Грађани југа Србије изузетно су незадовољни здравственим услугама у државним установама, показује анкета коју је спровела ЈУГпрес на подручју Лесковац, Врање и Ниш. Према резултатима, близу 90 одсто испитаника изјаснило се да је незадовољно услугама у јавним здравственим установама.
Више од 530 читалаца попунило је анкету, док је њих више од 340 своја искуства поделило на друштвеним мрежама. Грађани као главне проблеме наводе дуга чекања на прегледе, немогућност заказивања, непоштовање термина, као и неадекватан и непрофесионалан однос појединих здравствених радника.
„Месецима се чека на прегледе, а ако немате новца за приватника, практично не можете да дођете на ред“, наводи један од испитаника.
Ипак, један од најзабрињавајућих података односи се на чињеницу да чак 74,3 одсто испитаника не зна коме може да се жали уколико је незадовољно здравственом услугом. Само четвртина анкетираних упозната је са процедурама подношења жалбе.
Према Закону о заштити пацијената, свака локална самоуправа треба да има саветника за заштиту права пацијената. У Лесковцу ту функцију обавља Славиша Стојилјковић, запослен у градској управи, који је тај посао преузео као додатну обавезу.
Како наводи, грађани се најчешће жале на нелjubазност, дуга чекања и проблеме са упутима и заказивањем. Током 2025. године поднета су четири писана приговора, док је дато 474 савета о правима пацијената. Ипак, велики број грађана не жели да остави писани траг, из страха да се не замери установама.
Податци показују да чак 58,5 одсто грађана који су поднели примедбу није добило никакав одговор. Чак и када одговор стигне, у више од половине случајева он није довео до конкретног решења.
Многи испитаници истичу да су одустајали од даљег обраћања институцијама јер „нема ко да реагује“ или су се осећали као да их „шаљу од једних до других врата“. Као једино практично решење, већина грађана наводи одлазак у приватне здравствене установе, често код истих лекара који раде у државном систему.
Било је и случајева пријава у вези са смртним исходима у болницама, где су породице изражавале сумњу на неблаговремену или неадекватну медицинску помоћ, што, према наводима саветника, захтева покретање ванредне контроле.
Све наведено указује на дубоко неповерење грађана у здравствени систем, осећај институционалне затворености и уверење да механизми заштите права пацијената постоје само формално.






