ДОРИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: Обавезна ХПВ вакцина била би противуставна – родитељи морају да се питају
Адвокат и заменица председника покрета „Живим за Србију” Милина Дорић, гостујући на Јутјуб каналу „Србин.инфо – Канал Центар”, најавила је протест „СЛОБОДА ИЗБОРА ЈЕ ПРАВО, НЕ ПРЕКРШАЈ – РОДИТЕЉИ ДА СЕ ПИТАЈУ”, који се одржава данас, у суботу 6. јуна 2026. године, од 17 часова, испред Председништва Србије. Она је говорила о противљењу предлогу да ХПВ вакцина постане обавезна, праву пацијента и родитеља на пристанак, накнади штете после медицинских поступака, поступцима пред судовима и Стразбуром, али и о распаду поверења у полицију, тужилаштво, судове и центре за социјални рад.
Поверење у институције нестало је код оних који су их упознали изнутра
Разговор Дејана Петра Златановића са Милином Дорић почео је питањем које наизглед није непосредно повезано са вакцинацијом, али је обележило цео интервју: да ли грађани Србије још верују полицији, тужилаштву и судовима. Као пример урушавања поверења поменут је случај „Сењак” и сумње да су појединци из полицијских структура учествовали у скривању доказа после убиства Александра Нешовића Баје.
Дорић је одговорила да људи који су имали непосредно искуство са судовима, јавним тужилаштвима, полицијом и другим органима добро знају да се на институције често не могу ослонити. Они који то искуство нису имали, додала је, можда још верују да ће пријављивањем кривичног дела добити закониту и делотворну заштиту.
„Ја бих рекла да је то један труо систем”, оценила је Дорић, наводећи да је у пракси често на делу правило „рука руку мије”. Према њеном мишљењу, случајеви који задиру у интересе моћних људи могу бити заташкани, док грађанин који тражи заштиту улази у поступак чији исход не зависи само од закона и доказа.
Ипак, она није прихватила формулацију да је држава неповратно изгубљена. Држава постоји и мора бити враћена народу, али су за то, како је нагласила, неопходне корените промене. Те промене не могу спроводити они који су годинама ћутали пред кривичним делима, одбијали да поступају или својим нечињењем помагали да одговорни остану недодирљиви.
Не могу исти људи да прикривају безакоње и потом обећавају правну државу
Дорић је посебно критиковала уверење да ће институције поправити они који су у њиховом урушавању већ учествовали. Према њеним речима, није довољно да се судија, тужилац или државни службеник накнадно представи као противник система ако је годинама одбијао да отвори предмете, процесуира одговорне или заштити грађане.
„Од тога нема ништа”, поручила је она, тврдећи да се правна држава не може подићи на кадровима који су били део механизма безакоња. Потребни су нови темељи, људи који нису оптерећени саучесништвом и систем у коме ће лична и професионална одговорност поново имати стварно значење.
На питање да ли је неопходна лустрација у правосуђу, Дорић је била опрезна. Рекла је да се најпре мора тачно одредити шта се под лустрацијом подразумева, ко би био обухваћен и по којим мерилима би се испитивала одговорност. Није, међутим, имала дилему да се мора утврдити шта су радили судије и јавни тужиоци који су десет, петнаест или двадесет година били на високим положајима.
Она је такве људе назвала „институционалним насилницима и насилницама”, наглашавајући да последице њиховог противзаконитог рада сада плаћају сви грађани. Када Србија изгуби поступак пред међународним судом због одлуке домаћег судије, накнада се исплаћује из буџета, а не из џепа онога ко је незаконито поступао.
Дорић: Судије и тужиоци морају лично да одговарају за штету
Према Дорић, један од предуслова обнове правосуђа јесте увођење делотворне личне одговорности. Она сматра неправедним да грађани плаћају одштету због самовоље, немара или намерно погрешног поступања носилаца правосудних функција, док они који су донели штетне одлуке остају без икакве материјалне последице.
Њен став је да би у случајевима доказане злоупотребе или тешког кршења права требало омогућити да судија, тужилац или други службеник сноси бар део трошка који је својим радом нанео држави и оштећеном грађанину. То би, како је оценила, било праведније од садашњег система у коме институционални починилац остаје заштићен, док се дуг пребацује на пореске обвезнике.
Таква одговорност, према њеним речима, не би требало да служи освети нити застрашивању поштених судија, већ раздвајању савесног рада од свесног безакоња. Дорић је касније у интервјуу нагласила да у правосуђу постоје часни људи, али да су управо они често изложени притисцима виших инстанци и утицају центара за социјални рад.
Питање правосуђа повезала је са најављеним протестом: као што грађанин нема делотворну заштиту пред судом, тако ни пацијент или родитељ, по њеној оцени, немају довољно снажан механизам којим би заштитили телесни интегритет, оспорили принудну меру или добили одштету ако претрпе штету.
Табела 1: Главне правне тезе Милине Дорић
| Област | Став Милине Дорић | Тражена промена |
|---|---|---|
| Правосуђе | Институције не поступају једнако према свима | Лична одговорност судија и тужилаца |
| Медицинска мера | Пацијент мора да одлучује о свом телу | Обавештен и слободан пристанак |
| Вакцинација | ХПВ вакцина не сме постати обавезна | Право родитеља на избор |
| Накнада штете | Оштећени тешко доказују узрочну везу | Специјализовани поступци и вештаци |
Четири удружења позвала грађане испред Председништва
Говорећи о протесту, Дорић је нагласила да је реч о мирном окупљању грађана које су организовала четири удружења. Основни непосредни циљ јесте спречавање предлога да ХПВ вакцина буде уврштена међу обавезна имунизациона средства.
Она је одбацила тврдњу да су организатори против тога да неко добровољно прими вакцину. „Ко жели, нека је прими”, рекла је Дорић, али је додала да нико не сме бити принуђен на медицинску меру, нити родитељ кажњаван зато што не пристаје да његово малолетно дете прими одређени препарат.
„Ми нисмо против тога, ми смо само за право на слободу избора”, нагласила је. Према њеним речима, у јавности се намерно ствара слика да свако ко се противи обавезности истовремено тражи забрану вакцинације. Она инсистира да су то два потпуно различита становишта.
Организатори, како је објаснила, не долазе да би спречавали друге људе да користе здравствене мере које желе, већ да би бранили право појединца и законског заступника малолетног детета да самостално одлуче. Протест је зато назвала окупљањем за уставна права, а не сукобом са лекарима или грађанима који имају другачији став.
Право пацијента на аутономију и спор о обавезној имунизацији
Као адвокат, Дорић је своје противљење обавезности засновала на праву пацијента на аутономију. Пацијент, како је истакла, мора бити обавештен о предложеној медицинској мери, њеним очекиваним користима, могућим ризицима и последицама одбијања. Тек после тога може постојати истински пристанак.
Она је указала на однос Закона о правима пацијената и Закона о заштити становништва од заразних болести. По њеном тумачењу, питање безбедности и пристанка претходи примени превентивне мере: ако човек није уверен да је мера за њега безбедна, мора имати могућност да је одбије.
Посебно се позвала на члан 25 Устава Србије, који штити физички и психички интегритет. Из те уставне одредбе Дорић изводи закључак да човек има право да одлучи шта ће бити унето у његово тело и да законска одредба која имунизацију чини неодбијивом није у складу са највишим правним актом.
Према њеној правној оцени, противуставна је већ постојећа одредба којом се одређене обавезне имунизације не могу одбити, осим у случају утврђене привремене или трајне контраиндикације. Из истог разлога сматра да би и евентуално увођење ХПВ вакцине у обавезни календар било противуставно.
Власт и део опозиције на истој страни када је реч о обавезности
Дорић је посебно критиковала чињеницу да су иницијативу за обавезну ХПВ вакцинацију подржали поједини посланици који се представљају као опозиција. Према њеним речима, тиме се показује да опасност по право избора не долази само од Српске напредне странке и извршне власти.
Она је поменула политичке групације које се залажу за улазак Србије у Европску унију и НАТО, тврдећи да код њих постоји противречност у разумевању телесне аутономије. Као пример навела је њихово залагање за право жене да одлучује о прекиду трудноће, док истовремено, према њеном мишљењу, не признају исто начело када је реч о вакцинацији.
Дорић је нагласила да критика таквог дела опозиције не значи подршку власти. Напротив, сматра да је погрешно сваку критику опозиционих странака прогласити прикривеном подршком режиму. Србија, како је рекла, има више извора опасности и неће решити проблем само променом страначког имена на власти.
„Не можемо рећи: нека само СНС оде и проблем је решен”, поручила је. Ако на власт дођу људи који ће наставити исту политику према телесном интегритету, међународним организацијама, породици и националном суверенитету, промена ће бити само козметичка.
СЗО, Министарство здравља и питање државног суверенитета
У интервјуу је отворено и питање утицаја Светске здравствене организације на здравствену политику Србије. Златановић је подсетио на споразуме које су домаћи званичници потписивали са СЗО и питао да ли министар или Влада могу подзаконским актима да прихвате поступање по спољним здравственим препорукама.
Дорић је одговорила да било чији потпис не може сам по себи створити обавезу за грађане ако акт нема упориште у Уставу и закону. Неко може потписати различите документе, али је посебно питање да ли они производе правно дејство и да ли се њима могу ограничавати уставна права.
Она је упоредила деловање СЗО са утицајем центара за социјални рад у породичним поступцима. Према њеној оцени, и у једном и у другом случају домаће институције често прихватају спољна упутства или стручна мишљења као готове наредбе, уместо да самостално провере њихову законитост и оправданост.
Дорић сматра да власт обећава међународним организацијама спровођење одређених политика, а затим те обавезе представља грађанима као неизбежне. Под образложењем „општег интереса” могу се, упозорила је, постепено ширити овлашћења државе и сужавати простор личне слободе.
Табела 2: Институције и питања која је Дорић отворила
| Институција | Примедба Дорић | Кључно питање |
|---|---|---|
| Министарство здравља | Прихвата спољне смернице | Ко доноси здравствену политику Србије |
| Уставни суд | Није оборио спорне одредбе | Ко штити уставна права грађана |
| АЛИМС | Грађани не знају да могу сами да пријаве реакцију | Колико је систем пријављивања доступан |
| Центри за социјални рад | Мишљења се прихватају као пресуде | Ко контролише рад стручних служби |
Бесплатна превентива, а лечење болесне деце зависи од порука
Дорић је поставила и питање економске логике здравственог система. Навела је да се поједина превентивна средства нуде бесплатно и снажно промовишу, док се за лечење деце оболеле од рака, леукемије и других тешких болести често прикупља новац путем хуманитарних порука.
За њу је то показатељ да здравствена политика није увек усмерена искључиво према потребама пацијента. Ако за један производ постоје средства, кампање и институционална подршка, а за лечење већ оболелог детета родитељи морају да моле јавност, онда грађани имају право да питају ко поставља приоритете и зашто.
Она је у том контексту говорила о фармацеутској индустрији, стварању дугорочних корисника лекова и интересу да се што већи број људи од најранијег доба уведе у систем медицинских препарата. Ти наводи представљају њену критику начина на који се спајају јавно здравље, политичко одлучивање и пословни интерес.
Ипак, основни захтев протеста није забрана препарата, већ одсуство присиле. Дорић је поновила да свако ко жели да прими одређену вакцину или терапију мора имати ту могућност, али да исто право мора бити признато и ономе ко је, после обавештавања, не жели.
Родитељи који говоре о последицама носе тежак лични крст
Дорић није могла да наведе потпун списак говорника на протесту, али је рекла да се очекују обраћања представника удружења и родитеља који тврде да су се њихова деца променила или претрпела здравствене тегобе после имунизације.
Она је нагласила да је за родитеље изузетно тешко да пред јавношћу говоре о болести, инвалидитету или губитку детета. Због тога није била сигурна колико ће њих желети да изађе пред окупљене и изложи најболније породичне догађаје.
Према најављеном плану, окупљање почиње испред Председништва, после чега ће учесници кренути ка Институту „Батут”. Дорић је упутила на ранија објашњења др Јоване Стојковић, која је детаљније говорила о програму и правцу кретања протеста.
За Дорић, сведочења родитеља нису замена за медицинске доказе, али јесу разлог да се сваки сумњив случај забележи, испита и унесе у систем фармаковигиланце. Проблем настаје када лекар унапред одбаци могућност повезаности и тиме спречи да се сумња уопште стручно провери.
Лекари често не бележе сумњу на нежељено дејство
Говорећи о правима породице чије је дете претрпело здравствену последицу, Дорић је рекла да проблем почиње већ у ординацији. Када родитељ после неколико дана или недеља пријави промену у понашању, говору, исхрани или здравственом стању детета, лекар често одговори да то може бити последица било чега другог.
По њеним речима, у медицински картон се ретко уписује да је родитељ пријавио сумњу на нежељено дејство. Без таквог записа касније је знатно теже доказати када су тегобе настале, шта им је претходило и да ли постоји временска или узрочна повезаност.
Дорић је зато саветовала родитељима да се не ослањају искључиво на педијатра, већ да сами поднесу пријаву Агенцији за лекове и медицинска средства Србије. Та пријава не доказује да је препарат изазвао реакцију, али обезбеђује да сумња буде заведена и касније доступна за стручну анализу.
То може бити важно и ако дете треба да прими наредну дозу или ако породица има друго дете. Родитељ тада може да покаже да је одређена реакција већ била пријављена и затражи процену контраиндикација, одлагање поступка или додатне прегледе.
Одштета је тешко достижна због вештака и неспецијализованих судова
Према Дорић, накнаду штете у Србији изузетно је тешко остварити. Не постоји специјализовани суд за повреде настале после медицинских производа, па се поступак води пред редовним парничним судом чије судије не морају имати посебно знање из фармације, имунологије или сложене медицинске одговорности.
Најтежи део јесте доказивање узрочно-последичне везе. Родитељ мора да пронађе одговарајућег вештака који ће прегледати дете, медицинску документацију и временски ток догађаја, а затим стручно оценити да ли је конкретна здравствена штета повезана са применом препарата.
Државно правобранилаштво може предложити друге вештаке, а предмет може завршити пред комисијом за такозвано супервештачење. Дорић је изразила сумњу у независност таквог система, нарочито када се поступак води против државе или установе чији су кадрови повезани са истим институционалним кругом.
Ипак, родитељима није саветовала одустајање. Потребно је, рекла је, поступати опрезно, прикупљати документацију, благовремено предлагати доказе и искористити сва делотворна правна средства. Само тако предмет касније може бити припремљен за обраћање Европском суду за људска права.
За Стразбур су потребни стрпљење, документација и правовремени докази
Дорић је навела да је добила четири поступка пред Европским судом за људска права и упозорила да обраћање Стразбуру није брза ни лака правна пречица. Подносилац мора бити упоран, стрпљив и добро припремљен још од првог дана домаћег поступка.
Сви важни докази, правни приговори и захтеви морају бити изнети пред надлежним органима у Србији. Ако се кључна повреда права први пут помене тек у представци Стразбуру, постоји опасност да предмет не испуни услове допуштености.
Као редак домаћи пример поступка у вези са последицама вакцинације поменула је случај Драшка Бабића. Према њеним речима, успех тог предмета био је могућ зато што је мајка детета благовремено прикупљала документацију и обезбедила доказе.
Дорић сматра невероватним да у Србији постоји тек занемарљив број таквих поступака, док друге земље имају развијене системе накнаде. По њој, то не доказује да у Србији нема реакција, већ може показивати да се оне не бележе, не признају или не стижу до суда.
Табела 3: Шта родитељ треба да учини према савету Дорић
| Корак | Радња | Зашто је важна |
|---|---|---|
| 1 | Одмах затражити упис тегоба у картон | Чува временски ток догађаја |
| 2 | Самостално пријавити сумњу АЛИМС-у | Ствара званичан траг |
| 3 | Сачувати сву медицинску документацију | Омогућава касније вештачење |
| 4 | Правовремено предложити доказе пред судом | Чува могућност жалбе и Стразбура |
Ковид период и спорни обрасци о одрицању од накнаде
Говорећи о ковид периоду, Дорић је изнела тврдњу да су људи приликом примања тадашњих имунизационих средстава потписивали обрасце којима су потврђивали да су упознати са поступком и, према њеном тумачењу, ограничавали могућност тражења накнаде штете.
Она је такав приступ упоредила са западним државама у којима постоје поступци за обештећење особа или породица које тврде да су претрпеле тешке последице. Према њеној оцени, није логично претпоставити да су нежељене реакције постојале у другим земљама, док их у Србији готово да није било.
Кључно питање за њу није да ли свака тегоба после вакцинације доказује узрочност – што не доказује – већ да ли је домаћи систем био спреман да сумњу евидентира, испита и грађанину омогући правичан поступак.
Дорић је ковид период назвала временом терора над правом избора. Њен став је да се искуство из тог раздобља не сме поновити кроз нове обавезне мере, нарочито ако се истовремено ограничава одговорност произвођача, државе или здравственог система.
Породични закон као друго лице институционалне присиле
У другој половини интервјуа тема је проширена на примену породичног права. Златановић је говорио о искуствима људи које је упознао у притвору и навео случај мушкарца који је био лишен слободе због наводног насиља у породици, иако је његова супруга тражила да буде пуштен јер је породица зависила од његове зараде.
Дорић је рекла да такви случајеви нису ретки. Када жена не жели да настави поступак или не потврђује да је жртва, институције могу наставити по службеној дужности, позивајући се на општи интерес спречавања породичног насиља.
Проблем види у веома широком одређењу насиља и процене ризика. Центри за социјални рад, полиција и тужилаштво могу интервенисати и када процене да постоји опасност да се насиље тек догоди. Таква овлашћења могу заштитити стварну жртву, али, ако се злоупотребе, могу уништити невиног човека и целу породицу.
Дорић је нагласила да се стварно насиље мора спречити и кажњавати. Њена критика није усмерена на заштиту насилника, већ на двоструке аршине, непроверене процене и систем у коме се изјава или налаз једне установе третирају као доказана чињеница.
Када центар за социјални рад заштити једног родитеља на штету детета
Као пример институционалног апсурда, Дорић је описала предмет у коме је дете, према наводима оца, трпело озбиљно насиље од мајке којој је поверено старање. Отац је покушао да покрене поступак ради заштите детета, али су институције тврдиле да нема одговарајуће овлашћење јер није носилац родитељског права у конкретном обиму.
Када је виши суд наложио да се по тужби ипак поступа, детету је постављен привремени заступник из центра за социјални рад. Тај представник је потом оценио да наставак спора није у интересу детета и покушао да повуче тужбу.
За Дорић је то пример система који поставља сопственог човека да управља захтевом, а затим преко њега гаси поступак у коме би рад саме институције могао бити преиспитан. У таквом распореду више се не говори о наводном насиљу над дететом, већ о формалној процесној препреци.
Она је поновила да закон мора једнако да важи за оба родитеља. Ако мајка злоставља дете, не сме бити заштићена само зато што је жена; ако је отац насилан, не сме бити поштеђен зато што је мушкарац. Проблем настаје када институција унапред бира „подобну” страну, а доказе прилагођава тој одлуци.
„Њих не занимају жене, већ контрола над дететом”
Дорић је изнела оштар став да део система не користи женска права да би заштитио жене, већ као средство за стицање контроле над децом и породичним односима. Према њеном мишљењу, циљ одређених политика јесте слабљење природне породице и стварање детета које одраста без стабилних односа са оба родитеља.
Она је упозорила да се последице таквог приступа не испитују. Нема довољно истраживања о томе шта се дешава са децом петнаест или двадесет година после одлуке центра за социјални рад, нити да ли је родитељ коме су поверена заиста био повољније решење.
Дорић је пораст поремећаја личности повезала са распадом породица, сукобљавањем родитеља и институционалним одлукама које децу одвајају од једног родитеља. Та тврдња представља њену друштвену и професионалну оцену, а не резултат истраживања представљеног у емисији.
Према њеним речима, систем је добио пун замах после 2000. године, када су бројне стране политике, обуке и невладине организације добиле већи утицај на правосуђе и социјалну заштиту. Зато упозорава да промену не могу носити исти људи који су деценијама примењивали спорне праксе.
Поштени судија може бити кажњен зато што не слуша центар
Иако је правосуђе оценила као труло, Дорић је нагласила да постоје честите судије. Није желела да их именује како их не би изложила додатним притисцима, али је навела да поједини носиоци функција заиста настоје да суде по закону и доказима.
Проблем настаје када таква судија одбије да без провере прихвати налаз центра за социјални рад. Виша инстанца може укинути њену одлуку и наложити да се у поновљеном поступку више ослони на став центра, чиме се независност судијског уверења фактички ограничава.
Дорић је поменула једну судију из Новог Сада која је, по њеној оцени, у породичном поступку јасно и правично објаснила једној мајци суштину родитељске одговорности. Тај пример употребила је да покаже да проблем није у сваком појединцу, већ у систему награђивања послушних и притиска на независне.
Она сматра да се судије, тужиоци и радници центара за социјални рад на семинарима и конференцијама обучавају да следе одређене идеолошке обрасце. Када нису сигурни шта да раде, како тврди, упућују се да став центра прихвате као утврђено чињенично стање.
Најбољи закон у рукама лошег човека производи неправду
„Можете имати најбољи закон, али ако га примењује лош човек, добићете пропаст”, поручила је Дорић. Према њеном ставу, проблем Србије није искључиво у текстовима закона, већ у људима изабраним да их тумаче и примењују.
Она сматра да су на важне положаје често постављани послушници, односно људи чији карактер дозвољава да без критичког промишљања следе неформалне инструкције. На тај начин се закон користи као спољна форма, док је стварна одлука донета ван поступка.
Посебно је критиковала дискриминацију очева у породичним споровима. Према њеном искуству, већина мушкараца у Србији жели да штити породицу, помаже деци и, чак и после развода, учествује у њиховом издржавању. Када такав човек буде без доказа проглашен насилником, може потпуно напустити породични живот.
С друге стране, нагласила је да постоје и стварно насилни мушкарци, као и жене које трпе озбиљно злостављање. Зато се сваки предмет мора посматрати појединачно, на основу доказа, а не кроз унапред задати образац по коме је један пол жртва, а други починилац.
Савет паровима: добро упознајте човека пре стварања породице
На питање како би људи требало да поступе када дође до брачног или партнерског сукоба, Дорић је рекла да би у нормалним околностима савет био једноставан: сести, разговарати и покушати да се проблем реши мирно.
Међутим, њено адвокатско искуство показује да једна страна понекад разговор користи да би потајно позвала полицију и створила основу за пријаву. Због тога у озбиљно поремећеним односима саветује да се пре разговора затражи помоћ адвоката који познаје породично и кривично право.
Још важнији савет односи се на време пре брака и рађања деце. Мушкарац и жена морају добро упознати партнера, његову породицу, однос према родитељима, браћи, сестрама, бившим партнерима и другим људима. Начин на који неко говори о најближима може много открити о томе како ће се понашати у будућој заједници.
„Памет у главу”, поручила је. Одрасли могу неодговорно поступати према сопственом животу, али немају право да непромишљеним избором изложе будуће дете трајном породичном сукобу.
Не обраћати се прво центру за социјални рад без правног савета
Када сукоб већ постоји и једна страна показује спремност да злоупотреби полицију или институције, Дорић саветује да се најпре разговара са адвокатом. Не препоручује да се без припреме прво иде у центар за социјални рад, полицију или тужилаштво.
Разлог је то што изјава дата без правног савета може касније бити употребљена против особе која је тражила помоћ. Човек може бити стварна жртва, а ипак завршити као осумњичени ако је друга страна прва изнела уверљивију или институционално прихватљивију причу.
Тиме се интервју вратио на почетну тему – поверење у институције. Дорић је закључила да таквог поверења нема, јер полиција, суд, тужилаштво или центар за социјални рад могу поступити против интереса управо онога ко им се обратио за заштиту.
Њена завршна порука била је да грађани морају познавати своја права, прикупљати доказе, тражити стручну помоћ и не пристајати да се израз „општи интерес” користи као оправдање за одузимање личне слободе.
Закључак: Одбрана права на избор истовремено је одбрана правне државе
Интервју Милине Дорић показао је да организатори протест против обавезне ХПВ вакцинације не посматрају као издвојено медицинско питање. За њих је то део ширег сукоба између права појединца и система који све чешће одлучује уместо грађанина.
Од судова и полиције, преко Министарства здравља и међународних организација, до центара за социјални рад, Дорић види исти образац: институција се позива на општи интерес, а грађанин остаје без делотворног начина да преиспита њену одлуку.
Зато је протест „СЛОБОДА ИЗБОРА ЈЕ ПРАВО, НЕ ПРЕКРШАЈ – РОДИТЕЉИ ДА СЕ ПИТАЈУ”, који почиње данас, у суботу 6. јуна 2026. године, у 17 часова испред Председништва Србије, представила као борбу за право пацијента, родитеља и породице да буду саслушани.
Извор: Србин.инфо
