Pročitaj mi članakKakav je bio naš geopolitički položaj kada je Aleksandar Vučić došao na vlast (u početku kao „suvladar“ sa Tomislavom Nikolićem) 2012. godine?
Држали смо под пуном контролом север Косова и Метохије. Ту су функционисале, у овој или оној форми, скоро све институције Републике Србије. Изузетак је билта наша војска, али и она је у великој мери, у комбинацији са специјалним полицијским снагама, препакована у тзв. Цивилну заштиту. Укратко, на северу Косова од лажне косовске државе није било ни „К“, док је суверенитет Србије ту био делимично ограничен присуством КФОР-а (маскираних НАТО снага) и УНМИК-а (кровне администрације УН), али не и деловањем албанских сепаратиста.
Република Српска је зауставила ерозију своје државности до које је у претходном периоду дошло услед подлог рада тзв. западног дела међународне заједнице и Сарајева, а са циљем пузеће промене Дејтонског мировног аранжмана. Оно што њихови БХ муслимански пулени нису успели да реализују силом, НАТО фактори су настојали да постигну преваром; а то је стварање од (полу)конфедералне БиХ чврсте федерације под доминацијом Сарајева.
Црна Гора је била под влашћу екстремно антисрпског режима, али он још није успео да је уведе у НАТО због огромног отпора грађана те земље таквом развоју догађаја. Српски корпус – или тачније преостали национално свестан део нашег народа у тој држави (јер и они који за себе тврде да су „национални“ Црногорци заправо су, као што сви то добро знамо, Срби) – био је прилично хомоген и спреман да се бори за опстанак али и неутралност Црне Горе.
Од када је Вучић кормилар Србије, до данас (2025), све наведено се умногоме променило на нашу штету.
Официјелни Београд је варајући своју јавност да је он наводно обманут од стране ЕУ, Приштини потпуно предао север Косова. Тамо је данас њена власт једнако ефикасна као и у Пећи или Призрену, где су Албанци још 1999. постали огромна већина.
Републику Српску је гурао путем авантуристичке политике а њене владајуће али и опозиционе елите – отварајући им могућност да лично профитирају – све дубље увлачио у своје паклене лагуме. Тако је РС дошла до тога да подељена и ослабљена, без ефикасне савезничке подршке и сопствене сратегије, доживи низ озбиљних удараца који су додатно нарушили њен пре 2006. године већ донекле разједен дејтонски државни формат.
Црна Гора је, док је Вучић још био најбољи друг са Ђукановићем, умногоме уз бочну асистенцију Београда (који је пасивизирао аутентичан српски отпор), увучена у НАТО 2017. године. После је смењен картел мајстор Мило, али суштински се много тога није променило. Пре се радило о умањивању екстремизма како би монтенегрински пројекат био консолидован, а не о његовом системском оспоравању (макар и представници Срба сада били у власти ЦГ јер они су сведени на Вучићеве експоненте).
Све у свему нову потврду добила је формула из 90-их година прошлог века: „где тзв. српски радикали бране Србе, њих више нема“. Или, да не претерујемо, макар српски интереси бивају суштински девастирани. А Александар Вучић са својом свитом није ништа друго него стари радикал са реформисаном преварантском причом (то се односи на врх СРС-а, где је по дубини било сигурно немало часних Срба, док је у СНС-у и на нивоу чланства ствар ипак гора, без обзира што и ту сигурно има и изузетака).
После света реченог опскурни режим нам организује помпезну војну параду. Као Србија је регионална сила. Како да не. Све се руши а Вучић би да нас и даље вара. То је и горе од онога што је Милошевић радио после повлачења наших снага са Косова и Метохије 1999. године. Лагао нас је да смо победили НАТО, као што је претходно продао Книн да би спашавао себе, али макар за разлику од Вучића није директно одрађивао посао за агресора.
Већина Срба је с правом Милошевића одбацила пошто је народ почео до те мере да прави лудим и пласира нам причу о славној победи без обзира на НАТО окупацију Косова. Вучић нас третира још много горе а злодела су му већа. Да ли ћемо то и даље да трпимо? Ако хоћемо, или ако допустимо да поново сјаше Курта а узјаше Мурта, онда је питање да ли боље и заслужујемо. Паметном доста!
