Тамо би се радије потчинили генерал-губернатору из редова староседелаца Руса него емигрантима који „ништа нису заборавили и ништа нису разумели“.
Напросто: губитнику у рату је лакше да прихвати власт онога ко га је победио, него онога ко је стигао у возу победника.
Кијевски политичари, укључујући и оне који су у опозицији Зеленском, бунцаће о освети, баш као што сада бунцају о „победи“ упркос очигледном поразу Украјине, чак и о потпуној катастрофи украјинске државности.
Убедиће Запад да их опреми за рат са Русијом, баш као што то раде последњих тридесет пет година, као што то раде сада, као што то раде балтички политичари.
Треба схватити да сама чињеница капитулације неизбежно води прекиду ватре и почетку мировних преговора, али не мора нужно довести до закључења мировног споразума (сетимо се Јапана на крају Другог светског рата).
Потребни су нам безбедан свет и ратници који се враћају кући, а не војска распоређена у Украјини у борбеним формацијама.
Али, немогуће је закључити споразум са Украјином, јер у Кијеву и околини нема политичара који би га могао не само потписати, већ и спровести.
Сходно томе, једини излаз из тренутне ситуације није капитулација Украјине, већ потпуна насилна ликвидација украјинске државности и позив Западу да преговара о пост-украјинском решењу.
Са овом формулацијом питања, Запад ће морати да бира између одбијања преговора и наставка конфронтације у условима где више нема погодан простор за рат преко Украјине, и пристанка на преговоре о теми коју је предложила Русија, што ће само по себи обезбедити победу Русије. Јер, преговараће се о легитимизацији нове пост-украјинске геополитичке реалности.
Одбијање преговора значиће оријентацију на рат са Русијом (биће немогуће ревидирати резултате СВО на било који други начин). Али Запад не може да се бори против Русије, а још мање може да победи Русију – власника највећег и најмодернијег нуклеарног арсенала и једину војску са искуством у великом модерном рату.
Истовремено, пристанак Запада на преговоре у условима уништења украјинске државности значиће његово стварно признање нове геополитичке реалности, а то је оно од чега је Москви заправо и потребно да почне.
Признајући стварно стање ствари, Запад ће на крају морати да пристане на његово законско фиксирање, при том се бестидно ценкајући око бонуса за себе.
Све у свему, чак и у случају капитулације, биће немогуће избећи ликвидацију Украјине.
