Прочитај ми чланакНа званичној страници Српске радикалне странке и данас стоји конференција за медије на којој је Војислав Шешељ тврдио да је Златибор Лончар оштетио државу за 24 милиона евра. Оптужбе су биле тешке, директне и без ограде. Није било дипломатских формулација, ни релативизације. Порука је била јасна: реч је о човеку који је, по Шешељевим речима, нанео огромну штету Србији.
Према Шешељевим речима, спорни допис којим су промењени ценовници лекова довео је до огромних финансијских губитака у здравственом систему, уместо најављених уштеда. Он је упозоравао да је тим потезом отворен простор за додатну пљачку државе, која је, како је тврдио, могла да достигне и до 50 милиона евра кроз нетранспарентне набавке. https://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/lat/konferencije-za-medije/dr-seselj-zlatibor-loncar-ostetio-drzavu-za-24-miliona-evra.html
Шешељ је даље износио тврдње да је Лончар формирао комисију састављену од „својих људи“, што је, по њему, омогућило злоупотребе приликом набавке лекова и медицинске опреме. Посебно је проблематизовао начин на који је министар располагао утицајем у фармацеутском сектору, наводећи да се редовно састајао са представницима компанија у елитним локалима, далеко од очију јавности.
Једна од најтежих оптужби односила се на имовину. Шешељ је тврдио да је Лончар дошао до стана од око 180 квадратних метара, који формално није био на његово име, што је представљао као доказ нелегалног стицања богатства и прикривања стварног власништва.
Поред финансијских и коруптивних навода, Шешељ је у јавност износио и тврдње да је Лончар у безбедносним круговима био познат под надимком „Тиби“, те да су га поједини извори повезивали са припадницима Земунског клана. Иако ове тврдње никада нису добиле судски епилог, изречене су јавно и без ограде, као тешке оптужбе човеку који је обављао једну од кључних функција у држави.
Све ово данас стоји у оштром контрасту са актуелним политичким односима. Уместо критике и захтева за одговорност, јавност сада види срдачне сусрете, блискост и политичку сарадњу између Шешеља, Лончара и председника Србије
Александар Вучић.
Поставља се суштинско питање: да ли су некадашње оптужбе биле истините и засноване на чињеницама, или су служиле као средство политичког притиска у том тренутку?
Уколико су биле истините, онда данашње ћутање и блискост представљају прећутно одустајање од борбе против корупције. Уколико нису, онда је јавност годинама била изложена озбиљним оптужбама без основа.
Политички савези могу да се мењају. Али оптужбе за милионску штету држави не би смеле да нестану без одговора. Управо у том ћутању лежи највећи проблем српске политичке сцене: одсуство одговорности и објашњења пред грађанима.
Истина, за разлику од коалиција, не би смела да буде привремена.
