Студенти су поставили четири основна и разумна захтева, која је подржала велика већина нормалних грађана Србије.. Али први истински позив на солидарност и борбу —био је њихов захтев за генерални штрајк - а тај захтев, још увек није добио подршку која му припада.

Док студенти не могу да заврше годину, а професори месецима не добијају плату, остатак Србије наставља да живи у апатији и безбрижности — тапше и и меси кифлице, дочекује студенте у сузама и нада се да ће они донети промену. Ово није само неодговорност, ово је лицемерје које разара будућност студентске борбе али и извесност будућности свих нас.

Честитке адвокатима који су први после њих показали храброст и одлучност ступајући у генерални штрајк. Остали, који само причају, а не делују — само праве замку сопственом лицемерју.

Генерални штрајк значи да сви радници, сви запослени — у јавном и приватном сектору — устану и на тренутак зауставе нормалан ток пословања. Да све стане: фабрике, школе, државне институције, транспорт, бензинске пумпе, јавни превоз, продавнице, бутици, кафићи, кафане.

Коначно, то би био једини довољно снажан и јединствен сигнал да више не прихватамо понижења и лажи. Да нећемо дозволити да се Србија уништава иза наших леђа. Да ћемо заштитити студенте, професоре, раднике, и нашу децу од безумних одлука и криминалних политичара.

Све мора да стане, јер овако више не иде. Власт Александра Вучића наставља да руши темеље свега што је српски народ годинама градио: образовање, здравство, правосуђе, безбедност, животну средину и достојанство. Отели су нам Косово и Метохију, наметнули тоталитарненацистичке мере током пандемије, увели обавезну вакцинацију којом говоре да су наша деца власништво државе, дозволили продају српске деце у иностранство, уништили образовни систем, уништили ЕПС, Колубару, све распродају, дозволили су прекопавање гробова наших предака и уништавање најплодније српске земље, воде, ваздуха, ради интереса страних компанија, дозволили  експерименталне генске терапије на деци, спремили се да прикупљају податке наше деце за тамо нечије ,,здравитасе“ и ,,ес дневнике“, да праве селекцију, одабир за некога, за шта?

Свако од нас је оштећен неким од ових злочина. Ако заиста желимо да подржимо младост која се бори за своју будућност, онда морамо сви, свако у свом окружењу и свом радном месту, да станемо уз њих.

Ниједна појединачна борба није довољна, а не могу само студенти и професори трпети последице неактивности свих нас осталих. Не смемоо да дозволимо да само студенти и професори буду жртве овог система.

Генерални штрајк до испуњења свих захтева, формирања прелазне владе или расписивања фер избора — то је једини пут који нам је остао.

Док Рио Тинто наставља да пробија земљу, а власт покушава да уруши јавно образовање у корист приватних универзитета, ми морамо да одлучно кажемо — ДОСТА ЈЕ!, али сви заједно.

Сви који подржавамо борбу за правду и достојанство морамо да престанемо са лицемерјем и заузмемо чврст став. Само на овај начин можемо зауставити даље урушавање и спасити нашу земљу и будућност наше деце.

Нека свако преузме одговорност за свој део борбе. Време је да свако „свога убије субашу“, а не да  чекамо да други реше проблеме, већ да сваки појединац мора да буде непоколебљив у својој борби и одговорности за бољитак.

Ознаке: генерални штрајк, Нада Гладовић, подршка студентима