Pročitaj mi članakBeživotno telo Jovanke Jolić pronađeno je na ulici, u snegu, u majici kratkih rukava i donjem delu trenerke, bez dokumenata. Tužilaštvo nije pokrenulo istragu i izdalo nalog za obdukciju, jer, navodno, „preliminarni nalazi ukazuju da je u pitanju prirodna smrt“. Jolić je podržavala studente i oštro kritikovala Vučića, a sada je stala u dug red njegovih žrtava, u kome se nalaze Ćuruvija, Cvijan, Kosmajac, inspektor Jović, nesrećna Stanika Gligorijević, 16 mučenika ispod novosadske nadstrešnice, sedmoro poginulih u helikopteru, osmoro spaljenih u nelegalnom staračkom domu, osam rudara iz Aleksinca, desetine Obrenovčana koji su se utopili u poplavama… Nikad niko nije kažnjen za te zločine. Utvrđivanje pravde je obaveza koju moraju da preuzmu privremeno preživeli normalni građani Srbije.
Politički protivnici i medijski kritičari Aleksandra Vučića ginu od metaka, utapanja u reci, nepostojećih fatalnih oboljenja i, sve češće, prirodnom smrću u neprirodnim okolnostima. Sve tragedije imaju dva zajednička imenitelja. Prvo, zamerili su se Vučiću. Drugo, nijedan slučaj nije dobio pravedan sudski epilog.
Smrt Vladimira Cvijana predstavlja najmonstruozniji primer kolektivnog zločina. Tri godine je od javnosti skrivana informacija da je Cvijanovo telo pronađeno 6. januara 2018. godine u Dunavu. U zaveri ćutanja učestvovalo je tri hiljade ljudi, među kojima su političari i iz vlasti i iz opozicije, njegove kolege advokati, policajci, tužioci, lekari, pojedini novinari, pa čak i članovi najuže porodice, otac, majka, sestra i bivša supruga. Telo bivšeg savetnika dvojice predsednika države, narodnog poslanika i člana predsedništva vladajuće stranke ekspresno je, odmah posle obdukcije, spaljeno i sahranjeno pod neobeleženi spomenik.
Da je Cvijan mrtav, javnost je saznala tek 15. marta 2021. godine, kad je to objavio Magazin Tabloid. Ipak, omerta traje i danas. Nijedan učesnik u zaveri nije osetio grižu savesti i potrebu da otkrije ko je, kako i zašto bacio Cvijana u reku, a naročito ne identitet osobe koja je svim državnim institucijama i medijima zabranila da pominju taj slučaj. Ipak, zna se da takav uticaj ima samo Aleksandar Vučić.
Slična sudbina zadesila je Jovanku Jolić, čije konspirološke teorije su godinama privlačile pažnju stotina hiljada korisnika društvenih mreža. Telo Jovanke Jolić je pronađeno u večernjim satima 4. januara ove godine. Na ulici, u snegu, u majici kratkih rukava i donjem delu trenerke, bez dokumenata. Policija je izvršila uviđaj i obavestila tužilaštvo. Mediji su objavili da „tužilaštvo nije naredilo da se izvrši obdukcija, jer su preliminarni nalazi ukazali da je smrt prirodna, najverovatnije usled iznenadnog pogoršanja zdravstvenog stanja dok je bila napolju“. Policajcima i tužiocima nije bilo sumnjivo što je žena, u jednom od najhladnijih dana ove zime, izašla iz stana u letnjoj odeći. Članovi njene porodice nisu se oglasili povodom njene smrti.
S obzirom na sve nelogičnosti i nerazjašnjene detalje u ovom slučaju, poštovaoci Jovanke Jolić su na društvenim mrežama izrazili sumnju da je u pitanju ubistvo. Prema mnogim pretpostavkama, ubice su, posle zločina, izbacile njeno telo u sneg, na trotoar jedne voždovačke ulice.
Uz to, mnogi su podsetili da je Jolić nekoliko puta bila izložena fizičkim napadima. Najdramatičniji se desio 2020. godine, kad je teško povređena u saobraćajnoj nesreći. Ni taj slučaj nije dobio sudski epilog, jer se žena, koja je vozila džip i izazvala udes, pozvala na diplomatski imunitet. Krivično je odgovarala samo ćerka Jovanke Jolić, koju je vlasnica džipa tužila jer joj je lomila brisače i registarsku tablicu.
Ni tada, kao ni danas, posle njene smrti, policija i tužilaštvo nisu ni pokušali da utvrde da li možda postoje određeni motivi za napad na Jovanku. Međutim, brojni tragovi potencijalnih motiva ostali su zabeleženi na njenim nalozima na Fejsbuku i Tviteru, kao i u intervjuima koje je davala You Tube kanalima. Ona je pažnju javnosti privlačila pseudonaučnim tumačenjem istorijskih ličnosti i događaja, kao i teorijama o Srbima kao najstarijem narodu. Međutim, popularnost je sticala i jasnim političkim porukama.
Kad je počeo studentski i narodni ustanak, posle masovnog ubistva pod novosadskom nadstrešnicom, Jovanka Jolić se jasno opredelila: „Svim srcem uz studente!“ Još žešćim rečnikom kritikovala je Aleksandra Vučića: „Vučić je napravio najveću izdaju u istoriji srpskog naroda. Imali smo mnogo izdajnika, ali ovo što je on napravio… Ne postoji kazna koju moj um može da osmisli, a da je to adekvatno za Vučića i njegov tim. Svi ljudi su Srbi ili su potekli od Srba, samo Aca nije, on je Šiptar.“
U poslednjoj objavi na Fejsbuku, Jolić je napisala da je Marko Kričak kupio vilu na Dedinju. Kričak je nedavno postavljen na mesto šefa Uprave kriminalističke policije, čime je nagrađen za zločine koje je vršio nad studentima i građanima, koji su protestovali protiv vlasti, zahtevajući da se utvrdi ko je odgovoran za ubistvo 16 ljudi u Novom Sadu.
Osim izostanka reakcije policije i tužilaštva, indikativne su reakcije naprednjačkih politikanata i botova, koji tvrde da „nije pristojno“ osporavati zaključak da je Jovanku „zadesila prirodna smrt“. Pritom, tužilaštvo ne nudi nikakvo logično objašnjenje zašto nije izvršena obdukcija, iako bi to otklonilo mnoge nedoumice. Sada ostaje samo uverenje da je nalog za obudukciju izostao baš zato da se ne bi utvrdila istina. Očigledno, predstavnicima režima je stalo da se spreči svako isticanje sumnje u zvaničnu verziju uzroka smrti, pa da se slučaj brzo zatvori i zaboravi.
Dva meseca pre Jovanke Jolić, bez života je ostao Ivan Brkić, 23-godišnji bratanac Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid. Mladić je pronađen u svom automobilu, pri svesti, ali u teškom zdravstvenom stanju. Posle nekoliko nedelja u Urgentnom centru, kad je počelo da mu se popravlja stanje, Ivan je naprasno umro. Tužilaštvo nije pokrenulo istragu, iako su postojali svedoci koji su tvrdili da su primetili ljude, koji su bili pored automobila u kome je sedeo povređeni mladić. Takođe, tužioci nisu bili zainteresovani da otkriju kako je Ivan Brkić zadobio ubodnu ranu na leđima, ni zašto mu je majica bila natopljena krvlju. Zna se samo da je direktor Urgentnog centra, Marko Ercegovac, podneo ostavku baš u na dan Ivanove obdukcije i zbrisao sa mesta zločina, sa porodicom se preselio u drugu državu.
Još pre tridesetak godina, kad je prvi put bio na vlasti, Aleksandar Vučić je javno pretio političkim protivnicima, medijskim kritičarima i svim građanima koji se usude da osporavaju njegove postupke. „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni piše Dnevni telegraf“, obećao je Vučić 1997. godine. Povod za tu pretnju bio je tekst u kome je Dnevni telegraf objavio informaciju da porodica Vučić nelegalno gradi kuću u beogradskom naselju Jajinci. Vučić je tvrdio da to nije istina, a potom se ponosio tom kućom i naročito njenim vinskim podrumom. Dve godine kasnije, lično je predvodio političku, policijsku, pravosudnu i medijsku hajku, koja je završena sa 17 metaka u Ćuruvijinim leđima i jednim u oko, za overu.
Od tada, u Vučićevom ormaru našli su se kosturi još mnogih žrtava. Vučić je u januaru 2003. pretio da će „istrebiti Đinđića kao gubu iz torine“, što se i desilo dva meseca kasnije. Vučić je vodio hajku na Olivera Ivanovića sve dok nije streljan sa šest metaka. Vučić je pandemiju korona virusa dočekao kao priliku da se osveti pojedincima, koji su mu smetali. Dragoslav Kosmajac je prvo izložen medijskom linču, da bi umro u bolnici, navodno od opasnog virusa. Ista tragična sudbina zadesila je i policijskog inspektora Dejana Jovića, koji je pravio probleme Vučiću dok je vodio istrage ubistva pevačice Jelene Marjanović i, naročito značajne, likvidacije Strahinje Miloševića, za koju su bili okrivljeni Veljko Belivuk i Marko Miljković. U vreme pandemije nije bilo dozvoljeno da se vrše obdukcije, tako da će zauvek ostati nerazjašnjeni smrtni slučajevi Kosmajca i Jovića, kao i mnogih drugih kritičara naprednjačkog kartela koji su tada umirali u prisustvu vlasti.
Gužvu u Vučićevom ormaru prave kosti Stanike Gligorijević, Miroslava Nikolića i ostalih žrtava, koji su umirali po bolnicama i zatvorima. Usled Vučićevih patoloških eksperimenata, tokom pandemije Kovida 19 umrlo je 32.000 penzionera više od uobičajenog proseka. U Obrenovcu je, 2014. godine, u poplavama umrlo, prema zvaničnim izvorima, samo 17 ljudi. Naravno, taj broj je desetostruko veći, ali izvršna vlast, policija i tužilaštvo su se potrudili da nikad niko ne bude kažnjen za taj zločin. Masovna ubistva su se desila prilikom pada helikoptera, požara u staračkom domu, nesreće u aleksinačkom rudniku, masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i pokolja u Duboni i Malom Orašju.
Posle svake tragedije, do koje je došlo slučajno ili namerno, Vučić se trudio da sakrije tragove i zaštiti saradnike od odgovornosti za zločine. To je radio i nakon pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici. Istražni postupak su otvoreno bojkotovale sudije Višeg suda u Novom Sadu Vesna Eremin Đorđević, Slobodanka Gutović i Srđan Savić. Oni su preduzeli sve što su mogli da od pravde zaštite bivše ministre Gorana Vesića, Tomislava Momirovića, Jelenu Tanasković i ostale službenike Vlade Srbije. Vučić ih spasava da ne bi svedočili protiv njega, koji se nalazi na vrhu koruptivne piramide, koja je izazvala taj i mnoge druge tragedije.
Iza Vučićevih pokojnika, preživelim normalnim građanima Srbije ostala je obaveza da istraju u zahtevima za kažnjavanjem svih koji su odgovorni za ubistva i ostale zločine. Pravdu zaslužuju Ćuruvija, Cvijan, Ivanović i sve ostale žrtve, uključujući i Jovanku Jolić.
